Posveta

Gospodinu Simi Milutinoviću. Cetinje, 1. maja 1845.

Da, moj vazda dragi učitelju, srpski pevaču posejan nebeskim semenom: ljudska sudbina je smešna zagonetka, a ljudski život strašan san.

Je li zemlja tajna kazna za čoveka, ili nagrada, ili rasadnik duhovnog blaženstva? To je najviša tajna; a njeni ključevi su u grobu.

Čovek, izgnan s onu stranu dveri čudesa, i sam je čudo. Bačen na olujnu obalu tajnom rukom smelog slučaja, siromašan, bez zaštitnika, seća se svoje prve slave, sanja o blaženstvu iznad svake sreće; ali njegovi snovi i uspomene kriju mu se od pogleda, i beže u mračne letopise večnosti, ostavljajući mu na duši, dok prolaze, samo trag tuge.

Koliko sam puta pitao darežljivu prirodu zašto ju je Tvorac stvorio; ona mi je, ovenčana sunčanim zracima, odgovarala samo svojim smehom. Molio sam zvezdani svod da mi otkrije svetu tajnu, a on mi je pokazao moje sopstveno ništavilo. Pitao sam mudrace zemlje, a njihovi odgovori bili su žedno pipanje u tami.

Čovek je uljuljan u težak san, u kome vidi strašna priviđenja, i jedva može da razabere da li njegovo biće pripada njima ili ne; i kad god misli da se probudio, samo je utonuo u dublji i mračniji san. Zloba i zavist, njegovo nasleđe iz pakla, stavljaju čoveka ispod zveri; a ipak ga njegov um izjednačava s besmrtnima. Što se više penje ka slavi, to veći neprijatelj sreće postaje.

Sa svih strana posmatrajte čoveka; sudite mu kako god vam je drago: „čovjeku je čovjek tajna najviša“. Čovek je izabrano stvorenje Tvorca! Ako istok rađa sjajno sunce, ako biće ključa u blistavim zracima, ako zemlja nije privid, onda je ljudska duša besmrtna: mi smo iskra u smrtnom prahu, mi smo luča obuzeta tamom.

Pitagoro, i ti, Epikure, zli tirani besmrtne duše! Unizili ste čoveka, izjednačivši ga sa skotom, i oteli nebu božansku iskru.

Kad bi se verovalo budalama, pesnici su ludo pleme. Sva čuda neba i nebesa, sve što cveta svetom svetlošću, bilo da su svetovi ili umovi, sva smrtna i besmrtna ljupkost: šta je sve to zajedno, nego poezija svevišnjeg Oca? Poziv pesnika je svet; njegov glas je dah neba; sjajni zrak je njegov vodič; njegov jezik je veličanstvo Tvorca. Svemoćni svoju svetu tajnu šapuće samo duši pesnika.

Čudesni pevaču srpskog naroda, ti si već okusio bič sudbine. A moja sopstvena sudbina nema premca na zemlji: izašao sam na same dveri Tartara; pakao riče na mene kletvama. Ipak se ne usuđujem da vapim protiv svoje sudbine, jer moja nada sija po volji Tvorca. I još nešto tražim od tebe: postavi pred oči Srba i svih Slovena, u plamenim stihovima, Obilića, Karađorđa i Dušana; i zagrmi svoju strašnu kletvu na Vujicu, Vuka i Vukašina, izdajnike našeg naroda.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Pevanje I)