Vrata (I deo)

I

Jednog jutra, Gregor Samsa se probudio iz nemirnih snova i video da se u svom krevetu pretvorio u čudovišnu gamad. Ležao je na svojim tvrdim leđima, takoreći oklopljenim, i kad je malo podigao glavu, mogao je da vidi svoj izbočeni smeđi trbuh, podeljen na krute lučne pregrade, na čijem se vrhu pokrivač, koji samo što nije sasvim skliznuo, jedva održavao. Njegove mnogobrojne noge, jadno tanke u poređenju s ostatkom tela, bespomoćno su mu treperile pred očima.

„Šta mi se dogodilo?“, pomislio je. Nije to bio san. Njegova soba, prava ljudska soba, mada malo premala, mirno je ležala između svoja četiri poznata zida. Iznad stola, na kome je bila raširena zbirka uzoraka tkanina, jer Samsa je bio trgovački putnik, visila je slika koju je nedavno isekao iz jednog ilustrovanog časopisa i stavio u lep pozlaćen ram. Prikazivala je jednu damu s krznenom kapom i krznenim boom, koja je sedela uspravno i pružala posmatraču težak krzneni muf u kome joj je nestala cela podlaktica.

Gregorov pogled se zatim okrenuo prozoru, a sumorno vreme, čuo je kako kapi kiše udaraju u lim prozorske daske, sasvim ga je rastužilo. „Kako bi bilo da još malo odspavam i zaboravim sve ove besmislice“, pomislio je; ali to je bilo sasvim nemoguće, jer je bio navikao da spava na desnoj strani, a u svom sadašnjem stanju nije mogao da zauzme taj položaj. Ma koliko se snažno bacao na desnu stranu, uvek bi se zaljuljao natrag na leđa.

„O Bože“, pomislio je, „kakav sam naporan posao izabrao! Putovanja, iz dana u dan. Brige oko veza, rđavi, neredovni obroci, ljudski dodir koji se uvek menja, nikada ne traje, nikada ne postaje prisan. Neka sve to đavo nosi!“ Da nije morao da se uzdržava zbog roditelja, odavno bi dao otkaz. Otišao bi šefu i rekao mu tačno šta misli o njemu, a čovek bi pao sa svog stola. Ali roditelji su šefu dugovali novac; kad otplati dug, za šta bi moglo trebati još pet ili šest godina, odvezaće se. Za sada je, ipak, morao da ustane, jer mu voz polazi u pet.

Pogledao je budilnik koji je kucao na komodi. „Oče nebeski!“, pomislio je. Bilo je pola sedam, a kazaljke su mirno išle dalje; bilo je čak i prošlo pola, bilo je skoro petnaest do sedam. Zar budilnik nije zvonio? Sledeći voz polazi u sedam; da bi ga uhvatio, morao bi da žuri kao lud, a uzorci još nisu spakovani, a ni on sam se nije osećao naročito svežim ni živahnim. A i da ga uhvati, ne bi mogao da izbegne scenu sa šefom, jer je kancelarijski momak čekao kod voza od pet i odavno je javio da ga nema. Šta ako se javi bolestan? To bi bilo krajnje neprijatno i sumnjivo, jer za pet godina službe Gregor nijednom nije bio bolestan.

Neko je oprezno pokucao na vrata kraj uzglavlja njegovog kreveta. „Gregore“, viknuo je jedan glas, bila je to njegova majka, „petnaest je do sedam. Zar nisi hteo da uhvatiš voz?“ Taj blagi glas! Gregor se prepao kad je čuo sopstveni glas kako odgovara. Bio je nepogrešivo njegov, ali u njega se mešalo, kao odozdo, jedno neodoljivo bolno piskutanje, koje je reči ostavljalo jasnim samo u prvom trenutku, a zatim ih toliko izobličavalo da čovek nije mogao biti siguran da ih je dobro čuo. „Da, da, hvala, majko, već ustajem.“ Drvena vrata su očigledno sprečavala da se promena u njegovom glasu primeti spolja, jer je majka bila zadovoljna i odvukla se.

Ali sad je otac kucao na jedna bočna vrata, tiho, pesnicom. „Gregore, Gregore, šta je s tobom?“ A na drugim bočnim vratima sestra je šaputala: „Gregore? Zar ti nije dobro? Treba li ti nešto?“ Odgovorio je obojici, veoma pazeći da svaku reč izgovori jasno i da između njih ostavlja duge pauze. Sestra ga je molila da otvori vrata, ali on to nije nameravao; bio je zahvalan za opreznu naviku, stečenu na putovanjima, da noću zaključava sva vrata, čak i kod kuće.

Ustajanje iz kreveta pokazalo se užasno teškim. Njegove mnoge nožice neprestano su se kretale na sve strane i nije mogao da ih obuzda. Pokušao je da izađe najpre donjim delom tela, ali taj donji deo, koji još nije video i koji nije mogao sasvim da zamisli, teško se pokretao. Pokušao je glavom napred, i uspeo da okrene glavu prema ivici kreveta; ali bojao se da će, ako se tako pusti da padne, povrediti glavu. Ljuljao je celo telo tamo-amo, i najzad, snažnim zamahom, samo što se nije prevrnuo kad je zazvonilo zvonce na ulaznim vratima.

„To je neko iz firme“, rekao je sebi, i gotovo se ukočio. Bio je to lično prokurista. Zašto je Gregor bio osuđen da radi u firmi u kojoj je najmanji propust odmah izazivao najveću sumnju? Izbacio se iz kreveta svom snagom, i pao na pod s glasnim treskom, iako je tepih ublažio pad.

„Unutra je nešto palo“, rekao je prokurista u susednoj sobi. Onda otac: „Gregore, prokurista je ovde. Hoće da zna zašto nisi uhvatio rani voz. Hoće i lično da razgovara s tobom. Zato, molim te, otvori vrata. Biće ljubazan da oprosti nered u sobi.“

A prokurista mu je govorio kroz vrata, hladno, glasom koji je postajao sve oštriji. Začuđen je; smatrao je Gregora mirnom, razumnom osobom. Došao je u šefovo ime. Gregorov učinak u poslednje vreme bio je vrlo nezadovoljavajući. A bilo je i nagoveštaja, u koje prokurista nije verovao, o novcu koji je bio poveren Gregoru. Neće više ovako da nastavi.

„Ali gospodine“, viknuo je Gregor, van sebe, zaboravljajući u uzbuđenju sve ostalo, „otvoriću vrata ovog časa. Jedna mala nelagodnost, napad vrtoglavice, sprečio me je da ustanem. Još ležim u krevetu. Ali osećam se ponovo sasvim sveže. Uhvatiću voz u osam.“ I dok je sve to izbacivao iz sebe, dogurao se do komode i, držeći se za nju, uspravio se.

„Jeste li razumeli ijednu reč?“, pitao je prokurista roditelje. „Ne pravi li on budale od nas?“ „O Bože“, viknula je majka, već u suzama, „možda je teško bolestan. Greto! Greto! Idi odmah po lekara!“ „To je bio glas životinje“, rekao je prokurista, upadljivo tiho u poređenju s majčinom vikom.

Gregor se, međutim, mnogo smirio. Njegove reči više nisu razumeli, iako su se njemu činile dovoljno jasnim. Ali bar su sad ljudi verovali da s njim nešto nije u redu, i bili spremni da pomognu. Osetio je da je ponovo uvučen u ljudski krug.

Polako se dogurao do vrata, držeći se za njih, i počeo ustima da okreće ključ u bravi. Izgleda, nažalost, da nije imao pravih zuba; ali vilice su mu bile vrlo snažne, i uz njihovu pomoć zaista je uspeo da pokrene ključ, ne obazirući se na to što se povređuje, jer mu je iz usta izlazila neka smeđa tečnost i kapala na pod. „Slušajte“, rekao je prokurista u susednoj sobi, „okreće ključ.“ To je Gregoru bilo veliko ohrabrenje. Poslednjim naporom okrenuo ga je, i brava je škljocnula.

Pošto je vrata morao da otvori na taj način, bila su već sasvim širom otvorena pre nego što se on sam mogao videti. Najpre je morao polako da obiđe jedno krilo vrata. A onda je čuo kako prokurista izgovara glasno „Oh!“, zvučalo je kao fijuk vetra, i video ga kako, najbliži vratima, pritiska ruku na otvorena usta i polako uzmiče, kao da ga goni neka nevidljiva, postojana sila. Majka je pogledala oca, napravila dva koraka prema Gregoru, i srušila se usred svojih raširenih suknji, lica klonulog na grudi. Otac je stisnuo pesnicu s neprijateljskim izrazom, kao da hoće da otera Gregora natrag u sobu, zatim se nesigurno osvrnuo po dnevnoj sobi, pokrio oči rukama i zaplakao, tako da su mu se moćne grudi tresle.

Napolju je dan postao mnogo svetliji. Na stolu za doručak bilo je mnoštvo posuđa, jer doručak je bio najvažniji obrok u danu za oca, koji se satima zadržavao uz njega čitajući razne novine. Na zidu je visila Gregorova fotografija iz vojne službe, kao poručnika, s rukom na sablji, bezbrižno nasmejanog, koja je zahtevala poštovanje za njegovo držanje i njegovu uniformu.

„Pa“, rekao je Gregor, i bio je sasvim svestan da je jedini ostao miran, „odmah ću se obući, spakovati uzorke, i krenuti. Hoćete li mi dozvoliti da idem? Vidite, gospodine, nisam tvrdoglav, i volim svoj posao. Putovanje je teško, ali ne bih mogao da živim bez njega.“ Ali prokurista se već na prve Gregorove reči okrenuo, i zurio u njega preko svog trzajućeg ramena otvorenih usta. Neprestano je uzmicao prema vratima, ne skidajući oči s Gregora, kao da postoji neka tajna zabrana da se napusti soba. Kad se našao u predsoblju, naglo se pokrenuo, kao da je opekao tabane, i pobegao niz stepenice.

Gregor je video da ni pod kojim uslovom ne sme pustiti prokuristu da ode u tom raspoloženju, inače bi njegov položaj u firmi bio u najvećoj opasnosti. Hteo je da pođe za njim, pustio vrata, i pao, s malim krikom, na svoje mnoge nožice. I prvi put tog jutra osetio je telesnu ugodnost; nožice su imale čvrsto tlo pod sobom, savršeno su ga slušale, i čak su težile da ga nose kuda god je hteo. Ali majka, koja je izgledala sasvim utonula u sebe, skočila je raširenih ruku i viknula: „Upomoć, za ime Boga, upomoć!“, i uzmakla prema stolu i prevrnula bokal s kafom, tako da se kafa izlila na tepih.

Prokuriste više nije bilo. A otac, koji je ostao tako miran, zgrabio je desnom rukom prokuristin štap, koji je ostao na jednoj stolici sa šeširom i kaputom, uzeo levom velike novine sa stola, i, lupajući nogama, počeo da tera Gregora natrag u sobu mašući štapom i novinama. Nikakvo preklinjanje nije pomagalo. Otac je lupao nogama i siktao kao divljak. Gregor još nije naučio da ide unazad, i bio je užasno spor; bojao se da će svakog trenutka dobiti smrtonosan udarac štapom po leđima ili glavi. Pokušao je da se okrene i prođe kroz vrata, ali bio je preširok. Jedna strana tela mu se podigla, ležao je ukoso u dovratku, jedan bok mu je bio oguljen do krvi, i na belim vratima ostale su ružne mrlje; zaglavio se i nije mogao sam da se pomeri. A onda mu je otac otpozadi dao snažan udarac, koji je zaista bio njegovo izbavljenje, i on je, jako krvareći, odleteo duboko u sobu. Vrata su štapom zalupljena, i onda je najzad zavladala tišina.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Jabuka)