Knjiga prva: Velika dvorana

Pre tri stotine četrdeset osam godina, šest meseci i devetnaest dana, Parižane je probudio zvuk svih zvona koja su zvonila u trostrukom obimu Sitea, Univerziteta i Grada. Bio je 6. januar 1482: dvostruki praznik Bogojavljenja i Luda. Trebalo je da bude lomača na trgu Grev, majsko drvo kod kapele Brak, i misterija u Velikoj dvorani Palate pravde; i celo stanovništvo Pariza od zore se tiskalo u Velikoj dvorani, da vidi predstavu, i flamanske poslanike koji su došli da dogovore venčanje dofena s Margaritom Flandrijskom.

Pisac predstave bio je jedan siromašni mladi pesnik i filozof, Pjer Gringoar. Njegova misterija — Dobar sud gospođe Device Marije — trebalo je da počne u podne. Gomila je čekala, nestrpljiva, bučna, podrugljiva; studenti Univerziteta, uspentrani na prozore i kipove, rugali su se svima, naročito rektoru; poslanici su kasnili. Najzad su Gringoarovi glumci počeli, obučeni kao Rad, Sveštenstvo, Plemstvo i Trgovina; i niko nije slušao. Ušli su poslanici; najavljivani su jedan po jedan, dugim flamanskim imenima; a jedan od njih, majstor Žak Kopenol, čarapar iz Genta, debeo, grub, smeo čovek iz naroda, ustao je i rekao da je ovo dosadno, i da u Gentu na Praznik luda biraju Papu luda — čoveka koji može da napravi najružniju grimasu. Gomila je to prihvatila.

Gringoar je stajao iza jednog stuba, drhteći za svoju predstavu, posmatrajući lica publike. Među studentima koji su dobacivali s prozora bio je jedan plavokosi, nestašni dečak, Žean Frolo, s nadimkom „od Mlina“, koji je svima dovikivao uvrede; a u podnožju jednog stuba jedan prosjak, pokriven ranama, kukao je za milostinju — Klopen Truijfu, koji, kako će Gringoar saznati te noći, uopšte nije bio bogalj. Stigao je kardinal de Burbon, veličanstven u skerletu, i predstava je ponovo stala dok je vratar najavljivao, jedno po jedno, imena kardinalovih gostiju. Svaki put kad bi glumci počeli, neko drugi je ulazio. Gringoar, koji je računao na slavu, počeo je da shvata da će biti upropašćen.

Jedan za drugim, ljudi su provlačili glave kroz jednu razbijenu rozetu u maloj kapeli da prave grimase; gomila je zviždala ili klicala. Onda se pojavilo lice tako čudovišno da je cela dvorana prasnula u aplauz. To uopšte nije bila grimasa. Bilo je to lice: nos u obliku tetraedra, usta kao potkovica, malo levo oko napola skriveno čekinjastom riđom obrvom, dok je desno oko sasvim nestajalo pod ogromnom bradavicom; zubi polomljeni i nazubljeni kao zupci tvrđave, od kojih je jedan štrčao kao slonova kljova; rascepljena brada; a preko svega, mešavina zlobe, čuđenja i tuge. A telo koje je tom licu pripadalo bilo je isto tako neobično: velika glava nakostrešena riđom kosom; između ramena ogromna grba, kojoj je odgovarala druga na grudima; noge toliko krive da su se mogle dodirnuti samo kolenima; ogromna stopala, čudovišne šake; a uz svu tu nakaznost, strašan izgled snage, okretnosti i hrabrosti.

„To je Kvazimodo, zvonar! Kvazimodo grbavac! Kvazimodo jednooki! Kvazimodo krivonogi! Slava! Slava!“ Žene su pokrivale lica. Bio je gluv. Krunisali su ga tijarom od kartona, ogrnuli lažnim plaštom, i izneli na nosiljci, kroz ulice, u povorci, kao Papu luda; a lice mu je sijalo tužnom i ponosnom radošću.

Gringoarova predstava je nastavljena, pred praznim klupama. A onda su i njegovi poslednji gledaoci potrčali ka prozorima, vičući: „Esmeralda! Esmeralda je na trgu!“ Jer napolju, na trgu Grev, igrala je jedna devojka.