Gorski vijenac

Dramski spev Petra II Petrovića Njegoša iz 1847, prepričan u sopstvenom dramskom obliku — 2 epizode.

Beleška pre komada. Gorski vijenac (1847) Petra II Petrovića Njegoša jeste dramski spev od 2.819 deseterca. Radnja se odigrava u Crnoj Gori „na koncu XVII vijeka“, u vreme vladike Danila, a njegov predmet je „istraga poturica“, ubijanje ili proterivanje Crnogoraca koji su primili islam, koju predanje smešta na jedno Badnje veče. Istoričari sumnjaju da se to dogodilo kao jedan jedini događaj. Spev je voljen kao nacionalni klasik i osuđivan kao veličanje nasilja nad susedima; oba čitanja pripadaju njegovoj istoriji. Ono što sledi prepričava ga u njegovom sopstvenom obliku, kao pozorišni komad, s njegovim govornicima, njegovim horom i njegovim scenskim uputstvima, sažeto, a izvorni stihovi navode se tamo gde se prepričavanje drži Njegoševih čuvenih reči.

POSVETA: Prahu oca Srbije

Neka se ovaj vek ponosi iznad svih drugih, piše pesnik. U njemu je osam velikih ratnika istovremeno ljuljano u kolevci boginje rata: Napoleon, nadvojvoda Karlo, Bliher, Velington, Suvorov, Švarcenberg, Kutuzov, i Karađorđe, bič tirana. Lavu nije teško izaći iz velike šume; među velikim narodima genije nalazi svoje gnezdo i svoju građu spremnu. Ali Karađorđe je imao svaku prepreku na putu, a ipak je podigao svoj narod, ponovo krstio zemlju, raskinuo varvarske okove, i vratio Srbe iz mrtvih. Stambol je drhtao pred njim. Njegov tragični kraj bio je cena njegove krune. Zloba može da pljuje na njegov grob, ali ne može da ugasi svetlost njegove duše.

Beč, Nova godina 1847. Pisac.

LICA

Vladika Danilo, gospodar Crne Gore. Iguman Stefan, stari slepi kaluđer. Crnogorski glavari: serdar Janko Đurašković, serdar Radonja, serdar Vukota, serdar Ivan Petrović, knez Rade (vladikin brat), knez Bajko, knez Rogan, knez Janko, knez Nikola, vojvoda Draško, vojvoda Milija, vojvoda Stanko, vojvoda Batrić, Tomaš Martinović, Obrad, Bogdan Đurašković, i drugi. Junaci Vuk Mićunović, Vuk Mandušić, Vuk Tomanović, Vuk Raslapčević, Vuk Lješevostupac, Vukota Mrvaljević. Pop Mićo, seoski sveštenik. Sestra Batrićeva. Glavari poturica: Hadži-Ali Medović kadija, Skender-aga, Mustaj kadija, Arslan-aga Muhadinović, Ferat Začir. Vezirov glasnik. Jedna baba. Kolo, narodni hor u igri. Svatovi, vojnici, đaci.

SABOR UOČI TROJIČINDANA NA LOVĆENU

Gluvo doba noći. Svi spavaju.

VLADIKA DANILO (sam sebi): Gle đavola, sa sedam pašaluka, s dva mača i dve krune, praunuka Turčina s Kuranom u ruci. Za njim idu rojevi njegovog prokletog porođaja, da ogole celu zemlju kao skakavci. Da ih Francuska nije zaustavila, arapsko more potopilo bi sve. Paklen san krunisao je Osmana i dao mu mesec za jabuku. Vizantija je pala. Murat je uzeo Srbiju, Bajazit Bosnu, Mehmed Grčku; svaki je uzeo ponešto, i ništa nije ostalo. Svet je suviše mali za ralje pakla.

A ja? Šta mogu, i s kim? Šaka ljudi, malo snage, jedna slamka u vihoru, jadno siroče bez ikoga igde. Moj narod spava snom mrtvih. Moje suze nemaju oca; nebesa su zatvorena nada mnom i ne primaju ni moj plač ni moju molitvu. Svet mi se pretvorio u pakao, a svi ljudi u paklene duhove.

O crni dane, o crna sudbino! O jadno, ugašeno srpstvo! Nadživeo sam sva tvoja zla, a sada moram da se borim s najgorim od njih.

Sultan je video da ovu planinu ne može osvojiti mačem, pa je počeo da nudi slatkiše lažne vere. Bog vas kleo, odrođeni sinovi — šta će turska vera među nama? Kako ćete izaći pred Miloša i ostale srpske junake, koji žive dok god sunce sija? Kad pomislim na današnji sabor, gorim od užasa. Braća će se klati međusobno, dok će pravi koljači, jaki i surovi, istrebiti naše seme.

Vuk Mićunović, koji leži blizu vladike, pretvarao se da spava i sve je čuo.

VUK MIĆUNOVIĆ: Ne, vladiko, zaboga! Kakva te je nesreća spopala, da kukaš kao kukavica i topiš se nad srpskim nesrećama? Zar nisi skupio Crnogorce ovde da očistite zemlju od nekrštenih? A uz to, ovo je naš praznik, kada se najbolji momci skupljaju da okušaju snagu, da gađaju, da se trkaju, da čuju liturgiju i igraju kolo oko crkve. Ostavi te crne misli. Ljudi trpe, a žene kukaju. Plašljivom vođi nema mesta.

Nisi sam. Pogledaj ovih pet stotina momaka. Jesi li video kako su danas gađali, kako su se trkali? Vučić, koji jedva hoda za majkom, već oštri zube na grla drugih. Mladi soko, čim mu izraste prvo perje, razdire svoje gnezdo. Njihova snaga je tvoja snaga. Naša borba neće imati kraja dok ili Turci ili mi ne budemo istrebljeni. Nemamo nade ni u koga osim u Boga i svoje ruke; naša nada je na Kosovu sahranjena u jedan grob.

„U dobro je lasno dobar biti, / na muku se poznaju junaci.“

Izneli su krstove s Lovćena na vrh, i sede tamo pucajući iz pušaka i brojeći odjeke.

SERDAR JANKO: Čudne puške — svaka naša odjekne šest puta, a puška Vuka Tomanovića odjekne devet.

SERDAR RADONJA: Gledajte čudo, Crnogorci! Imam gotovo pedeset godina, i svako leto sam provodio na Lovćenu. Sto puta sam gledao kako oblaci dolaze s mora i pokrivaju planinu, s munjama i gromovima. Ali ovo nikada nisam video. Gledajte dokle ide: more i primorje, Bosna i Hercegovina, Arbanija do mora, sva naša Crna Gora, sve pritisnuto oblakom, gromovi svuda, munje sevaju ispod nas — i samo nas, na ovom vrhu, greje sunce.

OBRAD: Jeste li videli znak? Dve munje su se ukrstile. Jedna je sevnula od Koma do Lovćena, druga od Skadra do Ostroga, i načinile su krst od živog ognja. Pomozi, Bože, jadnim Srbima; i ovo je znamenje.

VUK RASLAPČEVIĆ: Na šta nišaniš, Draško?

VOJVODA DRAŠKO: Hteo sam da ubijem kukavicu, ali žao mi je da trošim fišek.

VUK RASLAPČEVIĆ: Nemoj, Draško! Nesreća je ubiti kukavicu. Zar ne znaš da su to Lazareve kćeri?

Velika vika na severnoj strani vrha. Jato jarebica uletelo je među ljude, i pohvatali su ih sve žive.

SVI (vičući): Pustite ih, zaboga! Nevolja ih je ovamo nagnala. Pobegle su k vama da se spasu, a ne da ih koljete.

Puštaju jarebice, i snose krstove natrag dole.

SABOR NA MALU GOSPOJINU NA CETINJU

Tobože sazvan da se umire krvne osvete. Glavari stoje po strani; narod igra kolo.

KOLO: Bog se razgnevio na Srbe zbog smrtnih grehova. Naši carevi gazili su zakon, gonili jedni druge, vadili jedni drugima žive oči. Velikaši, kleta im duša, raskomadali su carstvo i posejali gorko seme razdora; velikaši, podle kukavice, postali su izdajnici svog naroda.

O kleta večero uoči Kosova! Kamo sreće da je sudbina otrovala sve te zle gospodare, i ostavila samo Miloša u sredini s njegova dva pobratima, Srbin bi i danas bio Srbin! Brankoviću, gadni soje, zar se tako služi otadžbini? O Milošu, ko ti ne zavidi? Tvoja ruka je jednim udarcem oborila presto i potresla Tartar.

Šta je pobeglo od turske sablje, šta nije pohulilo na pravu veru, šta nije htelo da se stavi u okove, pobeglo je u ove planine, da umire i proliva našu krv, da čuva junačko nasleđe, slavno ime i svetu slobodu. Ali šta je ovo, sad, da su naše planine zanemele? Rđa je pala na naše oružje. Ovce i vuci zajedno; Turčin se združio s Crnogorcem; hodža urla na Cetinjskom polju!

VOJVODA MILIJA: Čujete li kolo? Ta pesma dolazi iz glave celog naroda. I s pravom nas kunu. Ništa ne radimo što bi ih podstaklo na junaštvo; samo gačemo kao guske.

VOJVODA STANKO: Pravo kažeš, Milija. Šta radi đavo u hrišćanskoj zemlji? Zašto hranimo zmiju u nedrima? Kakva su to braća, koja otvoreno pljuju na sveti krst?

Ozrinići stižu kasno. Serdar Vukota objašnjava: usput su neki njihovi ljudi napali iz zasede jedan karavan iz Nikšića, ubili četrnaest Turaka i uzeli sedamdeset konja i nekoliko robova, a zatim su morali da se sastanu s nikšićkim Turcima da ih otkupe. Knez Janko opisuje sastanak: završio se puškaranjem zbog jedne šale, pošto su se Vuk Mićunović i turski kapetan Hamza posvađali oko toga čija je vera bolja.

KNEZ JANKO: Hamza reče Mićunoviću: „Bolji sam od tebe, Vlaše, i moja vera je bolja od tvoje. Jašem konja, nosim sablju, kapetan sam careva grada; moj ded ga je osvojio sabljom kad su se carstva delila.“ A Vuk se razgnevi: „Kakav Vlah, ti svinjo poturčena? Otkad je izdajnik bolji od viteza? Zar nismo obojica bili na Kosovu? Ja se borim otada; ti si izdao tada i posle, ocrnio obraz pred svetom, pohulio na veru svojih predaka. Ja sam Božji bič, upleten za tebe.“

NAROD: Mićunović kaže i učini!

Petorica braće Martinovića stižu kasno. Tomaš Martinović objašnjava zašto: za vreme njihove krsne slave, digla se vika da se otima jedna žena. Jedan turski kapetan straže, Mujo Alić, pobegao je s Ružom, ženom Kasanovom, u koju je više od godinu dana bio potajno zaljubljen.

KNEZ ROGAN: Čudna je stvar žensko srce. Ženi nije stalo ko je koje vere; promeniće sto vera da učini ono što joj srce želi.

TOMAŠ MARTINOVIĆ: Nisam vam sve rekao. Teško onoj duši koja je Ružu dala Kasanu; ništa nije valjao, a ona je bila vila zatvorena u tamnicu. Da ju je oteo Srbin, okrenuo bih glavu. Ali kad sam čuo da je otišla Turcima, krenuli smo za njima. Stigli smo svatove i ubili obojicu braće Alića, a kroz Turke i nesrećnu nevestu. Tamo smo ocrnili obraz i izgubili svoj deo kod Boga.

KNEZ JANKO: Bože dragi, kakav sabor! Zar deca vode ovaj posao? Ne smemo da radimo ono što radimo, ne smemo da kažemo ono što svi znaju.

Vladika Danilo, videći da su se svi skupili, izlazi među njih.

VUK MIĆUNOVIĆ: Ne drži nas ovako, vladiko. Svi čekaju da čuju nešto od tebe, a ti si se umotao u nešto. Ne govoriš, ne puštaš nas kućama, posiveo si kao zemlja; hodaš sam, ne jedeš i ne spavaš.

VLADIKA DANILO: Slušaj, Vuče, i svi vi, braćo. Ne čudite se što me crne misli razdiru.

Ko na brdo, ak' i malo, stoji,
više vidi no onaj pod brdom.

Vidim malo dalje od vas, srećom ili nesrećom. „Ne bojim se od vražjega kota, / neka ga je ka na gori lista; / no se bojim od zla domaćega.“ Ako napadnemo Turke naše zemlje, nijedna porodica neće napustiti svoj rod; zemlja će se rascepiti na plemena, plemena će se klati, đavo će igrati na svadbi i ugasiti srpsku sveću. Čovek trpi jedno zlo iz straha od goreg.

KNEZ RADE (vladikin brat): Zašto crniš obraz ako nećeš da udariš gvožđe? Zašto sazivaš sabor ako ne smeš da govoriš? Ratuješ s Turcima a zoveš ih rodom. Ne zavaravaj se: kad bi mogli, odsekli bi ti glavu ovog trenutka. Vrana vrani oči ne vadi; Turčin je brat svakom Turčinu. Udari dok ti ruka može da zamahne.

VOJVODA BATRIĆ: Pravo kažeš, ali ne baš toliko pravo. Mogao si to reći blaže, a da mu ne truješ rane.

Tišina. Mesečina. Sede oko vatri; kolo peva na velikom cetinjskom gumnu.

KOLO: Niko još nije popio čašu meda koju čaša žuči nije zagorčila. Ivan-beg Crnojević borio se s Turcima kao lav. Uzeli su mu pola zemlje, a njegov brat Uroš pao je na Ćemovskom polju. Ivan je oplakivao Uroša više od svoja dva sina, više od zemlje, više od sopstvenih očiju. Onda se osvetio kod Karuča: od petnaest hiljada Turaka nijedan nije ostao živ.

VUK MIĆUNOVIĆ: „Bez muke se pjesna ne ispoja, / bez muke se sablja ne skova!“ Junaštvo je car nad svakim zlom, i najslađe piće duše, kojim se opijaju čitava pokolenja. „Blago tome ko dovijek živi, / imao se rašta i roditi!“

VLADIKA DANILO (među njima, ali kao da je sam): Gde je seme pustilo izdanak, neka donese svoj plod. Ovde ljudski razum staje.

Vuk na ovcu svoje pravo ima,
ka tirjanin na slaba čovjeka;
al' tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!

Polumesec i krst, dva strašna simbola; njihovo carstvo je nad grobovima. Ali hula na svetu svetinju koja ga je nadojila svojim mlekom — to mi grudi pretvara u Tartar. Prava vero, jadno siroče! Strašno pleme, dokle ćeš spavati? Mlada pšenica mora da sazri u klas; žetva je došla pre vremena. Vidim slavne žrtve nagomilane pred oltarom crkve i plemena; čujem jauk koji lomi planine. Moramo služiti časti i imenu.

Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može!
Nek ad proždre, pokosi Satana!
Na groblju će izrasti cvijeće
za daleko neko pokoljenje.

SERDAR VUKOTA: Bog i anđeli s nama! Uleteo si u neke divlje vetrove, vladiko, kao veštica u martu.

Vladika se trgne, kao iz sna.

VLADIKA DANILO: Udrite za krst i za junačku čast, ko god nosi sjajno oružje, ko god oseća srce u grudima! One koji hule na ime Hristovo krstimo vodom ili krvlju! Očistimo gubu iz tora!

Svi glavari skaču na noge s velikom vikom: „Tako će biti, a drukčije ne može!“

VLADIKA DANILO: Ne... ne... hajde da još malo razgovaramo. Voleo bih da, zajedničkim dogovorom, pozovemo glavare naše poturčene braće na sabor, i damo im veru da su bezbedni, ne bi li se nekako vratili, i krvavi oganj ugasio.