Dolazak (Predgovor i Prva glava)

Predgovor. Priča o Hansu Kastorpu, koju nameravamo da ispričamo — ne radi njega, jer će ga čitalac upoznati kao jednostavnog, mada prijatnog mladića, nego radi same priče, koja nam se čini veoma vrednom pričanja — ta priča, moramo to imati na umu od samog početka, dogodila se davno; ona je, takoreći, već prekrivena patinom istorije, i svakako se mora pričati u vremenima najdublje prošlosti. Odigrala se pre Velikog rata, s čijim je početkom počelo toliko stvari koje jedva da su i prestale da počinju. A što se njene dužine tiče: nećemo je završiti za trenutak, ni za nedelju dana, pa čak ni za sedam meseci. Bolje je ne pitati koliko će zemaljskog vremena proći dok nas bude držala u svojim mrežama. Može biti čak — sačuvaj Bože! — i sedam godina.

Dolazak. Jedan skroman mladić putovao je, usred leta, iz svog rodnog grada Hamburga u Davos-Plac u kantonu Graubinden. Išao je u posetu od tri nedelje.

Zvao se Hans Kastorp. Imao je dvadeset tri godine, bio je plav, lepo vaspitan, prilično običan mladić iz dobre hamburške porodice, koji je upravo položio ispite za inženjera brodogradnje i trebalo je da stupi u jedno brodogradilište; bio je pomalo malokrvan, i lekar mu je savetovao promenu vazduha pre nego što počne karijeru. Zato je odlučio da poseti svog rođaka, Joahima Cimsena, mladog poručnika koga su sa slabim plućem poslali u planine, i koji je pet meseci bio u Međunarodnom sanatorijumu Berghof.

Iz Hamburga dovde je dug put — zapravo predug za tako kratak boravak. Ide kroz nekoliko zemalja, gore-dole; s južnonemačke visoravni do obale Švapskog mora, i brodom preko njegovih talasa koji poskakuju, preko zaliva koji su se nekada smatrali bezdanim. Odatle putovanje postaje teško; mali uskotračni voz se penje i penje, kroz klisure i pored vodopada, sve više i više, dok vazduh ne postane redak i hladan, a mladić, koji se tome radovao, počeo je da se oseća pomalo nelagodno što je tako daleko iza sebe ostavio svet koji je poznavao. Dva dana odnose čoveka — a pre svega mladog čoveka, čiji koreni još nisu duboki — od njegovog svakodnevnog sveta, od njegovih dužnosti i interesa, mnogo dalje nego što je sanjao u fijakeru na putu za stanicu. Prostor, koji se valja i vrti između njega i njegovog doma, ima moći koje obično pripisujemo vremenu. On izvodi isti preobražaj — kao i vreme, on je Leta.

Joahim ga je dočekao na stanici, preplanuo, u civilnom odelu; izgledao je dobro. Ali lekari su mu, rekao je, dali još šest meseci. Ovde gore su vrlo darežljivi s vremenom, rekao je rođaku; Hans ne može da zamisli; tri nedelje za njih nisu ništa.

Berghof je stajao na padini iznad sela, dugačka zgrada s balkonima na svakom spratu, gde su pacijenti nekoliko puta dnevno ležali u ležaljkama na otvorenom, umotani u ćebad, radi „kure ležanja“. Hans je dobio sobu na drugom spratu, broj trideset četiri, pored Joahimove; bila je, rečeno mu je, dezinfikovana formalinom, jer je u njoj pre dva dana umrla jedna Amerikanka. Kroz zid susedne sobe čuo je, prve noći, jedan bračni par, Ruse, čiji su ga zvuci terali da pocrveni. Uveče je upoznao lekare: dvorskog savetnika Berensa, upravnika, visokog, koščatog čoveka plavih obraza i izbuljenih očiju, koji je govorio čudnim, veselim, žargonskim, studentskim načinom i i sam imao trag te bolesti; i njegovog asistenta, doktora Krokovskog, bledog, crnobradog, u crnom mantilu, koji se bavio novom psihoanalizom i držao predavanja o ljubavi kao skrivenom uzroku bolesti. „Vi niste jedan od nas“, rekao je Krokovski Hansu, smešeći se. „Ili — jeste li sasvim sigurni da ste zdravi? Još nisam sreo savršeno zdravog čoveka.“

Hansa je sve iznenađivalo: pet ogromnih obroka dnevno; razgovori pacijenata o njihovim temperaturama, njihovom „pneumotoraksu“, njihovim plućima; jedna mlada žena koja mu je zviždala kroz rupu na grudima; nehajni način na koji su govorili o onima koji su „otišli“. Malo je kašljao u retkom vazduhu, i osećao vrućinu u licu, i nije mogao da se zagreje; mislio je da je to samo od visine. Uveče je otkrio da njegova cigara, njegova voljena „Marija Mančini“, ima ukus kože.