Zapadno Jaje (glave 1–3)

U mlađim i ranjivijim godinama otac mi je dao jedan savet o kome od tada neprestano razmišljam.

„Kad god poželiš da nekoga kritikuješ“, rekao mi je, „seti se samo da svi ljudi na ovom svetu nisu imali prednosti koje si ti imao.“

Ništa više nije rekao, ali mi smo se uvek neobično dobro sporazumevali na uzdržan način, i razumeo sam da je mislio mnogo više od toga. Zato sam sklon da se uzdržavam od svakog suda, navika koja mi je otvorila mnoge čudne naravi a učinila me i žrtvom ne malog broja okorelih gnjavatora. Ali i uzdržavanje od suda ima granicu. Kad sam se prošle jeseni vratio s Istoka, osećao sam da hoću da svet bude u uniformi i u nekoj vrsti moralnog stava mirno zauvek; nisam više želeo razuzdane izlete s povlašćenim pogledima u ljudsko srce. Samo je Getsbi, čovek koji ovoj knjizi daje ime, bio izuzet od te moje reakcije — Getsbi, koji je predstavljao sve što iskreno prezirem. Ako je ličnost neprekidan niz uspelih gestova, onda je u njemu bilo nečeg raskošnog, neke pojačane osetljivosti za obećanja života. Bio je to izvanredan dar za nadu, romantična spremnost kakvu nikada nisam našao ni u jednoj drugoj osobi i kakvu verovatno više nikada neću naći. Ne — Getsbi se na kraju pokazao kako treba; ono što je izjedalo Getsbija, kakva se gadna prašina vila u brazdi njegovih snova, to je za neko vreme ugasilo moje zanimanje za jalove tuge i kratkodahe zanose ljudi.

Moja porodica već tri pokolenja čini ugledne, imućne ljude u ovom gradu na Srednjem zapadu. Pravi osnivač naše loze bio je brat mog dede, koji je došao ovamo pedeset prve, poslao zamenu u građanski rat, i pokrenuo veletrgovinu gvožđarijom koju moj otac vodi i danas. Diplomirao sam u Nju Hejvenu 1915, tačno četvrt veka posle oca, a nešto kasnije učestvovao sam u onoj zakasneloj tevtonskoj seobi poznatoj kao Veliki rat. Toliko sam uživao u protivnapadu da sam se vratio nemiran. Umesto da bude toplo središte sveta, Srednji zapad mi se sad činio kao iskrzana ivica vasione — pa sam odlučio da odem na Istok i naučim posao s obveznicama. Svi koje sam znao bavili su se obveznicama. Otac je pristao da me finansira godinu dana, i posle raznih odlaganja došao sam na Istok, zauvek, kako sam mislio, u proleće dvadeset druge.

Praktično bi bilo da nađem sobe u gradu, ali bilo je toplo doba, i kad je jedan mladić iz kancelarije predložio da zajedno uzmemo kuću u nekom gradiću odakle se putuje na posao, zvučalo je kao odlična zamisao. On je našao kuću, vremenom izlizan bungalov od kartona za osamdeset mesečno, ali u poslednjem trenutku firma ga je poslala u Vašington, i otišao sam na selo sam. Imao sam psa — bar sam ga imao nekoliko dana dok nije pobegao — i stari dodž i jednu Finkinju, koja mi je nameштala krevet i kuvala doručak i mrmljala finske mudrosti za sebe nad električnim šporetom.

Dan-dva je bilo usamljeno, dok me jednog jutra neki čovek, pridošao posle mene, nije zaustavio na putu.

„Kako se stiže do sela Zapadno Jaje?“, pitao je bespomoćno.

Rekao sam mu. I dok sam išao dalje, više nisam bio usamljen. Bio sam vodič, putokaz, prvi naseljenik. I tako sam, sa suncem i velikim provalama lišća koje je raslo na drveću, baš kao što stvari rastu na ubrzanom filmu, imao ono poznato uverenje da život počinje iznova s letom.

Živeo sam u Zapadnom Jajetu, onom — pa, manje otmenom od dva poluostrva u obliku jajeta koja štrče u najpripitomljeniju slanu vodu na zapadnoj polulopti, veliko vlažno dvorište Long Ajlend Saunda. Moja kuća bila je na samom vrhu jajeta, samo pedeset jardi od Saunda, i ukleštena između dva ogromna imanja koja su se iznajmljivala za dvanaest ili petnaest hiljada po sezoni. Ono s moje desne strane bilo je kolosalno po svakom merilu — doslovno podražavanje neke gradske većnice u Normandiji, s kulom na jednoj strani, sasvim novom pod tankom bradom sirovog bršljana, i mermernim bazenom, i više od četrdeset jutara travnjaka i vrta. Bila je to Getsbijeva vila. Ili, bolje reći, pošto nisam poznavao gospodina Getsbija, bila je to vila u kojoj je živeo gospodin tog imena. Moja kuća bila je ruglo, ali malo ruglo, i niko je nije primećivao, pa sam imao pogled na vodu, delimičan pogled na susedov travnjak, i utešnu blizinu milionera — sve za osamdeset dolara mesečno.

Preko učtivog zaliva bele palate otmenog Istočnog Jajeta svetlucale su duž vode, a istorija ovog leta zapravo počinje one večeri kad sam se odvezao tamo na večeru kod Toma Bjukenena i žene. Dejzi mi je bila rođaka u drugom kolenu, a Toma sam znao s koledža. Njen muž je, među raznim telesnim podvizima, bio jedan od najmoćnijih krilnih igrača koji su ikada igrali fudbal u Nju Hejvenu — na neki način nacionalna ličnost, jedan od onih ljudi koji u dvadeset prvoj dostignu tako oštru ograničenu izvrsnost da sve posle toga ima ukus antiklimaksa. Njegova porodica bila je neizmerno bogata; došao je na Istok iz Čikaga na način koji je prilično oduzimao dah, dovevši niz poni-konja za polo iz Lejk Foresta. Zašto su došli na Istok, ne znam. Proveli su godinu dana u Francuskoj bez naročitog razloga, a zatim su nemirno lutali tamo-amo, gde god su ljudi igrali polo i bili zajedno bogati.

Njihova kuća bila je još raskošnija nego što sam očekivao, vesela crveno-bela vila u džordžijanskom kolonijalnom stilu s pogledom na zaliv. Travnjak je počinjao na plaži i trčao prema ulaznim vratima četvrt milje, preskačući sunčane časovnike i staze od cigle i vrtove koji su goreli. Tom Bjukenen stajao je na prednjem tremu u odelu za jahanje, raširenih nogu. Promenio se od godina u Nju Hejvenu. Sad je bio krepak čovek od trideset godina, kose boje slame, prilično tvrdih usta i nadmenog držanja. Dva sjajna, ohola oka zavladala su njegovim licem i davala mu izgled kao da se uvek agresivno naginje napred. Čak ni ženskasti šik njegovog odela za jahanje nije mogao da sakrije ogromnu snagu tog tela — bilo je to telo sposobno za ogromnu polugu, surovo telo.

„Imam ovde lepo imanje“, rekao je, a oči su mu nemirno sevale unaokolo. Okrenuo me je za ruku, prelazeći širokom pljosnatom šakom preko prednjeg pogleda. „Pripadalo je Demejnu, naftašu.“

Prošli smo kroz visok hodnik u svetao prostor boje ruže, krhko vezan za kuću staklenim vratima na oba kraja. Prozori su bili odškrinuti i blistavo beli naspram sveže trave napolju, koja kao da je malo urasla u kuću. Povetarac je duvao kroz sobu, uduvavao zavese na jednom kraju i izduvavao ih na drugom kao blede zastave. Jedini sasvim nepomičan predmet u sobi bio je jedan ogroman divan na kome su dve mlade žene lebdele kao na usidrenom balonu. Obe su bile u belom, a haljine su im se talasale i lepršale kao da su upravo uduvane natrag posle kratkog leta oko kuće. Mora da sam nekoliko trenutaka stajao i slušao kako zavese šibaju i pucketaju. Onda je nešto tresnulo kad je Tom Bjukenen zatvorio zadnje prozore, i uhvaćeni vetar je zamro u sobi, a zavese i ćilimi i dve mlade žene polako su se spustili na pod.

Mlađa od njih dve bila mi je nepoznata. Ležala je ispružena celom dužinom na svom kraju divana, sasvim nepomična, malo podignute brade, kao da na njoj drži u ravnoteži nešto što će lako pasti. Druga devojka, Dejzi, pokušala je da ustane, a zatim se nasmejala, besmislenim, dražesnim smehom, i nasmejao sam se i ja i ušao u sobu.

„P-paralisana sam od sreće.“

Držala me je za ruku trenutak, gledajući mi u lice, obećavajući da na svetu nema nikoga koga je toliko želela da vidi. To je bio njen način. Nagovestila je mrmljajući da se devojka koja drži ravnotežu preziva Bejker. Čuo sam da se govori da je Dejzino mrmljanje bilo samo zato da bi se ljudi nagnuli k njoj; nevažna kritika koja ga nije činila nimalo manje dražesnim.

Lice joj je bilo tužno i ljupko, sa svetlim stvarima u njemu, svetlim očima i svetlim strasnim ustima, ali u glasu joj je bilo uzbuđenje koje su muškarci kojima je bila draga teško zaboravljali: pevuckava prinuda, šapnuto „Slušaj“, obećanje da je maločas radila vesele, uzbudljive stvari i da vesele, uzbudljive stvari lebde u sledećem satu.

Rekao sam joj kako sam na putu za Istok svratio na jedan dan u Čikago, i kako je desetak ljudi preko mene poslalo pozdrave.

„Nedostajem li im?“, uzviknula je ushićeno. „Ceo grad je pust. Svim automobilima levi zadnji točak je obojen u crno kao venac žalosti, a celu noć se duž severne obale čuje neprestano naricanje.“

„Kako divno! Hajde da se vratimo, Tome. Sutra!“ A onda je dodala, bez veze: „Trebalo bi da vidiš bebu.“

Gospođica Bejker bila je Džordan Bejker, igračica golfa — vitka devojka malih grudi i uspravnog držanja, koje je naglašavala zabacujući telo unazad u ramenima kao mladi kadet. Njene sive, od sunca umorne oči uzvraćale su mi pogled s učtivom uzajamnom radoznalošću iz bledog, dražesnog, nezadovoljnog lica. Palo mi je na pamet da sam nju, ili njenu sliku, već negde video.

„Živite u Zapadnom Jajetu“, primetila je prezrivo. „Znam nekoga tamo.“

„Ne znam nijednog—“

„Morate znati Getsbija.“

„Getsbija?“, upitala je Dejzi. „Kog Getsbija?“

Pre nego što sam stigao da odgovorim da mi je sused, najavljena je večera, i Tom Bjukenen, zavukavši zapovednički svoju napetu ruku pod moju, izgurao me je iz sobe kao da pomera figuru na drugo polje.

Jeli smo na jednom ružičastom tremu otvorenom prema zalasku, sa četiri sveće na stolu koje su treperile na oslabelom vetru.

„Zašto sveće?“, pobunila se Dejzi, mršteći se. Ugasila ih je prstima. „Za dve nedelje biće najduži dan u godini. Čekaš li ti uvek najduži dan u godini pa ga onda propustiš? Ja uvek čekam najduži dan u godini pa ga onda propustim.“

„Trebalo bi nešto da isplaniramo“, zevnula je gospođica Bejker.

„Dobro“, rekla je Dejzi. „Šta ćemo da isplaniramo?“ Okrenula se bespomoćno meni. „Šta ljudi planiraju?“

Tom je govorio o nekoj knjizi. „Civilizacija se raspada“, prasnuo je žestoko. „Postao sam strašan pesimista. Jesi li čitao ‚Uspon obojenih carstava‘ od onog Godarda? Svako bi trebalo da je pročita. Ideja je da će, ako ne pripazimo, bela rasa biti — biti potpuno potopljena. To su sve naučne stvari; dokazano je.“

„Tom postaje vrlo dubokouman“, rekla je Dejzi, s izrazom nepromišljene tuge. „Čita duboke knjige s dugim rečima.“

Tom je navaljivao sa svojom teorijom — vladajuća rasa, potreba da se pazi ili će drugi preuzeti stvari — i bilo je nečeg patetičnog u njegovoj usredsređenosti, kao da mu njegova samodopadnost, oštrija nego nekad, više nije bila dovoljna.

Tomova knjiga oblikovana je po jednom stvarnom delu „naučnog“ rasizma iz tog doba. Ficdžerald njegovu teoriju prikazuje kao razmetanje jednog siledžije; ovo prepričavanje zadržava njegov govor kratkim.

Unutra je zazvonio telefon, i batler je napustio trem. Tom se izvinio i ušao. Dejzi je ustala i pošla za njim. Gospođica Bejker se nagnula napred.

„Tom ima neku ženu u Njujorku“, rekla je tihim glasom.

„Ima neku ženu?“, ponovio sam tupo.

„Mogla bi bar da ima pristojnosti da mu ne telefonira za vreme večere. Zar ne mislite?“

Dejzi se vratila, malo suviše razdragana, i govorila o jednom slavuju na travnjaku — „Romantično je, zar ne, Tome?“ — a telefon je ponovo zazvonio, i niko mu nije prišao. Prodorna metalna hitnja petog gosta lebdela je nad stolom do kraja večeri.

Posle me je Dejzi izvela samog na trem, i sedeli smo u sumraku. Pitao sam je o njenoj kćerkici.

„Pa, nije imala ni sat vremena, a Tom je bio bogzna gde. Probudila sam se iz etra s osećajem potpune napuštenosti, i odmah pitala sestru da li je dečak ili devojčica. Rekla mi je da je devojčica, i ja sam okrenula glavu i plakala. ‚Dobro‘, rekla sam, ‚drago mi je što je devojčica. I nadam se da će biti budala — to je najbolje što devojka na ovom svetu može da bude, lepa mala budala.‘

„Vidiš, ja ionako mislim da je sve užasno“, nastavila je ubeđeno. „Svi tako misle — najnapredniji ljudi. A ja znam. Bila sam svuda i videla sve i radila sve.“ Oči su joj prkosno sevnule unaokolo. „Prefinjena — Bože, kako sam prefinjena!“

Čim joj je glas zamro, osetio sam suštinsku neiskrenost onoga što je rekla. Uznemirilo me je, kao da je cela večer bila nekakav trik da se iz mene iscedi saučesničko osećanje. Čekao sam, i zaista, za trenutak me je pogledala s pravim samodopadnim osmehom na ljupkom licu, kao da je potvrdila svoje članstvo u nekom prilično otmenom tajnom društvu kome su pripadali ona i Tom.

Vozio sam se kući zbunjen i pomalo zgađen. Činilo mi se da bi Dejzi trebalo da istrči iz kuće, s detetom u naručju — ali u glavi joj očigledno nije bilo takvih namera.

Kad sam stigao kući, sedeo sam neko vreme u dvorištu. Vetar je prestao, ostavivši glasnu, svetlu noć, s krilima koja su lepetala u drveću i neprestanim zvukom orgulja dok su puni mehovi zemlje naduvavali žabe životom. Jedna prilika izašla je iz senke susedove vile i stajala s rukama u džepovima posmatrajući srebrni biber zvezda. Nešto u njegovim lagodnim pokretima i u sigurnom položaju njegovih stopala na travnjaku nagoveštavalo je da je to sam gospodin Getsbi, izašao da utvrdi koliki je njegov deo našeg mesnog neba.

Odlučio sam da ga pozovem. Ali nisam, jer je iznenada pokazao da je zadovoljan što je sam — ispružio je ruke prema tamnoj vodi na čudan način, i, koliko god da sam bio daleko od njega, mogao bih da se zakunem da je drhtao. Nehotice sam pogledao prema moru — i nisam razabrao ništa osim jednog jedinog zelenog svetla, sićušnog i dalekog, koje je moglo biti kraj nekog pristaništa. Kad sam ponovo potražio Getsbija, nestao je, i bio sam opet sam u nemirnoj tami.

Otprilike na pola puta između Zapadnog Jajeta i Njujorka drum se žurno spaja sa železnicom i trči pored nje četvrt milje, da bi se odmakao od jednog pustog komada zemlje. To je dolina pepela — fantastična farma na kojoj pepeo raste kao pšenica u grebene i brda i groteskne vrtove; gde pepeo uzima oblike kuća i dimnjaka i dima koji se diže i, najzad, uzvišenim naporom, pepeljastosivih ljudi koji se mutno kreću i već se mrve kroz praškasti vazduh.

Ali iznad sive zemlje i grčeva turobne prašine koja se beskrajno vuče preko nje, posle trenutka opažate oči doktora T. Dž. Ekelberga. Oči doktora T. Dž. Ekelberga su plave i džinovske — zenice su im visoke jedan jard. Ne gledaju iz nekog lica, nego iz para ogromnih žutih naočara koje prelaze preko nepostojećeg nosa. Očigledno ih je tu postavio neki ludi šaljivdžija od očnog lekara da bi uvećao svoju praksu u kvartu Kvins, a onda je i sam potonuo u večno slepilo, ili ih je zaboravio i odselio se. Ali njegove oči, pomalo izbledele od mnogih dana bez boje pod suncem i kišom, i dalje se zamišljeno nadnose nad svečanim smetlištem.

Jedne nedelje popodne išao sam s Tomom vozom u Njujork, a kad smo stali kod gomila pepela, skočio je na noge i, uhvativši me za lakat, bukvalno me izgurao iz vagona.

„Silazimo“, insistirao je. „Hoću da upoznaš moju devojku.“

Odveo me je do jednog malog bloka od žute cigle, koji je stajao na ivici te pustoši. Jedna od radnji u njemu bila je garaža: „Popravke. Džordž B. Vilson. Kupovina i prodaja automobila.“ Vlasnik se pojavio na vratima — plav čovek bez volje, malokrvan, i blago lep. Kad je video Toma, u njegovim svetloplavim očima zasijao je vlažan odsjaj nade.

„Kad ćete mi prodati onaj automobil?“

„Sledeće nedelje; moj čovek sad radi na njemu.“

Onda sam čuo korake na stepenicama, i za trenutak je punija prilika jedne žene zaklonila svetlost s vrata kancelarije. Imala je srednjih tridesetak godina, i bila je pomalo debeljuškasta, ali je nosila svoje telo čulno, kako neke žene umeju. Lice joj nije imalo nijednu crtu ni odsjaj lepote, ali u njoj je bila jedna odmah primetna životnost, kao da joj nervi u telu neprestano tinjaju. Polako se osmehnula, prošla kroz muža kao da je avet, i rukovala se s Tomom, gledajući ga pravo u oči. Onda je ovlažila usne i, ne okrećući se, rekla mužu mekim, grubim glasom:

„Donesi neke stolice, što ne doneseš, da neko može da sedne.“

Dok joj muž nije bio tu, Tom je rekao tihim glasom: „Hoću da te vidim. Uđi u sledeći voz.“ I ona je otišla napred, i sačekala nas u gradu.

Zvala se Mirtl Vilson. U Njujorku je kupila jedan filmski časopis i malo hladne kreme i bočicu parfema, a od jednog starca na trotoaru kupila je štene — „Hoću jedno takvo“, rekla je ozbiljno. „Hoću jedno za stan. Lepo je imati — psa.“ Onda smo se popeli u Tomov stan u Sto pedeset osmoj ulici, mali stan prepun do vrata garniturom tapaciranog nameštaja koja je bila mnogo prevelika za njega. Tom je izvadio flašu viskija iz zaključane fioke. Bio sam pijan samo dvaput u životu, a drugi put je bio tog popodneva; tako da sve što se dogodilo ima mutan, maglovit odsjaj.

Dolazili su ljudi. Mirtlina sestra Ketrin, vitka, prepredena devojka od tridesetak godina, s čvrstom, lepljivom kratkom crvenom frizurom i licem napuderisanim u mlečnobelo. Neki gospodin Maki iz stana ispod, bled, ženskast čovek koji je bio fotograf i napravio je mutno uvećanje slike majke gospođe Vilson koje je lebdelo na zidu kao ektoplazma, i njegova piskava, troma, lepa žena. Mirtl se presvukla u raskošnu popodnevnu haljinu od šifona boje krem, a s presvlačenjem promenila se i njena ličnost. Snažna životnost koja je bila tako upadljiva u garaži pretvorila se u impozantnu nadmenost.

Ketrin me je pitala gde živim. Kad sam rekao Zapadno Jaje, rekla je: „Bila sam tamo na jednoj zabavi pre mesec dana. Kod nekog Getsbija. Poznajete li ga? E, pa kažu da je sinovac ili rođak cara Vilhelma. Odatle mu sav novac. Bojim ga se. Ne bih volela da mi nešto nađe.“

Ketrin mi je rekla i da ni Tom ni Mirtl ne podnose osobu s kojom su u braku. Mirtl je pričala kako se udala za Džordža Vilsona jer je mislila da je gospodin, „ali nije bio dostojan ni da mi liže cipelu“. Pozajmio je od nekoga najbolje odelo da se venča u njemu, i nikada joj to nije ni rekao. I pričala je kako je upoznala Toma: u vozu, dva mala sedišta jedno naspram drugog. Bio je u svečanom odelu i lakovanim cipelama, i nije mogla da skine pogled s njega. Kad su ušli u stanicu, bio je pored nje, i njegov beli prednji deo košulje pritisnuo joj se uz ruku, i bila je toliko uzbuđena da je, kad je s njim ušla u taksi, jedva znala da ne ulazi u podzemnu železnicu. „Samo sam mislila, iznova i iznova: ‚Ne možeš živeti večno; ne možeš živeti večno.‘“

Popodne je prešlo u veče. Hteo sam da izađem i prošetam na istok prema parku kroz blagi sumrak, ali svaki put kad sam pokušao da odem, upleo sam se u neku divlju, kreštavu prepirku koja me je vukla natrag, kao užadima, u moju stolicu. Visoko iznad grada naš niz žutih prozora mora da je doprinosio svoj deo ljudske tajanstvenosti slučajnom posmatraču na ulicama koje su tamnele, i video sam i njega, kako gleda gore i pita se. Bio sam i unutra i napolju, istovremeno očaran i odbijen neiscrpnom raznolikošću života.

Negde pred ponoć Tom Bjukenen i gospođa Vilson stajali su licem u lice raspravljajući, strasnim glasovima, ima li gospođa Vilson ikakvo pravo da pominje Dejzino ime.

„Dejzi! Dejzi! Dejzi!“, vikala je gospođa Vilson. „Govoriću ga kad god hoću! Dejzi! Dej—“

Kratkim, veštim pokretom, Tom Bjukenen joj je otvorenom šakom slomio nos.

Onda su bili krvavi peškiri po podu kupatila, i ženski glasovi koji grde, a visoko nad zbrkom dug isprekidan jauk bola. Otišao sam s gospodinom Makijem, a večer se posle toga raspada u komadiće — lift, slike gospodina Makija, a onda sam ležao napola u snu u hladnom donjem nivou Pensilvanijske stanice, zureći u jutarnji „Tribjun“, i čekajući voz u četiri.

Iz kuće mog suseda čula se muzika kroz letnje noći. U njegovim plavim vrtovima muškarci i devojke dolazili su i odlazili kao noćni leptiri među šaputanjem i šampanjcem i zvezdama. Za vreme popodnevne plime gledao sam njegove goste kako skaču s kule njegovog splava, ili se sunčaju na vrelom pesku njegove plaže dok su njegova dva motorna čamca parala vode Saunda, vukući daske za vodu preko slapova pene. Vikendom je njegov rols-rojs postajao omnibus, prevozeći društva u grad i iz grada od devet ujutru do duboko posle ponoći, dok je njegov karavan jurio kao žustra žuta buba da dočeka sve vozove. A ponedeljkom je osam slugu, uključujući i jednog dodatnog baštovana, ceo dan radilo s krpama i četkama i čekićima i baštenskim makazama, popravljajući pustoš od prethodne noći.

Svakog petka pet sanduka pomorandži i limunova stizalo je od jednog voćara iz Njujorka — svakog ponedeljka te iste pomorandže i limunovi izlazili su na njegova zadnja vrata u piramidi isceđenih polovina. Bar jednom u dve nedelje dolazila je četa ugostitelja s nekoliko stotina stopa platna i dovoljno šarenih lampica da od Getsbijevog ogromnog vrta naprave božićnu jelku. Na bifeima, ukrašenim blistavim predjelima, začinjene pečene šunke tiskale su se uz salate šarene kao harlekin i svinjice od testa i ćurke začarane u tamno zlato. U glavnom holu postavljen je šank s pravom mesinganom šipkom, i snabdeven džinovima i likerima i sokovima tako davno zaboravljenim da je većina njegovih gošći bila suviše mlada da ih razlikuje.

Do sedam sati orkestar je stigao, ne neki tanki kvintet, nego cela jama oboa i trombona i saksofona i viola i korneta i pikolo-flauta, i niskih i visokih bubnjeva. Šank radi punom parom, a plutajuće ture koktela prožimaju vrt napolju, dok vazduh ne oživi od ćaskanja i smeha, i usputnih nagoveštaja i upoznavanja zaboravljenih na licu mesta. Svetla postaju sjajnija kako se zemlja otkotrljava od sunca, a sad orkestar svira žutu muziku za koktele, a opera glasova penje se za ton više.

Verujem da sam prve večeri kad sam otišao u Getsbijevu kuću bio jedan od retkih gostiju koji su zaista bili pozvani. Ljudi nisu bili pozivani — oni su tamo išli. Ulazili su u automobile koji su ih nosili na Long Ajlend, i nekako su završavali na Getsbijevim vratima. Kad bi stigli, predstavio bi ih neko ko je poznavao Getsbija, a posle toga ponašali su se po pravilima ponašanja svojstvenim zabavnom parku. Ponekad su dolazili i odlazili a da Getsbija uopšte nisu ni sreli.

Ja sam zaista bio pozvan. Jedan šofer u uniformi boje drozdovog jajeta prešao je moj travnjak rano te subote ujutru s iznenađujuće zvaničnom porukom od svog poslodavca: čast bi bila sasvim na Getsbijevoj strani, pisalo je, ako bih te večeri došao na njegovu „malu zabavu“. Obučen u belo flanelsko odelo otišao sam na njegov travnjak malo posle sedam, i lutao prilično nelagodno među vrtlozima i virovima ljudi koje nisam poznavao. Nisam mogao da nađem domaćina. Onda je Džordan Bejker izašla iz kuće i stala na vrh mermernih stepenica, i bilo mi je drago što je vidim.

Lutali smo zajedno po vrtu. Svuda su se pričale priče o Getsbiju. „Neko mi je rekao da misli da je jednom ubio čoveka.“ „Pre će biti da je za vreme rata bio nemački špijun.“ „O, ne, to ne može biti, jer je za vreme rata bio u američkoj vojsci.“ „Pogledajte ga ponekad kad misli da ga niko ne gleda. Kladim se da je ubio čoveka.“ Bilo je svedočanstvo romantičnog nagađanja koje je izazivao to što su o njemu šaputali i oni koji su na ovom svetu našli malo toga o čemu treba šaputati.

Tražeći Getsbija, Džordan i ja smo ušli u biblioteku — visoku gotsku biblioteku, obloženu rezbarenim engleskim hrastom, i verovatno prenesenu celu iz nekih ruševina preko mora. Jedan debeljuškast, sredovečan čovek, s ogromnim naočarima kao sovine oči, sedeo je pomalo pijan na ivici jednog velikog stola, zureći s nesigurnom usredsređenošću u police s knjigama.

„Šta mislite?“, upitao je nagлo. „O tome. Uostalom, ne morate da se trudite da proverite. Ja sam proverio. Prave su.“

„Knjige?“

Klimnuo je glavom. „Potpuno prave — imaju stranice i sve. Mislio sam da će biti lep, trajan karton. U stvari, potpuno su prave.“ Skinuo je jednu knjigu. „To je pravi pravcati štampani materijal. Prevario me je. Ovaj tip je pravi Belasko. To je trijumf. Kakva temeljnost! Kakav realizam! A znao je i kad da stane — nije rasekao stranice. Ali šta hoćete? Šta očekujete?“

Kasnije, za jednim stolom u vrtu, sedeći s Džordan, zatekao sam se u razgovoru s jednim čovekom otprilike mojih godina, koji je rekao da misli da me poznaje — nismo li bili u Trećoj diviziji za vreme rata? Pričali smo o sivim malim kišovitim selima u Francuskoj. Rekao mi je da je upravo kupio jedan hidroavion i da će ga ujutru isprobati.

„Ovo je za mene neobična zabava“, rekao sam. „Nisam čak ni video domaćina. Živim tamo—“ mahnuo sam rukom prema nevidljivoj živici u daljini, „a taj Getsbi mi je poslao svog šofera s pozivom.“

Za trenutak me je gledao kao da ne razume.

„Ja sam Getsbi“, rekao je iznenada.

„Šta!“, uzviknuo sam. „O, izvinite.“

„Mislio sam da znate, stari druže. Bojim se da nisam baš dobar domaćin.“

Nasmešio se razumevajući — mnogo više nego razumevajući. Bio je to jedan od onih retkih osmeha s nečim od večnog umirenja u sebi, na koje čovek u životu naiđe četiri ili pet puta. Okretao se — ili se činilo da se okreće — celom spoljnom svetu za trenutak, a onda se usredsređivao na vas s neodoljivom pristrasnošću u vašu korist. Razumeo vas je tačno onoliko koliko ste hteli da vas razumeju, verovao je u vas onako kako biste vi voleli da verujete u sebe, i uveravao vas da ima o vama baš onaj utisak koji ste, u svom najboljem izdanju, želeli da ostavite. Tačno u tom trenutku je nestao — i gledao sam elegantnog mladog grubijana, godinu-dve preko trideset, čija je brižljiva svečanost u govoru za dlaku izbegavala da bude smešna. Neko vreme pre nego što se predstavio imao sam snažan utisak da pažljivo bira reči.

Gotovo u trenutku kad se gospodin Getsbi predstavio, jedan batler je pohitao k njemu s vešću da ga Čikago traži na telefonu. Izvinio se malim naklonom.

„Ko je on?“, pitao sam Džordan. „Znate li?“

„On je prosto čovek po imenu Getsbi. Rekao mi je jednom da je studirao na Oksfordu. Ali ja to ne verujem.“

„Zašto ne?“

„Ne znam“, uporno je rekla, „prosto ne mislim da je tamo išao.“ Nešto u njenom tonu podsetilo me je na ono „Mislim da je ubio čoveka“ one druge devojke. Bez pitanja bih prihvatio vest da je Getsbi ponikao iz močvara Luizijane ili iz donjeg Ist Sajda u Njujorku. To bi se moglo razumeti. Ali mladi ljudi nisu — bar sam u svom provincijskom neiskustvu verovao da nisu — hladnokrvno doplutavali niotkuda i kupovali palatu na Long Ajlend Saundu.

Getsbi je stajao sam na mermernim stepenicama i gledao s jedne grupe na drugu odobravajućim očima. Niko se nije unazad onesvešćivao na Getsbija, i nijedna francuska kratka frizura nije dodirnula Getsbijevo rame. Onda je njegov batler došao Džordan: gospodin Getsbi bi hteo da razgovara s njom nasamo. Nije je bilo sat vremena. Kad se vratila, rekla je da je upravo čula nešto najneverovatnije, ali je obećala da to neće reći, i mučila me je time dok mi je govorila laku noć.

Kad sam odlazio, jedan nov kupe ležao je u jarku pored puta, silovito lišen jednog točka. Iz kola je izašao čovek sa sovinim naočarima i, posle trenutka, pravi vozač, bleda klimava individua koja se, izgleda, iznenadila otkrivši da točka nema. „Bar“, primetio je, „imamo točak.“ Osvrnuo sam se. Jedan tanki kolutić meseca sijao je nad Getsbijevom kućom, čineći noć lepom kao i pre, i nadživljujući smeh i zvuk njegovog još osvetljenog vrta. Iznenadna praznina kao da je sad tekla s prozora i velikih vrata, obavijajući potpunom osamljenošću priliku domaćina, koji je stajao na tremu, podignute ruke u svečanom gestu oproštaja.

Čitajući ono što sam dosad napisao, vidim da sam ostavio utisak kao da su me zaokupljali samo događaji tri večeri razdvojenih nedeljama. Naprotiv, bili su to samo usputni događaji jednog prepunog leta. Najveći deo vremena radio sam — rano ujutru žurio sam niz bele klance donjeg Njujorka u „Probiti trast“; ručavao sam s ostalim činovnicima; večeri sam provodio proučavajući investicije i hartije od vrednosti, ili šetajući Petom avenijom. Počeo sam da volim Njujork, njegov živahan, pustolovan ukus noću.

Neko vreme izgubio sam iz vida Džordan Bejker, a onda sam je sredinom leta ponovo našao. Isprva mi je laskalo da izlazim s njom, jer je bila prvakinja u golfu, i svi su znali njeno ime. Onda je to bilo nešto više. Nisam zapravo bio zaljubljen, ali sam osećao neku vrstu nežne radoznalosti. Dosadno, oholo lice koje je okretala svetu krilo je nešto — većina afektacija na kraju nešto krije. Setio sam se jedne priče o njoj koja je umalo stigla do novina: na njenom prvom velikom turniru u golfu bilo je nagoveštaja da je u polufinalu pomerila lopticu iz lošeg položaja. Stvar je dobila razmere skandala, a onda je zamrla. Jedan nosač palica povukao je izjavu, a jedini drugi svedok priznao je da se možda prevario. Bila je neizlečivo nepoštena. Nije mogla da podnese da bude u nepovoljnom položaju.

Na tom istom vikendu u nečijoj kući vodili smo jedan neobičan razgovor o vožnji automobila. Prošla je tako blizu nekih radnika da je naš blatobran okrznuo dugme na kaputu jednog čoveka.

„Užasan si vozač“, pobunio sam se. „Ili treba da budeš pažljivija, ili uopšte ne treba da voziš.“

„Pažljiva sam.“

„Ne, nisi.“

„Pa, drugi ljudi jesu“, rekla je lako. „Oni će mi se skloniti s puta. Za nesreću je potrebno dvoje.“

„Recimo da sretneš nekoga isto tako nepažljivog kao što si ti.“

„Nadam se da nikada neću“, odgovorila je. „Mrzim nepažljive ljude. Zato mi se ti dopadaš.“

Za trenutak sam pomislio da je volim. Ali ja sporo mislim i pun sam unutrašnjih pravila koja deluju kao kočnice mojim željama, i znao sam da najpre moram konačno da se izvučem iz one zavrzlame kod kuće — jedne devojke kojoj sam jednom nedeljno pisao pisma i potpisivao ih „S ljubavlju, Nik“. Svako sumnja da ima bar jednu od glavnih vrlina, a ovo je moja: ja sam jedan od retkih poštenih ljudi koje sam ikada poznavao.