Moj orao (Predgovor i glave 1–3)

Predgovor

Entoni Meredit, Ardis, 419. godine Bratstva ljudi

Ne može se reći da je Everhardov rukopis važan istorijski dokument. Za istoričara on vrvi od grešaka — ne od grešaka u činjenicama, nego od grešaka u tumačenju. Gledajući unazad preko sedam vekova koji su protekli otkako je Ejvis Everhard dovršila svoj rukopis, događaji, i smisao događaja, koji su njoj bili zbrkani i zastrti, nama su jasni. Nedostajala joj je perspektiva. Bila je suviše blizu događaja o kojima piše. Štaviše, bila je stopljena s njima.

Pa ipak, kao lični dokument, rukopis je neprocenjive vrednosti. Napisala ga je osoba koja je preživela strašne godine uspona Oligarhije, i on nam daje, kao što nijedna istorija ne može, osećaj tih vremena. U njemu imamo sam život revolucionara onog doba. To je istorija pisana u žaru trenutka, od strane žene čiji je muž bio jedan od velikih vođa Prvog ustanka.

Rukopis je nađen skriven u duplji jednog drevnog hrasta kod Wake Robin Lodža, u brdima Sonome u Kaliforniji, gde je Ejvis Everhard živela skrivena. Prekida se usred rečenice. Mora da je bila upozorena na dolazak Plaćenika, i imala je vremena samo da ga sakrije pre nego što je pobegla ili bila uhvaćena. O njenoj sudbini ne znamo ništa. Znamo da je Ernest Everhard pogubljen pre Drugog ustanka, ka kome je ona pisala i koji je, kao i Prvi, propao. Trebalo je da prođu tri veka pre nego što je Gvozdena peta zbačena i uspostavljeno Bratstvo ljudi.

Za nju je Ernest Everhard bio velika i jedinstvena ličnost. Za nas je bio jedan od mnogih, hrabar čovek u jednom hrabrom pokolenju. Ali njena ljubav prema njemu snaga je njenih stranica, i ne bismo hteli da bude drukčije.

Glava 1. Moj orao

Blagi letnji vetar njiše sekvoje, a Divlja Voda žubori slatke kadence preko svog mahovinastog kamenja. Na suncu ima leptira, a odasvud se diže sanjivo zujanje pčela. Ovde je tako tiho i mirno, a ja sedim i razmišljam, i nemirna sam. Tišina me čini nemirnom. Izgleda nestvarna. Ceo svet je tih, ali to je tišina pred oluju. Napinjem uši za njen prvi šum. I pišem, dok čekam, o čoveku koga sam volela, i o danima kad je sve počelo.

Ernesta Everharda prvi put sam videla za stolom svog oca u Berkliju, u proleće 1912. Moj otac, Džon Kaningem, bio je profesor fizike na Univerzitetu, blag i nesvetovan naučnik, i voleo je da za svojim stolom okuplja ljude svakog mišljenja, iz zadovoljstva što gleda kako se ideje sudaraju. Te večeri gosti su mu bili uglavnom sveštenici — biskup Morhaus, doktor Hamerfild, doktor Balingford i drugi — a otac je, kao eksperiment, pozvao jednog mladog radnika koga je upoznao: potkivača, filozofa samouka, socijalistu.

Sećam se svog prvog utiska. Odeća mu nije pristajala; vrat mu je bio vrat boksera, debeo i snažan; kretao se među finim porcelanom kao bik. Isprva mi se činio pomalo smešnim, i vrlo nadmenim. Tokom prvog dela večere nije rekao gotovo ništa, dok su sveštenici govorili o duši i o društvenim problemima mekim, oblim rečima svoje profesije. Onda ga je otac uvukao u razgovor.

Progovorio je, i za stolom je zavladala tišina. Rekao je tim učenim ljudima da ne znaju ništa o radničkoj klasi — da nikada nisu bili u fabrici, nikada videli dete za mašinom, nikada jeli radničku večeru. Rekao im je da je njihova metafizika paučina; da se prepiru o duši i o onom svetu dok se tela muškaraca i žena i dece melju u fabrikama koje plaćaju njihove crkve. Nazvao ih je metafizičarima, što je u njegovim ustima bila najteža uvreda, i dokazao im to, jednom po jednom, rušeći njihove argumente hladnom, tvrdom logikom i grubim, nasmejanim prezirom. Doktor Hamerfild je pomodreo. Doktor Balingford je pokušao da govori o milosrđu i bio je presečen. Samo je biskup Morhaus, starac poštenog srca, slušao i bio uznemiren.

„Vi propovedate za gospodarsku klasu“, rekao je Ernest. „Vi ste u njenoj službi. Vaše pastve sastoje se od bogatih, i vi im govorite ono što žele da čuju. Upoznajte radničku klasu. Onda ćete imati nešto da kažete.“

Bila sam ljuta na njega, i opčinjena. Kad je govorio o radnicima, glas mu se menjao; zvonio je. Bilo je u njemu nešto što nikada nisam videla ni u jednom čoveku — strašna izvesnost, a s njom i blagost skrivena ispod, kao gvožđe pod somotom. Kad se večera završila i sveštenici otišli, shvatila sam da celo veče nisam gledala nikoga drugog. Kasnije sam ga u srcu nazvala svojim orlom, jer mi se takvim činio — stvorenje visina, koje udara krilima o rešetke sveta.

Glava 2. Izazovi

Došao je ponovo, i prepirali smo se. Branila sam svoj svet, svet očeve udobne kuće i Univerziteta i pristojnih ljudi koje sam znala. Strpljivo je slušao, a onda mi postavljao pitanja na koja nisam umela da odgovorim.

„Znate li odakle dolazi novac vašeg oca?“, pitao je. „Znate li odakle dolaze dividende koje plaćaju svilu koju nosite i hranu na vašem stolu?“

Moj otac je imao akcije Sijera predionica, jednog velikog pamučnog preduzeća, i to sam rekla.

„Onda bi trebalo da poznajete jednog čoveka po imenu Džekson“, rekao je Ernest. „Radio je u Sijera predionicama. Tamo je izgubio ruku. Na vašoj haljini ima krvi, gospođice Kaningem — Džeksonove krvi. Idite i raspitajte se o Džeksonovoj ruci, a onda mi recite da je vaš svet pravedan.“

Bila sam besna. Rekla sam da ću otići, da dokažem da nije u pravu. I otišla sam.

Glava 3. Džeksonova ruka

Našla sam Džeksona u jednoj bednoj maloj straćari, slomljenog čoveka s jednom rukom, koji se izdržavao kao torbar. Ispričao mi je priču jednostavno. Radio je za jednom mašinom u fabrici. Jedan kremen je upao među zupce mašine, a on je posegnuo da ga izvadi, da sačuva mašinu od oštećenja — jer bi se pokvarila, a preduzeće bi mu odbilo od plate. Mašina mu je zahvatila ruku i otkinula je u laktu.

Tužio je za odštetu. Izgubio je. Advokati preduzeća, sposobni ljudi, pokazali su da je bio nepažljiv, i da je povreda njegova sopstvena krivica. Poslovođa i upravnik svedočili su protiv njega. Otišla sam kod njih. Priznali su mi, sa stidom ili s prkosom, da su svedočili kako je preduzeće htelo jer bi inače izgubili mesta. Otišla sam kod advokata preduzeća, pukovnika Ingrama, poštovanog čoveka u našem gradu, i on je priznao, na svoj način, da je izvršio svoju dužnost prema klijentu. Otišla sam kod sudije. Otišla sam u novine, da pitam zašto o slučaju nikada nije pošteno izveštavano, a rekli su mi da to nije vest. Svaki od njih je, kad sam navalila, nasamo priznao istinu — i svaki od njih bio je vezan, svojim položajem, svojom platom, svojom porodicom, da je drži skrivenom.

Kad sam se vratila kući, nisam mogla da pogledam svoju haljinu a da ne vidim krv na njoj. Sedela sam u očevoj kući i prvi put shvatila da ta kuća počiva na Džeksonovoj ruci, i na hiljadu ruku poput nje. Ernest je bio u pravu. Rekla sam mu to. Nije likovao. Samo je rekao: „Sad počinjete da vidite.“