Prvi čin: Zalog

„Zaista, ne znam zašto sam tako tužan“, rekao je Antonio, bogati mletački trgovac, svojim prijateljima. „Zamara me; kažete da i vas zamara.“ Prijatelji su mislili da mora da je zabrinut za svoje brodove, koji su bili na moru sa svim njegovim imetkom; rekao je da nije. „Svet smatram samo svetom, Gracijano; pozornicom na kojoj svaki čovek mora da igra neku ulogu, a moja je tužna.“

Njegov najdraži prijatelj, Basanio, mlad plemić koji je potrošio sav svoj novac, došao je da traži pomoć. U Belmontu je jedna gospa, bogata naslednica — lepa, i čudesnih vrlina — po imenu Porcija; i prosci dolaze sa sve četiri strane sveta da je osvoje. Basanio je verovao da ga je gledala s naklonošću; kad bi imao sredstava da se drži kao takmac među njenim proscima, bio je siguran da bi je osvojio i mogao da vrati sve svoje dugove. Antonio nije imao gotovog novca; sav njegov imetak bio je na moru. Ali upotrebiće svoj kredit: „Idi; okušaj šta moj kredit može u Veneciji.“

---

U Belmontu je Porciji dosadio ovaj veliki svet. Njen otac, koji je umro, ostavio je čudan testament: nije mogla ni da izabere koga hoće ni da odbije koga ne voli. Svaki prosac mora da bira između tri kovčežića, od zlata, od srebra i od olova; u jednom od njih je njen portret; čovek koji ga izabere biće joj muž, a oni koji pogreše moraju se zakleti da se nikada neće ženiti. „Tako je volja žive kćeri sputana voljom mrtvog oca.“ Ona i njena sluškinja, Nerisa, prošle su kroz spisak prosaca — napuljski princ koji ne priča ni o čemu osim o svom konju, grof Palatin koji se mršti ceo dan, francuski gospodin, engleski baron koji ne zna nijedan jezik osim svog, Nemac koji pije — i ismejale svakog. Svi su se, na sreću, vratili kući ne rizikujući izbor. Nerisa ju je podsetila na jednog mladog Mlečanina, učenjaka i vojnika, koji je jednom došao tu s markizom od Monferata: Basanija. „Da, da, to je bio Basanio“, rekla je Porcija — „mislim da se tako zvao.“

---

U Veneciji je Basanio otišao kod Šajloka, jevrejskog zelenaša, da pozajmi tri hiljade dukata na tri meseca, uz Antonijevo jemstvo. Šajlok je razmišljao. Antonio je dobar čovek — to jest, njegov kredit je dovoljan; ali brodovi su mu rasuti po svetu, a brodovi su samo daske, mornari samo ljudi; ima kopnenih pacova i vodenih pacova, kopnenih lopova i vodenih lopova.

Ušao je Antonio. Šajlok je, za sebe, rekao publici zašto ga mrzi: Antonio pozajmljuje novac bez kamate, i tako obara kamatnu stopu u Veneciji; i mrzi Šajlokov sveti narod, i grdi ga javno, na Rijaltu, gde se trgovci najviše okupljaju.

A Antoniju je, naglas, Šajlok govorio o uvredama koje je pretrpeo:

„Sinjor Antonio, mnogo puta i često ste me na Rijaltu grdili zbog mog novca i mojih kamata: uvek sam to podnosio strpljivim slegnućem ramena, jer je trpljenje znamenje celog našeg plemena.“ Antonio ga je nazivao krivovercem, psom koljačem, pljuvao mu je na haljinu i šutirao ga nogom kao što se pas lutalica tera s praga; a sada dolazi da traži novac. „Šta da vam kažem? Zar ne bih trebalo da kažem ’Ima li pas novca? Je li moguće da džukela pozajmi tri hiljade dukata?‘“ Antonio se nije kajao: „Verovatno ću te opet tako zvati, opet te pljunuti, i opet te šutnuti.“ Neka ga radije pozajmi svom neprijatelju.

Šajlok je odjednom promenio ton. Hoće da budu prijatelji; pozajmiće novac i neće uzeti nikakvu kamatu. Samo, „u veseloj šali“, neka u zadužnici stoji da, ako Antonio ne može da vrati na dan, kazna bude „tačno funta vašeg lepog mesa, koju ću odseći i uzeti s onog dela vašeg tela koji mi se svidi“. Basanio se uplašio; Antonio se smejao: njegovi brodovi biće kod kuće mesec dana pre roka. „Pristajem, zaista: zapečatiću takvu zadužnicu i reći da u Jevrejinu ima mnogo dobrote.“

Reč kojom hrišćani kroz celu dramu zovu Šajloka jeste „Jevrejin“, često upotrebljena kao uvreda; ovde je zadržana samo tamo gde je deo ovakvog navoda.