I. Jalta

Pričalo se da se na keju pojavilo novo lice: dama sa psetancetom. Dmitrij Dmitrič Gurov, koji je u Jalti bio već dve nedelje i navikao se, takođe je počeo da se zanima za nova lica. Sedeći u paviljonu kod Vernea, video je jednu mladu ženu, ne visoku, plavu, u beretki, kako šeta kejom; za njom je trčao jedan beli špic.

A posle ju je sretao po nekoliko puta dnevno, u gradskom parku i na trgu. Šetala je sama, uvek u istoj beretki, s belim psetancetom; niko nije znao ko je, i zvali su je prosto dama sa psetancetom.

„Ako je ovde bez muža, i bez poznanika“, rasuđivao je Gurov, „ne bi bilo loše upoznati se s njom.“

Još mu nije bilo četrdeset, ali je već imao kćer od dvanaest godina i dva sina gimnazijalca. Oženili su ga rano, dok je bio student druge godine, i sad mu se žena činila upola starijom od njega. Bila je visoka žena tamnih obrva, uspravna, dostojanstvena, ozbiljna, i, kako je sama sebe nazivala, žena koja misli. Mnogo je čitala, pisala po novom pravopisu, muža nije zvala Dmitrij nego Dimitrij; a on ju je u sebi smatrao uskogrudom, krutom, neotmenom, bojao je se, i nije voleo da bude kod kuće. Počeo je da je vara odavno, i varao ju je često, i verovatno je zbog toga o ženama gotovo uvek govorio loše; kad bi se u njegovom prisustvu govorilo o njima, nazivao ih je „nižom rasom“.

„Novi pravopis“ bio je reformisani ruski pravopis, koji su tada voleli napredni ljudi.

Činilo mu se da ga je gorko iskustvo dovoljno naučilo da ih zove kako hoće, a ipak ne bi mogao da proživi ni dva dana bez „niže rase“. U muškom društvu bilo mu je dosadno, neprijatno, bio je ćutljiv i hladan; ali među ženama osećao se slobodno, i znao je o čemu da razgovara s njima i kako da se ponaša; čak je i ćutati s njima bilo lako. U njegovoj spoljašnjosti, u njegovom karakteru, u celoj njegovoj prirodi bilo je nečeg privlačnog i neuhvatljivog, što je privlačilo žene k njemu; znao je to, i neka sila je i njega vukla k njima.

Ponovljeno iskustvo, i to gorko iskustvo, odavno ga je naučilo da svaka bliskost, koja isprva tako prijatno unosi raznolikost u život i izgleda tako dražesna i laka pustolovina, kod pristojnih ljudi — naročito kod Moskovljana, koji su tako spori i neodlučni — neizbežno izraste u krajnje zamršen problem, i položaj najzad postane težak. Ali pri svakom novom susretu sa zanimljivom ženom to iskustvo mu je nekako izmicalo iz pamćenja, i hteo je da živi, i sve mu se činilo tako jednostavno i zabavno.

I tako je jedne večeri ručavao u gradskom parku, a dama u beretki polako je prišla da zauzme susedni sto. Njen izraz, njen hod, njena haljina, njena frizura govorili su mu da je dama, da je udata, da je u Jalti prvi put i sama, i da joj je ovde dosadno . . . Pozvao je špica, a kad mu je prišao, zapretio mu je prstom. Špic je zarežao. Gurov mu je ponovo zapretio.

Dama ga je pogledala i odmah oborila oči.

„Ne ujeda“, rekla je, i pocrvenela.

„Smem li da mu dam kost?“ — a kad je klimnula, upitao je ljubazno: „Jeste li odavno u Jalti?“

„Oko pet dana.“

„A ja ovde već dovlačim drugu nedelju.“

Malo su ćutali.

„Vreme brzo prolazi, a ovde je ipak tako dosadno!“, rekla je, ne gledajući ga.

„Samo je moda da se kaže da je ovde dosadno. Čovek živi u svom Beljovu ili Žizdri i ne dosađuje se, a onda dođe ovamo: ‚Ah, kako je dosadno! Ah, prašina!‘ Pomislio bi čovek da je došao iz Granade.“

Nasmejala se. Onda su nastavili da jedu ćutke, kao stranci; ali posle ručka su šetali zajedno, i počeo je lak, šaljiv razgovor, razgovor slobodnih, zadovoljnih ljudi kojima je svejedno kuda idu i o čemu govore. Šetali su i razgovarali o tome kako je čudna svetlost na moru; voda je bila meke, tople jorgovanaste boje, a mesec je preko nje položio zlatnu prugu. Razgovarali su o tome kako je zagušljivo posle vrelog dana. Gurov joj je ispričao da je Moskovljanin, da je studirao književnost ali radi u banci; da se nekada spremao da peva u operi ali je odustao; da ima dve kuće u Moskvi . . . A od nje je saznao da je odrasla u Petrogradu, ali se udala u S., gde sad živi već dve godine; da će u Jalti biti još oko mesec dana, i da će možda po nju doći muž, koji takođe želi da se odmori. Nikako nije umela da objasni da li njen muž služi u gubernijskoj upravi ili u zemstvu, i to je i nju samu zabavljalo. A Gurov je saznao da se zove Ana Sergejevna.

Posle je, u svojoj sobi u hotelu, mislio o njoj; da će se sutra sigurno sresti. Moralo je tako biti. Ležući, setio se da je ona tek nedavno bila učenica, i učila kao što sad uči njegova kći; setio se koliko je još stidljivosti i nespretnosti bilo u njenom smehu, u njenom razgovoru s nepoznatim — mora da je prvi put u životu ovako sama . . . Setio se njenog tankog, slabog vrata, njenih lepih sivih očiju.

„Ipak, ima u njoj nečeg jadnog“, pomislio je, i zaspao.