Kineski zid

Kafka je Beim Bau der chinesischen Mauer napisao u proleće 1917, za vreme rata, i ostavio ga nedovršenim. Njegova Kina je zamišljena, sagrađena od nekoliko knjiga; priča je zapravo o svakom ogromnom carstvu — Austrougarskoj, svetu, Bogu — i o nemogućnosti da se upoznaju oni koji nama vladaju. Za života je Kafka objavio samo jedan odlomak iz nje, parabolu „Careva poruka“. Ovo prepričavanje sažima priču glasom samog pripovedača; parabola je data u celini. Prevod je nov.

Kineski zid dovršen je na svojoj najsevernijoj tački. Gradnja je vođena s jugoistoka i s jugozapada, i dve polovine su se tamo spojile. Ali taj sistem gradnje u delovima primenjivan je, u manjoj meri, i unutar svake od dve velike vojske rada, istočne i zapadne. Radilo se ovako: obrazovane su grupe od dvadesetak radnika, od kojih je svaka imala da sagradi deonicu zida dugačku oko pet stotina jardi, dok je susedna grupa gradila deonicu iste dužine njoj u susret. Ali kad bi se dve deonice spojile, zid se nije nastavljao od kraja tih hiljadu jardi; umesto toga, dve grupe su slate da grade negde drugde, u sasvim drugom kraju. I tako su, naravno, ostajali mnogi veliki procepi, koji su se popunjavali tek polako i malo-pomalo, a neki od njih, kaže se, tek pošto je gradnja zida zvanično proglašena završenom. Štaviše, kaže se da ima procepa koji nikada nisu ni popunjeni — iako je to samo jedna od mnogih legendi koje su nikle oko gradnje, i koje nijedan pojedinac, bar sopstvenim očima i sopstvenom merom, ne može da proveri, zbog ogromnosti dela.

Moglo bi se isprva pomisliti da bi u svakom pogledu bilo bolje graditi neprekidno, ili bar neprekidno unutar svake od dve polovine. Zid je, kako se svuda objavljivalo i znalo, trebalo da nas štiti od severnih naroda. Kako može da štiti zid koji nije neprekidan? Ne samo što ne može da štiti; sama gradnja je u stalnoj opasnosti. Oni njegovi delovi koji su ostali da stoje sami u pustim krajevima mogli su lako da ih nomadi iznova i iznova ruše, utoliko pre što su ti nomadi, uznemireni gradnjom, menjali svoja logorišta neverovatnom brzinom, kao skakavci, i tako su možda imali bolji pregled napretka radova nego mi, graditelji, sami.

Pa ipak, gradnja nije mogla biti obavljena nikako drukčije. Da bi se to razumelo, mora se uzeti u obzir sledeće. Zid je trebalo da bude zaštita za vekove; najbrižljivija gradnja, korišćenje mudrosti svih poznatih doba i naroda, i neprekidno osećanje lične odgovornosti kod graditelja bili su zato neophodni. Za grube poslove, istina, mogli su se uzeti neuki nadničari iz naroda — muškarci, žene i deca koji su nudili svoj rad za dobru nadnicu; ali vođenje svakih četiri radnika zahtevalo je čoveka obučenog u graditeljskoj veštini, čoveka sposobnog da duboko u srcu oseti šta je u pitanju. A što je zadatak viši, to je zahtev veći. Takvih ljudi je bilo — ako ne onoliko koliko je delo moglo da upotrebi, ipak u velikom broju.

Nisu olako prihvatili posao. Pedeset godina pre nego što je postavljen prvi kamen, graditeljska veština, a naročito zidarstvo, proglašena je u celoj Kini, zemlji koju je trebalo obzidati, za najvažniju od nauka, a sve ostalo priznavalo se samo ukoliko je bilo u vezi s njom. Još se vrlo dobro sećam kako smo, kao mala deca, jedva sposobna da hodaju, stajali u učiteljevom vrtiću i morali da od kamenčića gradimo nekakav zid, i kako je učitelj, podigavši odoru, potrčao na zid, srušio ga sav, i tako nas grdio zbog slabosti naše gradnje da smo urlajući pobegli na sve strane svojim roditeljima. Sićušan događaj, ali karakterističan za duh vremena.

Imao sam sreće, utoliko što je, kad sam u dvadesetoj položio poslednji ispit najniže škole, gradnja zida tek počinjala. Kažem sreće, jer mnogi koji su pre toga dostigli najviše znanje koje im je bilo dostupno godinama nisu mogli ništa da počnu sa svojim znanjem, i lutali su beskorisno s velikim graditeljskim planovima u glavi, i propadali na hiljade.

Ali oni koji su najzad došli na gradnju kao vođe, makar i najnižeg ranga, zaista su bili dostojni svog zadatka. Bili su to zidari koji su duboko razmišljali o gradnji, i koji nisu prestajali da o njoj misle; koji su, s prvim kamenom koji su položili u zemlju, osećali da su deo zida. Takve zidare, naravno, gonila je ne samo želja da obave najtemeljniji posao, nego i nestrpljenje da najzad vide gradnju kako stoji dovršena u svom savršenstvu. Nadničar to nestrpljenje nije poznavao; njega je gonila samo nadnica; a više vođe, čak i srednje, videle su dovoljno od mnogostranog rasta dela da im duh ostane jak. Ali za niže vođe — ljude duhovno daleko iznad svog spoljnog zadatka — moralo se drukčije postarati. Nije se moglo, na primer, dozvoliti da mesecima ili čak godinama slažu kamen na kamen u nekom nenaseljenom planinskom kraju stotinama milja od doma; beznadežnost takvog marljivog rada, koji ni u dugom ljudskom veku nikada ne bi bio dovršen, dovela bi ih do očajanja, i pre svega učinila ih bezvrednim za posao. Zato je izabran sistem gradnje u delovima. Pet stotina jardi moglo se dovršiti za otprilike pet godina; do tada su, naravno, vođe po pravilu bile sasvim iscrpljene, i izgubile svaku veru u sebe, u gradnju, u svet. Zato su, dok su još bili zaneseni likujućim gozbama za spajanje hiljadu jardi zida, slati daleko, daleko; na putu su ovde-onde videli kako se dižu dovršeni delovi zida; prolazili su pored konačišta viših vođa, koji su im davali počasne znake; slušali su klicanje novih vojski rada koje su nadirale iz dubine zemlje; videli su kako se seku šume da bi se dobila skela, kako se planine razbijaju u kamenje; slušali su u svetim mestima himne pobožnih koji se mole za dovršenje gradnje. Sve je to smirivalo njihovo nestrpljenje. Tihi život kod kuće, gde su neko vreme boravili, jačao ih je; poštovanje koje su uživali svi graditelji, ponizna vera s kojom su saslušavani njihovi izveštaji, poverenje prostog, tihog građanina da će zid jednog dana biti dovršen — sve je to zatezalo strune njihovih duša. Kao deca koja se večno nečemu nadaju, opraštali su se od doma; želja da ponovo rade na narodnom delu postajala je neodoljiva. Polazili su ranije nego što je trebalo; pola sela ih je ispraćalo dugo. Na svim putevima bile su grupe, zastavice, barjaci; nikada ranije nisu videli koliko je njihova zemlja velika i bogata i lepa i dostojna ljubavi. Svaki zemljak bio je brat za koga se gradi zaštitni zid, i koji će im se za to zahvaljivati svim što ima i što jeste, celog života. Jedinstvo! Jedinstvo! Grudi uz grudi, igra naroda, krv koja više nije zatvorena u oskudnom kruženju jednog jedinog tela nego se slatko valja, a ipak se i vraća, kroz celu beskrajnu širinu Kine.