Aukcija (glave 1–6)

Dvanaestog marta 1847. video sam u ulici Lafit veliki žuti plakat koji je najavljivao prodaju nameštaja i retkosti. Prodaja je trebalo da se održi posle smrti vlasnice. Ime vlasnice nije bilo navedeno; ali prodaja je trebalo da se održi u broju 9, ulica D’Anten, a dan ranije publika je mogla da razgleda stan.

Otišao sam. Zatekao sam tamo gomilu pomodnih dama — vojvotkinja, velikih dama iz dobrog društva — koje su došle iz radoznalosti da vide odaje jedne žene s kojom nikada ne bi progovorile dok je bila živa: jer vlasnica je bila izdržavana žena, jedna od najčuvenijih kurtizana u Parizu, Margerita Gotje. Umrla je, vrlo mlada, od sušice. Sve je bilo na prodaju, da se isplate njeni poverioci: njene svilene haljine, njeni kašmirski šalovi, njeni dragulji, njen nameštaj od ružinog drveta i bul-intarzije, njen srebrni pribor za toaletu s monogramima i grbovima ljudi koji su joj ga poklonili.

Često sam je viđao, u pozorištima i na Jelisejskim poljima, kako se vozi u malom plavom kupeu koji su vukla dva doratasta konja: visoku, veoma vitku devojku, ovalnog lica, crnih očiju pod lučnim obrvama, malog pravog nosa, nežnih usta, i puti kao maljica na breskvi; uvek je bila obučena sa savršenom jednostavnošću i otmenošću. I uvek je nosila buket kamelija. Dvadeset pet dana u mesecu kamelije su bile bele, a pet dana crvene; niko nikada nije saznao razlog promene boje, a cvećarka, gospođa Baržon, na kraju ju je nazvala „Damom s kamelijama“, i to ime joj je ostalo.

Prošao sam kroz njene odaje. Sve je govorilo o raskoši i o ljudima koji su je platili. U njenoj sobi za oblačenje, na jednom velikom stolu, bila su poređana sva oruđa njene lepote, od zlata i srebra, pokloni čitavog niza ljubavnika; i pomislio sam koliko noći, koliko laži, koliko malih smrti srca ona predstavljaju. Nisam je poznavao; samo sam je viđao kako prolazi. Pa ipak sam se osetio tužnim, kao što je čovek tužan zbog smrti nečeg lepog, i ljut na radoznale dame koje su prolazile kroz njene odaje kao kroz zverinjak.

Na aukciji, sledećeg dana, među knjigama je bio jedan lepo povezan primerak „Manon Lesko“, starog romana o mladiću koji se odriče svega zbog jedne lepe, neverne žene, i prati je do njene smrti u pustinjama Amerike. Kupio sam ga, za sto franaka, na iznenađenje svih, jer je vredeo deset. Na prvoj stranici, otmenim rukopisom, bilo je napisano: Manon Margeriti. Poniznost. Bilo je potpisano: Arman Dival.

Nekoliko dana kasnije jedan mladić došao je na moja vrata: visok, bled, plav, u putnoj odeći, prašnjav, iznuren tugom. Bio je to Arman Dival. Bio je odsutan, na putu, i vratio se u Pariz prekasno — za Margeritinu smrt saznao je tek po povratku; propustio je prodaju. Hteo je knjigu. Dao sam mu je; plakao je nad njom. Pokazao mi je jedno Margeritino pismo, koje mu je napisala pre nego što je umrla. Zatim je otišao; i neko vreme ga nisam video.

Ponovo sam ga sreo na Margeritinom grobu, na groblju Monmartr, pokrivenom belim kamelijama. Bio je bolestan. Želeo je samo jednu stvar, rekao mi je: da je još jednom vidi. Bila je sahranjena u privremenom grobu, a on je s velikom mukom dobio dozvolu da je premesti u stalni; i hteo je da bude prisutan kada se kovčeg otvori. Pošao sam s njim. Otvorili su grob. Bilo je to strašno videti; neću to opisivati. Arman je pogledao; veliki krik mu se oteo; i pao je u groznicu koja je trajala nedeljama.

Kada mu je bilo bolje, poslao je po mene; i jedne večeri, u njegovoj sobi, s primerkom „Manon Lesko“ na stolu pored sebe, ispričao mi je priču svoje ljubavi.