Uvod: Um u istoriji

Postoje tri načina pisanja istorije: izvorna istorija, refleksivna istorija i filozofska istorija.

Izvornu istoriju pišu oni koji su proživeli ono što opisuju — Herodot, Tukidid, Cezar u svojim Komentarima. Oni pišu o delima i događajima koje su sami videli, a duh pisca jeste duh događaja. Refleksivna istorija stoji na odstojanju; ona pregleda celo jedno doba ili narod, ili iz istorije izvlači moralne pouke, ili piše istoriju umetnosti, prava, religije. O moralnim poukama može se reći ovo: ono što iskustvo i istorija uče jeste da narodi i vlade nikada ništa nisu naučili iz istorije, niti postupali po načelima izvedenim iz nje. Svako doba ima tako posebne okolnosti, tako je pojedinačno stanje, da mora i može odlučivati samo iz sebe.

Filozofska istorija jeste misaono razmatranje istorije. Jedina misao koju filozofija donosi sa sobom u posmatranje istorije jeste jednostavna misao uma: da um vlada svetom, i da je svetska istorija stoga bila uman tok.

To je središnja tvrdnja predavanja. Hegel kaže da je ona dokazana u samoj filozofiji; u istoriji je pretpostavka, koju treba pokazati u toku događaja.

Anaksagora je prvi rekao da nus, razum ili um, upravlja svetom. Religija kaže da svetom vlada proviđenje. Ali vera u proviđenje ne sme ostati opšta; moramo pokušati da saznamo puteve proviđenja, njegova sredstva i njegova ispoljavanja u istoriji. Najzad je došlo vreme da se pojmi ova bogata tvorevina stvaralačkog uma, koja je svetska istorija. Naše razmatranje je u tom pogledu teodiceja, opravdanje Boga, koje je Lajbnic na svoj način pokušao metafizički — da bi se zlo u svetu pojmilo, i misleći duh s njim pomirio.

Priroda duha: sloboda

Supstancija duha je sloboda. Kao što je suština materije teža, tako je suština duha sloboda. Svetska istorija nije ništa drugo do napredak svesti o slobodi — napredak koji treba da saznamo u njegovoj nužnosti.

Orijentalci još ne znaju da je duh, ili čovek kao takav, po sebi slobodan. Pošto to ne znaju, nisu slobodni. Znaju samo da je jedan slobodan; ali upravo zato je takva sloboda puka samovolja, divljaštvo, tupa strast — ili blagost strasti koja je i sama samo slučajnost prirode. Taj jedan je stoga samo despot, a ne slobodan čovek. Svest o slobodi najpre se javila kod Grka, i oni su zato bili slobodni; ali oni su, kao i Rimljani, znali samo da su neki slobodni, a ne čovek kao takav. Platon i Aristotel to nisu znali; zato su Grci imali robove, a ceo njihov život i postojanje njihove sjajne slobode bili su vezani za ropstvo. Germanski narodi su, kroz hrišćanstvo, prvi došli do svesti da je čovek kao čovek slobodan, da sloboda duha čini njegovu samu suštinu.

Istok je znao, i do danas zna, samo da je jedan slobodan; grčki i rimski svet, da su neki slobodni; germanski svet zna da su svi slobodni.

Ova trostruka šema — jedan, neki, svi — strukturira celu knjigu. Hegel dodaje da je načelo najpre shvaćeno u religiji; uneti ga u svet, u političke ustanove, bio je dug i težak rad, koji je sama istorija.

Sredstvo: strast

Prvi pogled na istoriju uverava nas da postupci ljudi proizlaze iz njihovih potreba, njihovih strasti, njihovih karaktera i darova, i stvara utisak da su te potrebe, strasti i interesi jedini pokretači delanja. Kada vidimo taj prizor strasti, i posledice njihove silovitosti, i nerazum koji se vezuje ne samo za njih nego čak, i naročito, za dobre namere i pravedne ciljeve; kada vidimo zlo, porok, propast koja je zadesila najcvetnija carstva koja je ljudski duh ikada stvorio — jedva da možemo da izbegnemo da nas ispuni tuga zbog ove opšte zaraze kvarenjem. I tada istoriju možemo smatrati klanicom na kojoj su žrtvovani sreća naroda, mudrost država i vrlina pojedinaca — i nehotice se nameće pitanje: radi čega, radi kakve krajnje svrhe, prinete su ove čudovišne žrtve?

Slika istorije kao „klanice“ (Schlachtbank) jedna je od najmračnijih kod Hegela. Njegov odgovor nije da je patnja nestvarna, nego da se kroz nju ostvaruje sloboda.

Tvrdimo, dakle, da ništa nije ostvareno bez interesa onih koji su to izveli; i ako interes nazovemo strašću — kada se cela individualnost, ostavljajući po strani sve druge interese i ciljeve, baci na jedan predmet svim vlaknima svoje volje — moramo reći da ništa veliko na svetu nije ostvareno bez strasti.

Opšta ideja ne ulazi u suprotstavljanje i borbu; ne izlaže se opasnosti. Ona ostaje u pozadini, netaknuta i neoštećena, i šalje posebne strasti da se umesto nje bore i iscrpljuju. To se može nazvati lukavstvom uma: da pušta strasti da rade za njega, i da ono što kroz njih razvija svoje postojanje plaća cenu i trpi gubitak. Posebno je uglavnom suviše sitno u poređenju s opštim; pojedinci se žrtvuju i napuštaju. Ideja plaća danak postojanja i prolaznosti ne iz sebe, nego iz strasti pojedinaca.

Svetska istorija nije pozornica sreće. Razdoblja sreće u njoj su prazni listovi; jer su to razdoblja harmonije, kada nedostaje suprotnost.

Svetskoistorijske individue

Postoje pojedinci čiji sopstveni posebni ciljevi sadrže supstancijalnu volju svetskog duha: Aleksandar, Cezar, Napoleon. Oni su junaci, jer svoje ciljeve i svoj poziv nisu crpli iz mirnog, uređenog toka stvari koji odobrava postojeći sistem, nego iz izvora čiji je sadržaj skriven i još nije dospeo do sadašnjeg postojanja — iz unutrašnjeg duha, još ispod površine, koji udara o spoljašnji svet kao o ljusku i razbija je. Oni su ljudi uvida: znaju šta vreme zahteva, šta je zrelo za razvoj. Drugi se okupljaju oko njihove zastave, jer oni izražavaju ono za šta je doba spremno.

Njihova sudbina nije srećna. Ne dospevaju do mirnog uživanja; ceo njihov život je trud i muka. Kada je cilj postignut, otpadaju kao prazne ljuske s jezgra. Aleksandar je umro mlad; Cezar je ubijen; Napoleon je prognan na Svetu Jelenu.

Svetskoistorijska individua nije toliko nemudra da se prepušta raznim željama. Ona je predana jednom cilju, bez obzira na sve drugo. Takvi ljudi se mogu bezobzirno odnositi prema drugim velikim, čak svetim interesima — ponašanje koje je, doduše, podložno moralnom prekoru. Ali tako moćan lik mora zgaziti mnogi nevini cvet, smrviti mnogo šta na svom putu.

Hegel insistira da to nije moralno odobravanje osvajača; to je opis načina na koji se istorija zaista kretala.

Postoji poznata izreka da nijedan čovek nije junak svom sobaru. Ja sam dodao da to nije zato što junak nije junak, nego zato što je sobar sobar. On junaku izuva čizme, pomaže mu da legne, zna da voli šampanjac. Istorijske ličnosti, koje u istorijskim spisima opslužuju takvi psihološki sobari, loše prolaze.

Država

Pojedinac ima svoje pravo postojanje samo u državi, u životu jednog naroda. Država je ostvarenje slobode — moralna celina, u kojoj pojedinac ima i uživa svoju slobodu, ali samo kao onaj koji zna, veruje i hoće opšte. Država je božanska ideja kakva postoji na zemlji.

Ova rečenica se često navodila protiv Hegela kao obogotvorenje države. U kontekstu on misli na umnu, ustavnu zajednicu u kojoj se sloboda ostvaruje u zakonu — a ne na bilo koju postojeću vladu.

Svaki narod ima svoj duh — njegova religija, ustav, moral, pravo, običaji, nauka, umetnost i tehnička veština nose njegov pečat. Duh jednog naroda jeste poseban stupanj u razvoju svetskog duha. Svaki narod, na svom vrhuncu, neko vreme nosi svetski duh napred; zatim opada, a baklja prelazi drugome.

Geografska osnova

Istorija ima prirodno okruženje. Hegel počinje geografijom: hladni i vreli pojas nisu pozornica svetske istorije; njena prava pozornica je umereni pojas, i to tačnije njegov severni deo. Razlikuje visoravni, rečne doline i primorja; more, koje više spaja nego što razdvaja, i koje ljude poziva na hrabrost i preduzimljivost.

U ovom odeljku Hegel o narodima Afrike govori s prezirom, proglašavajući Afriku „neistorijskim delom sveta“. Te stranice, zasnovane na pričama putnika i predrasudama vremena, spadaju među najzloglasnije što je napisao; činjenički su lažne i savremena nauka ih odbacuje. Ovo prepričavanje ih ne ponavlja.

Amerika je, kaže Hegel, zemlja budućnosti, u kojoj će se, u dobima koja su pred nama, otkriti teret svetske istorije — možda u nadmetanju između Severne i Južne Amerike. To je zemlja čežnje za sve one kojima je dosadila istorijska ostava stare Evrope. Ali kao zemlja budućnosti, ona nas se ovde ne tiče; jer u istoriji imamo posla s onim što je bilo i što jeste.

Svetska istorija putuje od Istoka ka Zapadu; jer Evropa je apsolutno kraj istorije, Azija početak. Na Istoku izlazi spoljašnje, fizičko sunce, a zalazi na Zapadu; ali na Zapadu izlazi unutrašnje sunce samosvesti, koje širi višu svetlost.