Vladalac

Makijaveli je četrnaest godina služio Firentinskoj republici kao sekretar i poslanik, sve dok se Mediči 1512. nisu vratili na vlast. Otpušten je, zatvoren, mučen, a zatim pušten, i Vladaoca je napisao 1513. na selu nadomak Firence, nadajući se da će ponovo steći naklonost. Naslovi njegovih poglavlja su na latinskom; ovde su dati sa srpskim prevodom. Prevod je nov; latinski i italijanski navodi dati su u izvorniku, s prevodom pored njih. „Virtù“, njegova ključna reč, znači nešto poput sposobnosti, snage i smelosti pre nego moralne vrline, i prevodi se prema kontekstu.

Nikolo Makijaveli Veličanstvenom Lorencu Medičiju

Oni koji žele da steknu naklonost nekog kneza obično mu izlaze pred oči sa stvarima koje sami najviše cene, ili za koje vide da mu se najviše dopadaju. Zato se kneževima često poklanjaju konji, oružje, zlatotkano sukno, drago kamenje i slični ukrasi dostojni njihove veličine. Želeći, dakle, da Vašoj Veličanstvenosti ponudim neki znak svoje odanosti, nisam među svojim imetkom našao ništa što cenim toliko koliko svoje poznavanje dela velikih ljudi, stečeno dugim iskustvom savremenih stvari i neprekidnim čitanjem drevnih. Te stvari sam dugo i s velikom pažnjom promišljao i ispitivao, i sada ih šaljem Vašoj Veličanstvenosti svedene na malu knjigu.

Ovo delo nisam ukrašavao niti punio dugim rečenicama, ili nadutim i raskošnim rečima, ili ikakvim spoljašnjim čarima kojima mnogi pisci kite svoju građu. Hteo sam da mu čast ne daje ništa osim raznolikosti građe i ozbiljnosti predmeta.

Niti treba smatrati drskim što se čovek niskog i skromnog položaja usuđuje da raspravlja o vladavini kneževa i da joj propisuje pravila. Oni koji crtaju predele spuštaju se u ravnicu da bi videli oblik planina i visokih mesta, a penju se visoko na planine da bi videli ravnice. Na isti način, da bi se dobro upoznala priroda naroda, treba biti knez, a da bi se dobro upoznala priroda kneževa, treba biti iz naroda.

Primite, dakle, ovaj mali dar u duhu u kome ga šaljem. Ako ga pažljivo pročitate, naći ćete u njemu moju iskrenu želju da dostignete veličinu koju vam sreća i vaše ostale osobine obećavaju. A ako Vaša Veličanstvenost ikada s vrha svoje visine okrene oči ka ovim niskim mestima, videće kako nezasluženo podnosim veliku i neprekidnu zlobu sreće.

Poglavlje I. Quot sint genera principatuum et quibus modis acquirantur — Koliko ima vrsta kneževina i kako se stiču

Sve države, sve vlasti koje su imale i imaju moć nad ljudima, bile su i jesu ili republike ili kneževine. Kneževine su ili nasledne, gde ih vladareva porodica dugo drži, ili su nove. Nove su ili sasvim nove, kao što je Milano bio Frančesku Sforci, ili su kao udovi dodati naslednoj državi kneza koji ih stekne, kao što je Napuljsko kraljevstvo španskom kralju. Vlasti stečene na ovaj način ili su navikle da žive pod knezom ili su navikle da budu slobodne; i osvajaju se ili tuđim ili sopstvenim oružjem, ili srećom ili virtù.

Poglavlje II. De principatibus hereditariis — O naslednim kneževinama

Izostaviću svaku raspravu o republikama, jer sam o njima opširno raspravljao na drugom mestu. Okrenuću se samo kneževinama.

Nasledne države, navikle na porodicu svog kneza, mnogo je lakše održati od novih. Dovoljno je ne prekoračiti red svojih predaka, a zatim se prilagođavati događajima kako dolaze. Knez obične marljivosti uvek će tako održati svoju državu, osim ako ga je ne liši neka vanredna i prekomerna sila — a i tada će je povratiti pri prvoj nesreći uzurpatora. Imamo u Italiji vojvodu od Ferare, koji je odoleo napadima Mlečana 1484. i pape Julija 1510. ni iz kog drugog razloga nego što je njegova porodica bila drevna u toj vlasti. Prirodni knez ima manje razloga i manje potrebe da vređa; zato je više voljen; i ako ga neobični poroci ne učine omraženim, podanici će mu prirodno želeti dobro. U drevnosti i neprekidnosti jedne vlasti blede sećanja i uzroci novotarija; jer jedna promena uvek ostavlja usek na kome se može nadograditi druga.

Poglavlje III. De principatibus mixtis — O mešovitim kneževinama

Ali teškoće leže u novoj kneževini. Prvo, ako nije sasvim nova, nego ud dodat staroj državi — tako da se celina može nazvati mešovitom — njene nevolje nastaju iz jedne prirodne teškoće koja se nalazi u svim novim kneževinama. Ljudi rado menjaju vladara verujući da će im biti bolje, i to verovanje ih tera da se late oružja protiv njega. U tome se varaju, jer uskoro iskustvom saznaju da su stvari pogoršali. To proizlazi iz druge prirodne i obične nužde: nov knez uvek mora da vređa one koje je tek osvojio, vojnicima i bezbrojnim drugim nepravdama koje prate novo osvajanje. Tako za neprijatelje imaš sve one kojima si naudio zauzimajući kneževinu, a ne možeš da zadržiš kao prijatelje one koji su te tamo doveli, jer ih ne možeš zadovoljiti kako su očekivali, niti protiv njih možeš upotrebiti jake lekove, budući da si im obavezan. Ma koliko kneževe vojske bile jake, uvek mu je potrebna naklonost stanovnika da bi ušao u neku pokrajinu.

Zato je Luj XII, kralj Francuske, brzo zauzeo Milano i brzo ga izgubio, a prvi put su sopstvene snage vojvode Lodovika bile dovoljne da mu ga otmu. Jer narod koji mu je otvorio kapije, videvši da je prevaren u svojim nadama, nije mogao da podnese terete novog kneza.

Kada je tek stečena država iz iste pokrajine i istog jezika kao stara, veoma ju je lako držati, naročito ako nije navikla na slobodu. Dovoljno je ugasiti lozu kneza koji je njome vladao, a u ostalim stvarima zadržati njihove stare prilike; jer gde se običaji ne razlikuju, ljudi žive mirno, kao što su Burgundija, Bretanja, Gaskonja i Normandija toliko dugo živele s Francuskom. Ko stekne takve države i želi da ih zadrži, mora da učini dve stvari: da zatre krv starog kneza i da ne menja ni njihove zakone ni njihove poreze.

Ali kada se države steknu u pokrajini različitoj po jeziku, običajima i zakonima, tu su teškoće, i potrebna je velika sreća i velika marljivost da se održe. Jedan od najboljih lekova je da osvajač ode i živi tamo, kao što je Turčin učinio u Grčkoj. Kada si na licu mesta, vidiš kako neredi nastaju i možeš brzo da ih izlečiš; ako si odsutan, čuješ za njih tek kada su veliki i neizlečivi. Drugi dobar lek je poslati kolonije na jedno ili dva mesta koja služe kao okovi toj državi. Kolonije malo koštaju, i vređaju samo one kojima se oduzimaju polja i kuće da bi se dali novim naseljenicima, a oni su mali deo države; a oni koji su uvređeni, budući rasuti i siromašni, ne mogu da naude, dok svi ostali, budući neoštećeni, miruju i boje se da pogreše, da ne bi i oni bili lišeni imovine.

O ovome treba zapaziti da s ljudima treba ili lepo postupati ili ih satrti. Za lake uvrede se svete; za teške ne mogu. Zato svaka uvreda koju čovek nanese drugome treba da bude takva da se ne mora bojati njegove osvete.

Knez u takvoj pokrajini mora takođe da se učini poglavarom i zaštitnikom slabijih suseda, i da se postara da oslabi moćne među njima, i da pazi da nijedan stranac jednako jak kao on ni slučajno ne uđe u nju. Rimljani su sve to dobro poštovali u pokrajinama koje su uzeli. Slali su kolonije, držali slabije sile prijateljskim ne povećavajući im snagu, obarali jake i nisu dozvoljavali moćnim strancima da tamo steknu ugled. Pogledajte samo Grčku: Rimljani su držali Ahajce i Etolce prijateljskim, ponizili Makedonsko kraljevstvo, isterali Antioha, i nikada nisu dozvolili da zasluge njihovih prijatelja donesu tim prijateljima ikakav rast, niti su ih Filipova nagovaranja ikada navela da mu budu prijatelji a da ga prethodno ne ponize.

Rimljani su učinili ono što bi trebalo da čine svi mudri kneževi, koji moraju da razmatraju ne samo sadašnje nevolje nego i buduće, i da se protiv njih pripremaju svakom veštinom. Jer kada se predvide izdaleka, lako se leče; ali ako čekaš da ti stignu na vrat, lek kasni, jer je bolest postala neizlečiva. Kao što lekari kažu za groznicu koja iscrpljuje: u početku ju je lako izlečiti, a teško prepoznati, ali s vremenom, pošto nije prepoznata niti lečena na početku, postaje laka za prepoznavanje, a teška za lečenje. Tako je i u državnim poslovima. Rimljani su, videći nevolje izdaleka, uvek ih lečili, i nikada ih nisu puštali da rastu da bi izbegli rat, jer su znali da se rat ne izbegava, nego samo odlaže na korist drugih. Nikada im se nije dopadala ni izreka koja je uvek na usnama mudraca našeg doba — da se uživa u dobiti od vremena — nego radije ona o njihovoj sopstvenoj virtù i razboritosti. Jer vreme sve nosi pred sobom, i može doneti dobro kao i zlo, i zlo kao i dobro.

Razmotrite, dakle, Francusku, i vidite da li je učinila ijednu od ovih stvari. Kralja Luja dovelo je u Italiju častoljublje Mlečana, koji su hteli njegovim dolaskom da dobiju pola Lombardije. Zauzevši Lombardiju, kralj je odmah povratio ugled koji je Karlo izgubio. Mogao je lako da ga zadrži da je sledio gornja pravila. Umesto toga, tek što je stigao u Milano, učinio je suprotno, pomažući papi Aleksandru da zauzme Romanju. Tako je kralj napravio pet grešaka: uništio je slabije sile; uvećao je moć onoga ko je već bio moćan u Italiji, Crkve; doveo je veoma moćnog stranca, španskog kralja; nije došao da živi tamo; i nije poslao kolonije. A ove greške mu možda ne bi naudile dok je živ, da nije napravio i šestu: što je Mlečanima oduzeo državu.

Kada sam u Nantu razgovarao s kardinalom od Ruana, rekao mi je da se Italijani ne razumeju u rat; odgovorio sam mu da se Francuzi ne razumeju u državu, jer da se razumeju, ne bi dozvolili Crkvi da toliko poraste. Iz ovoga izvlačimo opšte pravilo koje nikada ili retko ne zakazuje: ko je uzrok da neko drugi postane moćan, propada; jer tu moć proizvodi ili veština ili sila, a i jedno i drugo je sumnjivo onome ko je postao moćan.

Poglavlje IV. Cur Darii regnum quod Alexander occupaverat a successoribus suis post Alexandri mortem non defecit — Zašto se Darijevo kraljevstvo, koje je osvojio Aleksandar, posle njegove smrti nije pobunilo protiv njegovih naslednika

Neki bi se mogli čuditi kako su, kada je Aleksandar Veliki za nekoliko godina postao gospodar Azije i ubrzo potom umro, njegovi naslednici zadržali vlast, iako je izgledalo razumno da će se cela država pobuniti. Odgovaram da se kneževinama koje poznajemo upravlja na dva načina: ili knez sa slugama, koji kao službenici po njegovoj milosti i dozvoli pomažu u upravljanju; ili knez i baroni, koji svoj rang drže po drevnosti svoje krvi, a ne po kneževoj milosti, i imaju svoje države i podanike koji ih priznaju za gospodare. Primeri u naše vreme su Turčin i kralj Francuske. Celom Turčinovom monarhijom upravlja jedan gospodar; ostali su njegove sluge, i on šalje i menja svoje upravitelje kako mu je volja. Ali kralj Francuske stoji usred mnoštva drevnih gospodara, koje njihovi podanici priznaju i vole, koji imaju svoje povlastice, a kralj im ih ne može oduzeti bez opasnosti.

Zato će svako ko razmotri obe države naći da je Turčina teško osvojiti, ali da ga je, jednom osvojenog, vrlo lako održati. S Francuskom je obrnuto: u nju možeš lako ući pridobivši nekog baruna iz kraljevstva, jer uvek ima nezadovoljnika i ljudi koji žele promenu; ali ako hoćeš posle da je zadržiš, slede beskrajne teškoće, i od onih koji su ti pomogli i od onih koje si satro. Darijeva vladavina bila je kao Turčinova. Zato je Aleksandar morao prvo da ga potpuno obori; posle čega je, pošto je Darije umro, država ostala sigurna za Aleksandra, a njegovi naslednici, da su bili složni, mogli su u njoj da uživaju na miru.

Poglavlje V. Quomodo administrandae sunt civitates vel principatus, qui, antequam occuparentur, suis legibus vivebant — Kako treba upravljati gradovima ili kneževinama koji su pre nego što su zauzeti živeli po sopstvenim zakonima

Kada su stečene države navikle da žive po sopstvenim zakonima i u slobodi, postoje tri načina da se zadrže. Prvi je da ih upropastiš; drugi, da odeš i lično živiš tamo; treći, da ih pustiš da žive po svojim zakonima, uzimajući od njih danak i stvarajući u njima vladu nekolicine koja će ih držati prijateljski raspoloženim prema tebi.

Spartanci su držali Atinu i Tebu postavljajući tamo vlade nekolicine; ipak su ih izgubili. Rimljani su, da bi zadržali Kapuu, Kartaginu i Numanciju, razorili ih, i nisu ih izgubili. Zaista nema sigurnog načina da se takva mesta zadrže osim da se razore. Jer ko postane gospodar grada navikla na slobodu, a ne razori ga, može očekivati da će ga taj grad razoriti, jer u pobuni uvek ima kao utočište ime slobode i svoje drevne redove, koje mu ni dužina vremena ni dobročinstva nikada ne daju da zaboravi. Šta god čovek činio ili predvideo, ako stanovnici nisu podeljeni ili rasuti, ne zaboravljaju to ime ni te redove, i pri svakoj prilici trče natrag njima, kao što je činila Piza posle sto godina ropstva Firentincima.

Poglavlje VI. De principatibus novis qui armis propriis et virtute acquiruntur — O novim kneževinama koje se stiču sopstvenim oružjem i virtù

Neka se niko ne čudi ako, govoreći o sasvim novim kneževinama, navodim najveće primere. Ljudi gotovo uvek idu stazama koje su drugi utabali i u svojim delima postupaju podražavanjem. Zato razborit čovek treba uvek da sledi staze velikih ljudi i da podražava one koji su bili najizvrsniji, tako da, ako njegova virtù i ne dostigne njihovu, bar ima nešto od njenog mirisa. Treba da čini kao razboriti strelci, koji, kada im se meta čini predalekom, ciljaju mnogo više, ne da bi strelom dostigli tu visinu, nego da bi uz pomoć tako visokog nišana pogodili svoj cilj.

Najizvrsniji od onih koji su postali kneževi sopstvenom virtù, a ne srećom, bili su Mojsije, Kir, Romul, Tezej i njima slični. Ispitujući njihove živote, vidimo da od sreće nisu imali ništa osim prilike, koja im je dala građu da je oblikuju u kakav god oblik su hteli. Bez prilike, njihova virtù bila bi protraćena; bez njihove virtù, prilika bi došla uzalud. Bilo je potrebno da Mojsije nađe izraelski narod porobljen u Egiptu, da bi bio spreman da ga sledi; da Romul ne bude zadržan u Albi i da bude izložen pri rođenju; da Kir nađe Persijance nezadovoljne Međanima; da Tezej nađe Atinjane rasute.

Oni koji postanu kneževi takvim putevima stiču kneževinu s mukom, a drže je lako. Teškoće delom dolaze od novih redova koje moraju da uvedu. Treba imati na umu da ništa nije teže izvesti, neizvesnije po uspehu ni opasnije za vođenje nego stati na čelo uvođenja novih redova. Jer novator za neprijatelje ima sve kojima je dobro pod starim redovima, a samo mlake branioce u svima kojima bi moglo biti dobro pod novim — mlakost koja potiče delom od straha od protivnika, koji imaju zakone na svojoj strani, a delom od nepoverljivosti ljudi, koji zaista ne veruju u nove stvari dok ih čvrsto ne iskuse.

Potrebno je, dakle, pitati da li ovi novatori stoje sami ili zavise od drugih — to jest, da li moraju da mole ili mogu da upotrebe silu. U prvom slučaju uvek loše prođu; ali kada mogu da se oslone na sebe i upotrebe silu, retko su u opasnosti. Otuda su svi proroci koji su imali oružje pobedili, a oni bez oružja propali. Jer je priroda naroda promenljiva; lako ih je u nešto ubediti, ali teško ih je u tom ubeđenju održati. Zato stvari treba urediti tako da se, kada više ne veruju, mogu silom naterati da veruju. Mojsije, Kir, Tezej i Romul ne bi mogli dugo da nateraju da se poštuju njihovi ustavi da su bili nenaoružani — kao što se u naše vreme dogodilo fra Đirolamu Savonaroli, koji je propao u svojim novim redovima čim je mnoštvo počelo da mu ne veruje, jer nije imao načina ni da čvrsto drži one koji su verovali ni da natera neverne da veruju.

Ovim visokim primerima hoću da dodam jedan manji, koji će imati neku srazmeru s njima: Hijerona Sirakuškog. Od privatnog građanina postao je knez Sirakuze, i ni on od sreće nije imao ništa osim prilike. Raspustio je staru vojsku i stvorio novu, napustio stara prijateljstva i stekao nova; a imajući sopstvene prijatelje i vojnike, mogao je na tom temelju da podigne svaku građevinu. Tako je podneo veliki trud u sticanju, a mali u održavanju.

Poglavlje VII. De principatibus novis qui alienis armis et fortuna acquiruntur — O novim kneževinama koje se stiču tuđim oružjem i srećom

Oni koji od privatnih ljudi postanu kneževi samo srećom, postaju to s malo muke, ali se održavaju s mnogo. Oslanjaju se jednostavno na volju i sreću onoga ko im je dao državu, dve stvari krajnje promenljive i nestalne; i niti znaju niti mogu da održe taj položaj. Države koje dođu brzo, kao i sve druge stvari u prirodi koje se brzo rađaju i rastu, ne mogu da imaju svoje korenje i grane, tako da ih prvo nevreme ubije.

Od dva načina da se postane knez — virtù ili srećom — hoću da navedem dva primera iz našeg sećanja: Frančeska Sforcu i Čezara Bordžiju. Frančesko je pravim sredstvima i s velikom virtù od privatnog čoveka postao milanski vojvoda, a ono što je stekao s hiljadu muka zadržao je s malo truda. S druge strane, Čezare Bordžija, koga je narod zvao vojvoda Valentino, stekao je državu srećom svog oca i izgubio je s njom — iako je upotrebio sva sredstva i učinio sve što razborit i sposoban čovek treba da učini da pusti korenje u državama koje su mu tuđe oružje i sreća dali.

Papa Aleksandar VI, želeći da učini sina velikim, imao je mnoge teškoće, sadašnje i buduće. Ali dolaskom kralja Luja u Italiju, kome je pomogao poništavajući kraljev prvi brak, dobio je od njega vojnike za osvajanje Romanje. Pošto je zauzeo Romanju i potukao Kolone, vojvoda je hteo da je zadrži i da ide dalje; ali dve stvari su ga zaustavile: njegovo sopstveno oružje, koje mu se nije činilo vernim, i volja Francuske. To jest, bojao se da će ga vojnici Orsinijevih kojima se služio izneveriti, i da će kralj učiniti isto. Zato je vojvoda odlučio da više ne zavisi od tuđeg oružja i tuđe sreće. Prvo je oslabio stranke Orsinijevih i Kolona u Rimu, pridobivši sve njihove plemenite sledbenike, dajući im visoke plate i počasti. Zatim, kada su se poglavari Orsinijevih, shvativši prekasno da njegova veličina znači njihovu propast, sastali u Mađoneu, vojvoda je lukavstvima i pomirenjima tako dobro udesio da su mu u svojoj prostodušnosti došli u Sinigaliju — gde ih je dao pobiti.

Zauzevši Romanju, zatekao je da njome zapovedaju nemoćni gospodari koji su pre pljačkali svoje podanike nego što su njima vladali, tako da je pokrajina bila puna krađa, svađa i svake vrste bezobrazluka. Prosudio je da je potrebno dati joj dobru upravu, ako hoće da je dovede do mira i poslušnosti. Zato je tamo postavio mesira Remira de Orka, čoveka surovog i hitrog, kome je dao najpuniju vlast. Ovaj ju je za kratko vreme učinio mirnom i složnom, s najvećim ugledom. Zatim je vojvoda prosudio da tako prekomerna vlast više nije potrebna, jer se bojao da će postati mrska. Postavio je građanski sud usred pokrajine, s izvrsnim predsednikom, gde je svaki grad imao svog zastupnika. A pošto je znao da su ranije strogosti izazvale izvesnu mržnju prema njemu, da bi očistio duhove naroda i sasvim ga pridobio, hteo je da pokaže da, ako je bilo kakve surovosti, ona nije potekla od njega, nego od surove prirode službenika. Iskoristivši priliku, dao je da se Remiro jednog jutra postavi na trg u Čezeni, presečen nadvoje, s komadom drveta i krvavim nožem pored sebe. Žestina tog prizora ostavila je narod u isti mah zadovoljan i zapanjen.

Tako je vojvoda postavio veoma dobre temelje. Ali kada je počeo da se priprema za budućnost, umro mu je otac — pet godina pošto je vojvoda prvi put isukao mač. Ostavio ga je samo s učvršćenom državom Romanjom, sa svim ostalim u vazduhu, između dve krajnje moćne neprijateljske vojske, i smrtno bolesnog. Pa ipak je u vojvodi bilo toliko žestine i toliko virtù, i tako je dobro razumeo kako se ljudi pridobijaju ili gube, i tako su čvrsti bili temelji koje je za tako kratko vreme postavio, da bi savladao svaku teškoću da mu te vojske nisu bile za vratom, ili da je bio zdrav. Sam mi je rekao, na dan kada je izabran Julije II, da je mislio na sve što bi se moglo dogoditi kada mu otac umre, i da je za sve našao lek, osim što nikada nije pomislio da će pri očevoj smrti i sam biti blizu smrti.