Ljubav Talata i Fitnat

Šemsedin Sami — na albanskom poznat kao Sami Frašeri — prvi put je objavio ovaj kratki roman u jednim novinama 1872–1873. Ima trinaest glava, ovde ispričanih u dve epizode. Prepričavanje se drži prikaza izvornog teksta glavu po glavu; poslednje stranice, koje se nisu mogle neposredno konsultovati, prate naučne prikaze kraja romana. Junakinja, i njena majka u priči unutar priče, u izvorniku su vrlo mlade; njihove ljubavne priče zato su ispričane bez romantičnih prizora. Prepričavanje je moje.

I. Predgovor

U jednoj maloj ali uredno nameštenoj sobi u Aksaraju, jedna žena od pedeset pet godina sedela je na jastuku, šijući. Lepota joj je izbledela; oči su joj bile na poslu, ali misli daleko. Stari ljudi, kada se sećaju prošlosti, postaju setni: tuguju što se njihovi srećni dani neće vratiti, a sećanje na tuge otvara stare rane.

Naspram nje sedeo je njen sin, Talat-beg, lep mladić, glave naslonjene na ruku, s otvorenom knjigom pored sebe, zureći u zid. Na jednoj stolici blizu njih sedela je stara dadilja, Ajša-kaduna, Afrikanka koju su kao dete oteli trgovci robljem i koja je ostarila u toj kući; gledala je od majke do sina u nedoumici.

„Šta ti je danas?“, rekla je majka. „Uvek nam čitaš. Dadilja čeka da čuje kraj priče.“ Talat je rekao da ne zna šta ga je spopalo: boli ga glava, vrti mu se u glavi, a ima i nešto drugo što ne ume da imenuje. Majka je htela da pošalje po lekara; ali dadilja nije htela ni da čuje — lekari su je, rekla je, jednom umalo otrovali svojim pilulama, a jedan sveti čovek iz Koča Mustafapaše izlečio ju je od groznice zapisom, koji još nosi na ruci. Talat nije verovao u zapise; a majka je rekla da mladi nikada ne veruju.

II–IV. Salihina priča

Ljubav je, kaže pisac, prirodan nagon u svakom ljudskom biću, ma kog bio pola, uzrasta, imetka, pameti ili vaspitanja; čovek može biti glup, okrutan ili zao, ali niko nije bez ljubavi. Ona spava, dok je neka privlačnost ne probudi.

Ajša-kaduna je pogodila da je Talat zaljubljen, i rekla je da je vreme da mu se nađe žena. Njegova majka, Saliha-hanuma, nije htela ni da čuje da mu se izabere nevesta koju nikada nije video; i, čas plačući a čas se smejući, ispričala je svoju priču.

Njeni roditelji su se mladi venčali, i mnogo godina čekali dete; ona se rodila kada joj je majka imala četrdeset godina. U petoj godini otac ju je poslao u školu, a ona je tako dobro učila da je za četiri godine bila prva devojčica u razredu, a zatim druga učiteljica u ženskoj školi. U školi je bio jedan dečak, Rifat-beg, najbolji i najstariji od đaka; odrasli su zajedno, učili zajedno, svakog jutra zajedno išli u školu, i duboko se vezali jedno za drugo. Kada su porasli i bili razdvojeni, pisali su jedno drugom, preko jedne male sluškinje Rifatove majke, po imenu Gulzar; i tako su prolazile godine.

Pisma dvoje mladih ovde nisu prepričana.

Onda su njeni roditelji odlučili da je udaju za drugog čoveka, bogatog prosca. Saliha je, u očaju, napisala poslednje pismo, rešena da radije umre nego da se uda protivno srcu; i dala ga je Gulzar da ga odnese. Ali majka je srela devojčicu u predsoblju, uzela pismo, pročitala ga, i odnela ga Salihinom ocu. Trenutak kasnije majka je dotrčala natrag, plačući, i uzela je u naručje: „Ohrabri se; srela sam Gulzar baš na vreme; tvoja želja biće ispunjena. Daćemo te Rifat-begu.“ Mesec dana kasnije Saliha se udala za Rifata. Njen svekar, čovek koji je zanemarivao porodicu, umro je godinu dana kasnije; Rifatova majka, Kamile-hanuma, koja ju je nežno volela, tri godine posle toga; a zatim i njeni roditelji, i najzad i sam Rifat. Od cele njene porodice ostao joj je samo Talat.

„Jadna gospođa“, rekla je Ajša-kaduna, i otišla u kuhinju.

Toliko je volela sina da je, ako bi došao kući malo kasnije, bila van sebe; ali pazila je da ga ne razmazi. Razmažena deca, kaže pisac, ispadnu loše.

V. Fitnat-hanuma

Idući u kancelariju i vraćajući se, Talat-beg je obično svraćao u radnju jednog duvandžije, Hadži Mustafe, koga je kraj zvao Hadžibaba, da kupi duvan. Iznad radnje, iza rešetke erkera, video je jedno lice; i otada nije znao za mir.

Pre nekih četrnaest godina Hadžibaba se oženio jednom udovicom, Zekije-hanumom, koja je imala malu kćer od godinu dana; majka je umrla otprilike godinu dana kasnije, ostavivši dete njemu. To dete bila je Fitnat-hanuma. Niko nije znao ko joj je otac: govorilo se da se Zekije najpre udala za jednog pisara iz provincije, koji je služio u Istanbulu, i koji je umro nekoliko meseci posle venčanja, kada je ona već očekivala dete. Pisac upozorava čitaoca da je istina bila drugačija, i da će biti ispričana na svom mestu.

Hadžibaba je devojčicu odgajio s velikom brigom: slao ju je u školu, s pratnjom, do osme godine, a zatim je držao kod kuće. Otada je jedva videla ulična vrata. Bila je blaga, učtiva, ćutljiva, poslušna strogom starcu, a njena čestitost bila je van svake sumnje. Dane je provodila šijući i vezući. Emine-kaduna, starica u kući, pričala joj je priče koje nije slušala; a jedina osoba koja je dolazila spolja bila je jedna stara učiteljica veza, Šerife-kaduna. Hadžibaba se nije slagao sa susedima, i niko nije dolazio u posetu.