Zamena (glave 1–8)

U drevnom gradu Londonu, jednog jesenjeg dana u drugoj četvrtini šesnaestog veka, rodio se jedan dečak u siromašnoj porodici po imenu Kenti, koja ga nije želela. Istog dana rodilo se još jedno englesko dete u bogatoj porodici po imenu Tjudor, koja ga je želela. I cela Engleska ga je želela. Engleska je toliko čeznula za njim, i nadala mu se, i molila Boga za njega, da je narod, sada kada je zaista došao, gotovo poludeo od radosti. U celoj Engleskoj nije se pričalo ni o čemu drugom nego o novoj bebi, Edvardu Tjudoru, princu od Velsa, koji je ležao umotan u svilu i saten, nesvestan sve te gužve. Ali o drugoj bebi, Tomu Kentiju, umotanom u svoje bedne dronjke, nije se pričalo, osim u porodici siromaha kojima je upravo došao da im svojim prisustvom zadaje brigu.

Tom je odrastao u Ofal Kortu, odvojku Puding lejna, u jednoj prljavoj kućerini prepunoj porodica. Njegov otac, Džon Kenti, bio je lopov, a baba prosjakinja, i oboje su bili pijanice i tukli su ga; terali su ga da prosi po ulicama, a ako ništa ne bi doneo kući, bio je išiban. Njegova majka i sestre bliznakinje, Bet i Nen, bile su dobre, i majka bi mu, kad god je mogla, krišom dala koru hleba. Ali u kući je živeo jedan dobar stari sveštenik, otac Endru, koga je kralj izbacio iz doma s penzijom od nekoliko groša, i naučio je Toma da čita i piše, i malo latinskog; a Tom je čitao sveštenikove stare knjige o divovima i vilama, o začaranim zamkovima i raskošnim kraljevima i prinčevima. Glava mu se napunila tim čudima. Žudeo je da sopstvenim očima vidi pravog princa. S odrpanim dečacima iz Ofal Korta igrao se da je princ, i držao je kraljevski dvor, s lordovima i damama, i izdavao proglase, a drugovi su mu se klanjali; i postao je, na neki način, mali sudija među njima, jer su njegove odluke bile mudre.

Jednog januarskog dana odlutao je daleko, iz Sitija, do Vestminstera, i našao se pred velikim kapijama palate, sa stražarima u sjajnom oklopu; i tamo je, kroz pozlaćene rešetke, video pravog princa: vitkog, lepog dečaka, preplanulog od igara, obučenog u svilu i saten, blistavog od dragulja, s malim ukrašenim mačem o pojasu. Tom je pritisnuo lice uz rešetke — a jedan vojnik ga je zgrabio i odbacio u gomilu, uz šamar. „Pazi kako se ponašaš, mladi prosjače!“

Princ je skočio do kapije, lica zajapurenog od besa, i viknuo: „Kako se usuđuješ da tako postupaš s jednim siromašnim momkom? Kako se usuđuješ da tako postupaš s najneznatnijim podanikom kralja, mog oca? Otvorite kapije, i pustite ga unutra!“

I tako je Tom Kenti uveden u palatu, u prinčeve sopstvene odaje, i nahranjen lepim obrokom, a Edvard, princ od Velsa, ispitivao ga je o njegovom životu. Princ se užasnuo kada je čuo za batine. A zatim ga je opčinilo da sluša o igrama na ulicama — trkama, rvanju, lutkarskim predstavama, majskim igrankama, i klizanju po blatu. „Molim te, ne govori više; to je divno! Kad bih samo mogao da se obučem u odeću nalik tvojoj, i da izujem noge, i da se valjam po blatu jednom, samo jednom, a da me niko ne kori i ne zabranjuje, čini mi se da bih se odrekao krune!“

„A kad bih se ja mogao obući jednom, dragi gospodine, kao što ste vi obučeni — samo jednom —“

„Oho, voleo bi? Onda neka tako bude. Skidaj te dronjke, i oblači ove sjajne haljine, momče!“

Zamenili su odeću, i stali jedan pored drugog pred jedno veliko ogledalo; i gle, čudo: izgledalo je kao da se ništa nije promenilo! Imali su istu kosu, iste oči, isti glas i držanje, isti oblik i rast, isto lice i izraz. „Zbogom“, rekao je princ, smejući se. Onda je primetio modricu na Tomovoj ruci gde ga je vojnik udario, i lice mu je planulo. „Bila je to sramotna i okrutna stvar. Ako kralj — Ne mrdaj s mesta dok se ne vratim! To je zapovest!“ Zgrabio je i sklonio jedan predmet od državne važnosti koji je ležao na stolu, i istrčao do kapije u Tomovim dronjcima da kazni vojnika.

„Otvarajte! Skidajte prečke s kapija!“ Vojnik ih je otvorio, i opalio mu zvučnu zaušnicu od koje se zavrteo na drum, i rekao: „Evo ti, prosjačko štene, za ono što si mi navukao od njegovog visočanstva!“ Gomila se grohotom smejala. Princ se izvukao iz blata i viknuo: „Ja sam princ od Velsa; moja ličnost je sveta; i visićeš što si digao ruku na mene!“ Vojnik je podrugljivo salutirao: „Pozdravljam vaše milostivo visočanstvo“ — a zatim, ljutito: „Briši odatle, ludo đubre!“ I gomila koja se podsmevala oterala je jadnog malog princa niz drum.

Lutao je ceo taj dan. Došao je do Hristove bolnice, škole koju je njegov rođeni otac osnovao za siromašnu decu, i rekao dečacima u dvorištu ko je, i da treba da mu se poklone; a oni su mu se rugali i pustili pse na njega. Do noći se našao daleko dole u Sitiju, u sirotinjskom kraju, mokar i umoran, i gladan; a jedan krupni pijani grubijan ščepao ga je za okovratnik: „Opet napolju u ovo doba noći, a nisi doneo kući ni groša, kladim se!“ Bio je to Džon Kenti. „O, jesi li ti zaista njegov otac?“, rekao je princ. „Onda ćeš me odvesti — jer će te kralj, moj otac, obogatiti preko tvojih najluđih snova!“ „Dosta tih tvojih gluposti“, rekao je Kenti; i odvukao ga kući u Ofal Kort.

U palati je, u međuvremenu, Tom čekao, i divio se sebi u ogledalu, i šetao s malim mačem, i postajao sve nemirniji kako je vreme prolazilo a princ se nije vraćao. Šta ako neko uđe i zatekne ga tu u prinčevoj odeći! Najzad je otvorio jedna vrata, a jedan paž se poklonio i rekao: „Ledi Džejn Grej.“ Ušla je jedna mlada devojka, i, videvši ga tako uplašenog, rekla: „Šta vam je, gospodaru?“ Tom je pao na kolena: „O, budite milostivi! Zaista nisam gospodar, nego samo jadni Tom Kenti iz Ofal Korta. Molim vas, pustite me da vidim princa, i on će mi po svojoj milosti vratiti moje dronjke.“ Ledi Džejn je pobegla u užasu, vičući da je princ poludeo.

Vest je za sat vremena obišla palatu: princ je poludeo. A Toma su odveli samom velikom kralju Henriju Osmom, ogromnom, vrlo debelom čoveku naduvenog lica, koji je ležao na jednom kanabetu, bolestan, s otečenom nogom u zavojima; ali lice mu se ublažilo kada je video sina. Tom je pao na kolena i molio ga za milost, i rekao da nije princ. Kralj se ražalostio; mislio je da je dečaku um pomućen od previše učenja; ispitao ga je na latinskom, na šta je Tom mogao malo da odgovori, i na francuskom, na šta nije mogao. „Lud je, a? Lud može biti, ali on je moj sin i naslednik Engleske, i lud ili zdrav, ipak će vladati!“ Izdao je naređenje da niko ne sme govoriti o prinčevom ludilu, pod pretnjom smrću; i da sutradan svečano bude proglašen za princa od Velsa. Zatim je govorio o vojvodi od Norfolka, koga je osudio, i zahtevao da mu se donese Veliki pečat, da potpiše nalog za njegovu smrt; a lord kancelar je rekao da je kralj pre nekoliko dana dao Veliki pečat princu od Velsa. Tom nije znao ništa o tome. A kralj je rekao: „Donesite mi ga — ne, neka bude; dečak je bolestan“ — i zaspao.

Toma su vratili u prinčeve odaje, s velikom pompom, grof od Hertforda i lord Sent Džon, koji su počeli da ga uče šta mora da radi: da ne govori ništa o svom ludilu, da se pravi da se seća onoga čega ne može da se seti, i da se pušta da ga oni vode. Za večerom ga je služila čitava gomila ljudi, od kojih je jedan probao njegovu hranu zbog otrova, a drugi mu je držao salvetu. Dali su mu da vidi sestre, ledi Elizabetu i ledi Džejn Grej, koje su bile vrlo dobre prema njemu i pomogle mu da se snađe. Nikada u životu nije bio tako nesrećan.

Zatim su ga ostavili samog, i zabavljao se tukući orahe jednim teškim okruglim predmetom koji je našao u oklopu. Vrlo dobro je služio.