Imendan Nastasje Filipovne (Prvi deo)

Krajem novembra, za vreme otopljavanja, oko devet sati ujutru, varšavski voz jurio je punom brzinom ka Petrogradu. Bilo je toliko vlažno i maglovito da se svetlost jedva probijala; kroz prozore vagona jedva se moglo razaznati išta dalje od nekoliko koraka od pruge.

U jednom vagonu treće klase dva putnika sedela su jedan naspram drugog kraj prozora. Obojica su bili mladi; obojica su bili lako obučeni. Jedan je bio nizak, od dvadeset sedam godina, kovrdžave, gotovo crne kose i malih, sivih, vatrenih očiju; lice mu je bilo bledo, istaknutih jagodica, a usne su mu bile ukočene u drzak, podrugljiv, gotovo zloban osmeh. Nosio je topli kaput postavljen ovčijim krznom. Drugi je imao nešto preko dvadeset šest godina, bio je prilično visok, guste plave kose, upalih obraza i retke, gotovo bele brade. Oči su mu bile velike i plave i imale su izraz tihe težine — onaj čudni izraz po kome neki ljudi na prvi pogled mogu da poznaju da je čovek sklon padavici. Nosio je pelerinu bez rukava s ogromnom kapuljačom, kakve se zimi viđaju na putnicima u Švajcarskoj, i držao jedan mali zavežljaj vezan u staru svilenu maramu, koji je, kako se činilo, bio sav njegov prtljag. Drhtao je.

Počeli su da razgovaraju. Plavi mladić je odgovarao na svako pitanje s izuzetnom spremnošću: on je knez Lav Nikolajevič Miškin, poslednji iz jedne stare porodice; od detinjstva je bolovao od jedne nervne bolesti — nečeg kao napadi — i bio gotovo idiot, i pre četiri godine poslao ga je u inostranstvo jedan dobrotvor, Pavliščev, sada pokojni, da ga leči jedan lekar u švajcarskim planinama, profesor Šnajder. Nije imao novca ni rodbine osim jedne daleke rođake, gospođe Jepančine, generalove žene, koju je nameravao da poseti.

Tamni mladić mu se smejao. Zvao se Parfjon Rogožin. Njegov otac, bogat trgovac, upravo je umro, a on se vraćao kući da nasledi bogatstvo. Ispričao je knezu, s nekom žestokom radošću, zašto ga je otac tukao i zašto je pobegao: pre mesec dana video je, u jednoj kočiji na Nevskom prospektu, jednu ženu — Nastasju Filipovnu Baraškovu — i izgubio glavu; uzeo je deset hiljada rubalja očevog novca i kupio joj par dijamantskih minđuša, a otac ga je zatvorio i istukao. Sada je bio slobodan i bogat. Jedan otrcani činovnik koji se pridružio njihovom razgovoru, Lebedev, koji je znao sve o svakome, ispričao im je ko je Nastasja Filipovna: izdržavana žena jednog bogataša, Ockog.

Na stanici je Rogožin rekao Miškinu: „Kneže, ne znam zašto sam te zavoleo. Dođi kod mene. Skinućemo s tebe tu pelerinu i obući te u najfiniju bundu. Imaćeš novca. I otići ćemo zajedno kod Nastasje Filipovne.“

Kod generala Jepančina knez je sedeo u predsoblju sa slugom i razgovarao s njim, kao s jednakim, o pogubljenjima u Francuskoj; jednom je video kako čoveka pogubljuju giljotinom u Lionu. „Najgori bol nije u ranama“, rekao je, „nego u tome što pouzdano znaš da će ti za jedan sat, pa za deset minuta, pa za pola minuta, pa sada, ovog trenutka, duša izaći iz tela, i da više nećeš biti čovek, i da je to sigurno — sigurno. Ubijati za ubistvo kazna je neuporedivo gora od samog zločina. Ubistvo po presudi mnogo je strašnije od ubistva koje počine razbojnici.“

General Jepančin ga je primio hladno, zatim ljubazno, i ustanovio da knez ima lep rukopis i da bi mogao biti koristan kao pisar. Zatim ga je odveo svojoj ženi i trima kćerima. Lizaveta Prokofjevna Jepančina bila je čudakinja, nagla, toplog srca, i knez joj se odmah dopao, jer je bio prostodušan. Kćeri su joj bile lepe: Aleksandra, najstarija, mirna i dobra; Adelaida, koja je slikala; i Aglaja, najmlađa, od dvadeset godina, najlepša i najponosnija, razmažena ljubimica cele porodice.

Knez im je pričao o Švajcarskoj. Pričao im je o jednom čoveku koji je bio osuđen na smrt i stajao na gubilištu, s pet minuta života, i podelio tih pet minuta: dva da se oprosti s drugovima, dva da misli o sebi, jedan da poslednji put pogleda svet. Pred njim je bila jedna crkva, s pozlaćenom kupolom koja se blistala na suncu, i nije mogao da odvoji oči od zraka; činilo mu se da su oni njegova nova priroda, i da će se za tri minuta s njima sjediniti. „Šta ako ne umrem! Šta ako mogu da se vratim u život — kakva večnost! I sve bi to bilo moje! Svaki minut pretvorio bih u ceo vek; ništa ne bih izgubio, svaki minut bih brojao dok prolazi, nijedan ne bih protraćio!“ A onda je pomilovan. „I je li posle tako živeo?“, upitala je Adelaida. „Nije. Sam mi je rekao — pitao sam ga — živeo je sasvim drukčije, i izgubio mnogo, mnogo minuta.“

Pričao im je i o Mari, jednoj siromašnoj sušičavoj devojci u švajcarskom selu gde je živeo, koju je zaveo i ostavio jedan putujući trgovac i koju je celo selo preziralo i kamenovao, čak i deca; i kako ju je poljubio, i dao joj novac, i pričao deci o njoj, dok nisu razumela i zavolela je i donosila joj hranu i sedela s njom dok nije umrla. „Celo vreme sam provodio s decom“, rekao je. „Kroz decu se duša leči.“

Onda su ga devojke zadirkivale i tražile da im čita lica. Pogledao je svaku i rekao šta vidi: Aleksandra ima ljupko, dobro lice, ali možda tajnu tugu; Adelaida srećno; Lizaveta Prokofjevna je savršeno dete u svemu, u svemu, i dobrom i lošem. Kada je došao red na Aglaju, dugo ju je gledao i nije hteo da govori. „Vi ste neobično lepi“, rekao je najzad. „Čovek se boji da vas gleda. Lepota je zagonetka.“ Aglaja je pocrvenela i nasmejala se. Ganja je bio taj koji je tog popodneva zamolio kneza da odnese jednu tajnu ceduljicu Aglaji, u kojoj ju je molio za jednu reč zbog koje bi raskinuo s Nastasjom Filipovnom; a Aglaja ju je pročitala u knezovom prisustvu i vratila je s prezirom, a knezu je umesto toga poklonila svoje prijateljstvo.

Zatim su mu pokazali jednu fotografiju koja je tog jutra poslata generalovom sekretaru, Gavrilu Ardalionoviču Ivolginu — Ganji — lepom, ambicioznom mladiću od dvadeset osam godina. Bio je to portret Nastasje Filipovne. Knez ga je dugo gledao. Bilo je to lice žene neobične lepote, tamno, ponosno, i puno patnje. „Ponosno lice, strašno ponosno“, rekao je. „Ali pitam se da li je dobra. Ah, kad bi bila dobra! Sve bi bilo spaseno.“

Njena priča bila je ovakva. Ocki, bogat, prefinjen, sladostrasan čovek, uzeo ju je pod svoje staranje kada je bila mala devojčica siroče, kći jednog siromašnog suseda, i odgajio je i obrazovao na jednom od svojih imanja, a kada je odrasla učinio ju je svojom ljubavnicom. Godinama je tamo živela kako je on hteo. Zatim se, kada je on odlučio da se oženi, iznenada pojavila u Petrogradu, preobražena — hladna, podrugljiva, strašna — i nasmejala mu se u lice, i rekla mu da će upropastiti svaki brak koji bude pokušao da sklopi. Sada je Ocki, da bi je se oslobodio, udesio da je uda za Ganju, s mirazom od sedamdeset pet hiljada rubalja; a Ganja, koji je nije voleo, i koji je bio napola zaljubljen u Aglaju, pristao je, zbog novca. Obećala je da će dati odgovor te večeri, na proslavi svog imendana.

U stanu je bio i jedan podstanar, Ferdiščenko, koji je sebe nazivao lakrdijašem i ponosio se time; i Ganjin mlađi brat Kolja, dečak od petnaest godina, koji je obožavao kneza na prvi pogled; i Varjin prosac Pticin, tih, razuman zelenaš. General Ivolgin, slavno lažući, uzeo je kneza pod ruku i obećao da će ga upoznati s Nastasjom Filipovnom, koju je tvrdio da dobro poznaje; ali umesto toga odveo je kneza, preko jedne krčme, u stan udovice jednog kapetana kojoj je dugovao novac; i Kolja je bio taj koji je knezu najzad pokazao put.

Miškin je uzeo sobu u stanu Ganjine porodice. Ganjina majka i sestra Varja ogorčeno su se protivile tom braku; njegov otac, general Ivolgin, propali, pijani starac, pričao je beskrajne priče koje su sve bile laži — da je 1812. bio Napoleonov paž, između ostalog. Tog popodneva sama Nastasja Filipovna došla je u stan, nenajavljena, i rugala se svima. Zatim je došao Rogožin, pijan, s gomilom drugova, i ponudio da je otkupi od Ganje za sto hiljada rubalja. Varja je, van sebe, pljunula bratu u lice; a Ganja je podigao ruku da udari sestru. Knez ga je uhvatio za ruku. „Dosta je.“ „Hoćeš li mi uvek stajati na putu?“, viknuo je Ganja, i ošamario kneza.

Knez je prebledeo. Pogledao je Ganju u oči s čudnim prekorom, a usne su mu drhtale. „Za mene nije važno“, rekao je; „ali neću vam dozvoliti da nju udarite.“ A onda je, okrenuvši se i skrivajući lice, rekao: „O, kako ćete se stideti onoga što ste učinili!“ Nastasja Filipovna, koja se smejala, pogledala ga je. „Gde sam vam to lice videla?“, rekla je. I izlazeći, vratila se i poljubila ruku Ganjinoj majci. „U pravu je“, šapnula je. „Ja nisam takva.“

Knez je na kraju sam otišao u stan Nastasje Filipovne te večeri, bez poziva i u svojoj staroj odeći. Kolja mu je rekao put. Penjući se uz stepenice, imao je osećaj da ide da je spase, a nije imao pojma kako.

Te večeri bila je proslava njenog imendana. Gosti su bili Ocki, general Jepančin, Ganja, jedan lakrdijaški, zlobni čovek po imenu Ferdiščenko, i drugi; knez je došao nepozvan. Igrali su jednu igru koju je predložio Ferdiščenko: svaki gost mora da ispriča najgoru stvar koju je ikada učinio. Ferdiščenko je priznao jednu krađu za koju je okrivljena jedna sluškinja; general je ispričao jednu ružnu priču o jednoj starici; Ocki jednu otmenu o jednoj kameliji. Nastasja Filipovna postajala je sve nemirnija. Zatim se okrenula knezu. „Da li da se udam za Ganju ili ne? Uradiću kako vi kažete.“

„Ne — ne udajte se za njega“, rekao je knez.

„Onda neću.“ Vratila je Ockom njegove bisere. Zatim je knez, tiho, pred svima, rekao da će se on sam oženiti njome. „Ja sam ništa, ali vi ste patili, i izašli ste iz takvog pakla čisti. Poštovaću vas celog života.“ I u tom trenutku otkriveno je, iz jednog pisma koje je imao u džepu, da je od jedne tetke u Moskvi nasledio veliko bogatstvo. Smejala se i plakala. „Knez! Hoće da se oženi mnome!“

Onda je upao Rogožin, sa svojom gomilom i svojih sto hiljada rubalja umotanih u novine. Nastasja Filipovna je uzela svežanj. „Ne, neću upropastiti jedno dete kao što ste vi“, rekla je knezu. „To je više za Ockog.“ Okrenula se Ganji. „Slušaj, Ganja, baciću ovo u vatru. Ako ga izvučeš golim rukama, tvoje je — sve.“ I bacila je svežanj u vatru.

Svi su vrisnuli. Ganja je, beo, stisnutih zuba, stajao zureći u zapaljeni svežanj, i nije se pomerao. Nije hteo da ga uzme. Zatim se okrenuo da ide, i pao u nesvest. Nastasja Filipovna je izvukla svežanj mašicama. Bio je samo spolja nagoreo. Stavila ga je pored Ganje. „Njegov je. Sve je njegovo! Recite mu kad dođe sebi.“ I izašla je s Rogožinom u noć, njegovim trojkama, vičući: „Zbogom, kneže! Prvi put sam videla čoveka!“

Knez je potrčao za njom, uzeo fijaker, i pošao za njenim trojkama u Jekaterinhof.