Presuda

Kafka je Das Urteil napisao u jednom dahu, od deset uveče do šest ujutru, 22–23. septembra 1912, i posvetio ga „gospođici Felici B.“ — Felici Bauer, koju je upoznao nekoliko nedelja ranije i s kojom će se dvaput veriti. Smatrao ju je pričom u kojoj se prvi put probio do sopstvenog načina pisanja. Vrlo je kratka; ovo prepričavanje je izbliza prati i tek malo sažima. Prevod je nov.

Napomena o sadržaju: priča se završava samoubistvom, ispričanim u jednoj jedinoj rečenici.

Bilo je to jedno nedeljno jutro u najlepšem proleću. Georg Bendeman, mlad trgovac, sedeo je u svojoj sobi na prvom spratu jedne od niskih, lako građenih kuća koje su se u dugom nizu pružale duž reke, i koje su se jedva razlikovale osim po visini i boji. Upravo je završio pismo jednom prijatelju iz mladosti koji je sad živeo u inostranstvu; zatvorio ga je, razigrano sporo, a zatim, s laktom na pisaćem stolu, gledao kroz prozor u reku, most, i brežuljke na drugoj obali s njihovim bledim zelenilom.

Mislio je o tom prijatelju, koji je pre mnogo godina, nezadovoljan kako mu idu stvari kod kuće, praktično pobegao u Rusiju. Sad je imao posao u Petrogradu, koji je isprva cvetao ali je, čini se, odavno stajao u mestu, kako se prijatelj žalio prilikom svojih sve ređih dolazaka kući. Tako se tamo daleko uzalud iscrpljivao; njegova puna brada stranog izgleda samo je rđavo skrivala lice koje je Georg znao od detinjstva, a njegova žućkasta koža kao da je ukazivala na bolest koja se razvija. Po sopstvenom kazivanju, nije imao prave veze s tamošnjom kolonijom svojih zemljaka, a gotovo ni društvenih odnosa s ruskim porodicama, i tako se konačno pripremao za neženjenički život.

Šta da se piše takvom čoveku, koji je očigledno zalutao, koga se može žaliti ali kome se ne može pomoći? Da li da mu se savetuje da se vrati kući, da svoj život ponovo prenese ovamo, da obnovi sva svoja stara prijateljstva — i da se, u isto vreme, osloni na pomoć prijatelja? Ali to bi samo značilo reći mu da su njegovi dosadašnji pokušaji propali, da mora od njih da odustane, da mora da se vrati i da ga svi gledaju kao čoveka koji se zauvek vratio, da samo njegovi prijatelji nešto razumeju, i da je on preraslo dete koje treba prosto da sluša svoje uspešne prijatelje koji su ostali kod kuće. A je li uopšte bilo sigurno da će sav bol koji bi mu se morao naneti nečemu koristiti? Možda ga uopšte ne bi ni bilo moguće dovesti kući — sam je govorio da više ne razume prilike kod kuće.

Iz tih razloga, ako se uopšte htelo održati dopisivanje, nisu mu se mogle pisati nikakve prave novosti. Tri godine prijatelj nije bio kod kuće, objašnjavajući to, vrlo nedovoljno, nesigurnošću političkih prilika u Rusiji. I tako mu je Georg pisao samo nevažne tračeve, one koji se nagomilaju u sećanju kad čovek o tome razmišlja jedne tihe nedelje.

U međuvremenu se za Georga mnogo toga promenilo. Majka mu je umrla pre dve godine, i od tada je Georg živeo sa svojim starim ocem; prijatelj je za to čuo i izrazio saučešće u jednom pismu toliko suvom da se moglo objasniti samo time što je tuga zbog takvog događaja na daljinu sasvim nezamisliva. Od tada se Georg odlučnije uhvatio posla, kao i svega drugog. Možda ga je otac, dok je majka bila živa, sprečavao da samostalno deluje, insistirajući na sopstvenim gledištima; možda je otac od njene smrti postao uzdržaniji, iako je i dalje radio u poslu; možda je — a to je bilo vrlo verovatno — srećan slučaj igrao mnogo važniju ulogu. U svakom slučaju, posao je za te dve godine neočekivano porastao; osoblje je moralo da se udvostruči, promet se upetostručio, a dalji napredak sigurno je bio pred njima.