Knjiga prva, glave I–V: Verijer

Istina, gorka istina. — Danton

Gradić Verijer može proći kao jedan od najlepših u Franš-Konteu. Njegove bele kuće sa šiljatim krovovima od crvenog crepa rasute su po padini brega, čije su i najmanje uvale obeležene grupama snažnih kestenova. Reka Du teče nekoliko stotina stopa ispod njegovih utvrđenja, koja su davno podigli Španci, a koja su sada u ruševinama.

Verijer je sa severa zaklonjen visokom planinom, jednim od ogranaka Jure. Nazubljeni vrhovi Vere pokriveni su snegom od prvih hladnih dana oktobra. Jedna bujica juri niz planinu, prolazi kroz Verijer pre nego što se baci u Du, i pokreće veliki broj strugara. To je industrija vrlo jednostavne vrste, koja donosi izvesno blagostanje većini stanovnika, koji su više seljaci nego građani. Ali nisu strugare obogatile ovaj gradić. Izradi štampanog platna, zvanog „mulhauski cic“, on duguje opšte blagostanje koje je, od Napoleonovog pada, obnovilo pročelja gotovo svih kuća u Verijeru.

Tek što se uđe u grad, čoveka zaglušuje tutnjava jedne bučne mašine, strašnog izgleda: dvadeset teških čekića, koji padaju s bukom od koje se trese kaldrma, a podiže ih točak koji pokreće voda bujice. Svaki od tih čekića napravi, svakog dana, ne znam koliko hiljada eksera. Ako putnik, ulazeći u Verijer, upita čija je ova lepa fabrika eksera, odgovoriće mu se, otegnutim naglaskom: „E! Gospodina gradonačelnika.“

Gradonačelnik, gospodin de Renal, bio je čovek od oko pedeset godina, visok, ozbiljnog izgleda, sede kose, odlikovan s nekoliko ordena. Na prvi pogled izgledao je lep; ali na drugi pogled videlo se u njemu izvesno samozadovoljstvo pomešano s uskogrudošću i nedostatkom mašte. Pripadao je jednoj staroj porodici; stekao je bogatstvo, i sagradio je sebi lepu kuću, s vrtovima ograđenim zidovima. U Franš-Konteu, što više zidova čovek podigne, to više stiče poštovanje suseda.

Stendal se ruga provincijskom obožavanju novca — „donositi prihod“ (rapporter du revenu) vrhovna je vrednost Verijera.

Gradonačelnik je dao da se duž padine podigne javno šetalište, „Šetalište vernosti“, iznad doline; i velike platane koje ga oivičavaju svake godine je tako surovo potkresivao da su jedva mogle da rastu. Od svih ljudi u gradu, samo su stari župnik, gospodin Šelan, i još nekolicina protestovali.

Gospodin Šelan je imao osamdeset godina, ali je imao zdravlje i karakter od gvožđa. Nedavno je kroz zatvor i ubožnicu proveo jednog posetioca iz Pariza, gospodina Apera, inspektora zatvora, ne tražeći dozvolu upravnika ubožnice, gospodina Valnoa — bogataša, prostaka i bezobraznika, za koga se pričalo da krade od obroka štićenika. Zbog toga je gospodinu Šelanu pretila smena.

Strugarev sin

Gospodin de Renal odlučio je da uzme vaspitača za svoju decu: to bi mu dalo prednost nad gospodinom Valnoom, koji je kupio dva lepa normandijska konja i nije imao vaspitača. Pomislio je na mlađeg sina starog Sorela, strugara, za koga se govorilo da je čudo od učenosti, i koji se kod župnika spremao za sveštenika.

Stari Sorel imao je strugaru na obali potoka. Približavajući joj se, glasno je dozivao sina Žilijena. Niko nije odgovorio. Video je samo starije sinove, divove, kako teškim sekirama tešu jelova debla. Ušao je u šupu, i našao Žilijena kako, umesto da pazi na testeru kao što je trebalo, sedi jašući na jednoj od greda krova, i čita. Ništa starom Sorelu nije bilo mrže; možda bi Žilijenu oprostio njegov vitak stas, nepodesan za težak rad i tako različit od njegove starije braće; ali tu strast za čitanjem mrzeo je — on sam nije znao da čita.

Silovit udarac poslao je knjigu koju je Žilijen držao pravo u potok; drugi, isto tako silovit, po glavi, umalo ga nije oborio. Pao bi dvanaest ili petnaest stopa među poluge mašine u radu, koja bi ga smrvila, da ga otac nije levom rukom uhvatio u padu.

Knjiga je bila Žilijenova omiljena: „Memorijal sa Svete Jelene“, uspomene na Napoleona u izgnanstvu.

Žilijen skriva Napoleonov portret, i potajno čita Memorijal, biltene Velike armije i Rusoove „Ispovesti“ — tri knjige koje čine celu njegovu biblioteku.

Žilijen je bio omalen mladić od osamnaest ili devetnaest godina, slabašnog izgleda, nepravilnih ali nežnih crta, i orlovskog nosa. Njegove velike crne oči, koje su u mirnim trenucima pokazivale misao i vatru, u tom trenutku bile su oživljene izrazom najžešće mržnje. Njegova tamnokestenjasta kosa, koja je rasla vrlo nisko, davala mu je malo čelo, a u trenucima besa zao izgled. Kod kuće su ga svi prezirali, a on je mrzeo braću i oca.

Učio ga je jedan stari vojni hirurg, veteran Napoleonovih italijanskih pohoda, koji mu je ostavio svoj krst Legije časti, svoje knjige i svoje uspomene. Od njega je Žilijen naučio da sanja o slavi. Kada je bio sasvim mali, video je dragone 6. puka, u dugim belim ogrtačima, sa šlemovima s dugim crnim perjanicama od konjske dlake, kako se vraćaju iz Italije; i bio je lud za tim da postane vojnik.

Ali tada, kada mu je bilo četrnaest godina, u Verijeru se gradila nova crkva; i čuo je za jednog mirovnog sudiju koga je nadjačao jedan mladi vikar od trideset godina, i za sveštenike od četrdeset godina koji imaju sto hiljada franaka godišnje — tri puta više od čuvenih Napoleonovih generala. Shvatio je: doba mača je prošlo. Sada, rekao je sebi, treba biti sveštenik. Latio se da napamet nauči ceo Novi zavet na latinskom, i de Mestrov spis „O papi“, u koji nimalo nije verovao.

Stari Sorel se, sa svojim seljačkim lukavstvom, cenjkao s gospodinom de Renalom oko sinovljeve plate kao oko tovara drva, i iznudio od njega tri stotine franaka godišnje, s hranom — i to da Žilijen jede s porodicom, a ne sa slugama. Žilijen je, sa svoje strane, odlučio da nikada neće jesti sa slugama: u Rusoovim „Ispovestima“ čitao je o takvim poniženjima. Radije bi da ga ubiju.