Želja (Predgovor, glave 1–4)

PREDGOVOR

Umetnik je stvaralac lepih stvari. Otkriti umetnost a sakriti umetnika — to je cilj umetnosti.

Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja iskvareni su a da nisu dražesni. To je mana. Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja jesu obrazovani. Za njih ima nade.

Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro napisane, ili loše napisane. To je sve.

Odbojnost devetnaestog veka prema realizmu jeste bes Kalibana koji u ogledalu vidi sopstveno lice. Odbojnost devetnaestog veka prema romantizmu jeste bes Kalibana koji u ogledalu ne vidi sopstveno lice.

Svaka umetnost je u isti mah površina i simbol. Oni koji zalaze ispod površine čine to na sopstvenu odgovornost. Oni koji čitaju simbol čine to na sopstvenu odgovornost. Umetnost zapravo odražava posmatrača, a ne život.

Čoveku možemo oprostiti što je napravio korisnu stvar sve dok joj se ne divi. Jedini izgovor za pravljenje beskorisne stvari jeste to što joj se čovek silno divi.

Sva umetnost je sasvim beskorisna.

---

GLAVA 1

Atelje je bio ispunjen bogatim mirisom ruža, a kad bi lagani letnji vetar zatalasao drveće u vrtu, kroz otvorena vrata dopirao je težak miris jorgovana, ili nežniji miris ružičastog cvetnog gloga.

Nasred sobe, pričvršćen na uspravan štafelaj, stajao je portret u prirodnoj veličini jednog mladića izuzetne lepote, a pred njim, na izvesnom odstojanju, sedeo je sam umetnik, Bejzil Holvord. Na jednom divanu od persijskih bisaga, pušeći bezbroj cigareta, ležao je lord Henri Voton.

„To je tvoje najbolje delo, Bejzile, najbolje što si ikada uradio“, rekao je lord Henri lenjo. „Svakako ga moraš poslati iduće godine u Grovnor.“

„Mislim da ga neću nikuda slati“, odgovorio je slikar. „Ne, neću ga nikuda slati. Uneo sam u njega previše sebe.“

Lord Henri se nasmejao. „Previše sebe u njemu! Časti mi, Bejzile, nisam znao da si toliko sujetan; i zaista ne vidim nikakvu sličnost između tebe, s tvojim grubim snažnim licem i tvojom ugljenocrnom kosom, i ovog mladog Adonisa, koji izgleda kao da je načinjen od slonovače i ružinih latica. Lepota, prava lepota, prestaje tamo gde počinje intelektualni izraz. Intelekt je sam po sebi vid preterivanja, i razara sklad svakog lica.“

„Ne razumeš me, Hari. Svaki portret naslikan s osećanjem jeste portret umetnika, a ne modela. Razlog zbog koga neću izložiti ovu sliku jeste to što se bojim da sam u njoj pokazao tajnu sopstvene duše.“

I Bejzil mu je ispričao kako je upoznao mladića, Dorijana Greja, u jednoj gužvi kod ledi Brandon. „Okrenuo sam se napola i prvi put ugledao Dorijana Greja. Kad su nam se pogledi sreli, osetio sam da bledim. Obuzeo me je čudan osećaj užasa. Znao sam da sam se našao licem u lice s nekim čija je sama ličnost toliko očaravajuća da bi, ako joj to dopustim, upila svu moju prirodu, svu moju dušu, čak i samu moju umetnost.“ Otada je Dorijan za njega postao sve. „Apsolutno mi je potreban. Njegova ličnost mi je nagovestila potpuno nov način u umetnosti. Ne oduzimaj mi jedinu osobu koja mojoj umetnosti daje svu draž koju ona ima. Hari, verujem ti. Ne kvari ga. Ne pokušavaj da utičeš na njega. Tvoj uticaj bi bio loš.“

U tom trenutku batler je javio da je gospodin Dorijan Grej u ateljeu.

GLAVA 2

Lord Henri ga je pogledao. Da, svakako je bio čudesno lep, s fino izvijenim grimiznim usnama, iskrenim plavim očima, kovrdžavom zlatnom kosom. U njegovom licu bilo je nečeg zbog čega mu se odmah verovalo. Bila je tu sva iskrenost mladosti, kao i sva strasna čistota mladosti.

Dok je Bejzil slikao, lord Henri je govorio. „Ne postoji dobar uticaj, gospodine Grej. Svaki uticaj je nemoralan. Uticati na nekoga znači dati mu sopstvenu dušu. On više ne misli svoje prirodne misli, niti gori svojim prirodnim strastima. Postaje odjek tuđe muzike. Cilj života je samorazvoj. Potpuno ostvariti svoju prirodu — zbog toga je svako od nas ovde. Jedini način da se čovek oslobodi iskušenja jeste da mu podlegne. Odupri mu se, i duša ti se razboli od čežnje za stvarima koje je sama sebi zabranila.“

Dorijan je, čudno uzbuđen, osetio da u njemu deluju sasvim novi uticaji. Izašao je s lordom Henrijem u vrt, i zario lice u velike sveže cvetove jorgovana. „Ništa ne može da izleči dušu osim čula“, rekao je lord Henri, „kao što ništa ne može da izleči čula osim duše. Vi imate čudesno lepo lice, gospodine Grej. A lepota je oblik genija; viša je, zapravo, od genija, jer joj ne treba objašnjenje. Da, gospodine Grej, bogovi su bili dobri prema vama. Ali ono što bogovi daju, brzo i oduzimaju. Imate samo nekoliko godina u kojima možete zaista, savršeno i potpuno da živite. Kad vam ode mladost, otići će s njom i lepota, i onda ćete iznenada otkriti da za vas više nema trijumfa. Živite! Živite čudesni život koji je u vama! Neka vam ništa ne promakne. Uvek tragajte za novim senzacijama. Ničega se ne bojte. Novi hedonizam — to je ono što našem veku treba. Vi biste mogli biti njegov vidljivi simbol.“

Kad je portret bio završen, Dorijan je stao pred njega. Kad ga je ugledao, ustuknuo je, a obrazi su mu za trenutak porumeneli od zadovoljstva. U oči mu je ušao izraz radosti, kao da je prvi put prepoznao sebe. Onda ga je osećanje sopstvene lepote obuzelo kao otkrovenje; a s njim i sećanje na reči lorda Henrija.

„Kako je to tužno!“, promrmljao je Dorijan Grej, još uvek očiju uprtih u sopstveni portret. „Kako je to tužno! Ja ću ostariti, i postati ružan, i odvratan. A ova slika će ostati večno mlada. Nikada neće biti starija nego ovog junskog dana. Kad bi samo bilo obrnuto! Kad bih ja ostao večno mlad, a slika ta koja stari! Za to, za to bih dao sve! Da, nema ničega na celom svetu što ne bih dao! Dao bih svoju dušu za to!“

Bejzil je, povređen, zgrabio nož za paletu da uništi platno. Dorijan mu je istrgao nož iz ruke. „Nemoj, Bejzile, nemoj! To bi bilo ubistvo! Zaljubljen sam u nju, Bejzile. Ona je deo mene.“ I portret je poslat u njegovu kuću.

GLAVA 3

Sutradan je lord Henri posetio svog ujaka, lorda Fermora, i saznao Dorijanovu istoriju. Njegova majka, ledi Margaret Devero, neobično lepa devojka, pobegla je s jednim mladim vojnikom bez prebijene pare; njen otac, lord Kelso, dao ga je ubiti u dvoboju, govorilo se, od strane jednog belgijskog grubijana koga je platio; a ona je umrla za godinu dana, ostavivši dete. „Dakle, to je bila priča o poreklu Dorijana Greja“, pomislio je lord Henri. „Iza svake izuzetne stvari koja je postojala, bilo je nečeg tragičnog.“ Učiniće dečaka predmetom svog proučavanja. „Nastojaće da ovlada njime; učiniće taj čudesni duh svojim.“

Na ručku kod svoje tetke, ledi Agate, govorio je sjajno, igrajući se idejama, bacajući ih u vazduh i preobražavajući ih, a Dorijan, za stolom, nije skidao očiju s njega.

GLAVA 4

Mesec dana kasnije, Dorijan je došao u kuću lorda Henrija. „Hari, zaljubljen sam.“ Našao je, u jednom prljavom malom pozorištu u Ist Endu, sedamnaestogodišnju devojku koja je igrala Juliju: Sibilu Vejn. „Hari, zamisli devojku od jedva sedamnaest godina, s malim licem kao cvet, malom grčkom glavom s pletenicama tamnosmeđe kose, očima koje su bile ljubičasti izvori strasti, usnama nalik na ružine latice. Bila je to najdivnija stvar koju sam ikada video u životu. Iz večeri u veče idem da je gledam kako glumi. Jedne večeri je Rozalinda, a sledeće večeri Imogena. Video sam je kako umire u mraku jedne italijanske grobnice, sišući otrov s usana svog ljubljenog. Obične žene nikada ne podstiču maštu. Ali glumica! Kako je glumica drugačija!“

„A šta ti je Sibila Vejn?“, pitao je lord Henri. „Ona mi je sve u životu“, rekao je Dorijan. „Sutra uveče ona će biti Julija. Moraš doći da je vidiš.“

Kad je otišao, lord Henri je razmišljao da je divno posmatrati ga. Počeo je seciranjem drugih; završio je seciranjem samog sebe. „Momak je bio njegovo delo. On ga je učinio preranim.“ A te večeri, kad je došao kući, na stolu u predvorju čekao ga je telegram. Bio je od Dorijana Greja. Javljao mu je da se verio sa Sibilom Vejn.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Sibila Vejn)