Prvi čin: Predstava kraj jezera · Galeb

Letnje veče u parku Sorinovog imanja, pored jezera. Široka aleja vodi do vode, gde je na brzinu podignuta jedna gruba pozornica, koja zaklanja pogled na jezero; ispred nje visi zavesa. Iza zavese radnici čekićaju.

Maša, kći upravitelja imanja, išla je alejom s Medvedenkom, siromašnim učiteljem koji je bio zaljubljen u nju. Bila je obučena u crno. „Zašto uvek nosite crno?“, pitao je. „To je žalost za mojim životom. Nesrećna sam.“ Nije mogao da razume: ona ima oca koji je dobro stojeći; a on zarađuje dvadeset tri rublje mesečno i mora da izdržava majku i dve sestre i malog brata, pa ipak ne ide u crnini. „Nije stvar u novcu. I siromah može biti srećan.“ Voleo ju je; svakog dana je pešačio šest vrsta ovamo i šest natrag, i nailazio samo na ravnodušnost. Ona je šmrkala burmut, i ponudila mu. Predstava će uskoro početi, rekao je: napisao ju je Konstantin Gavrilovič, a Nina Mihajlovna će u njoj igrati. „Oni se vole, i danas će se njihove duše stopiti u nastojanju da prikažu jedan isti umetnički lik. A moja i vaša duša nemaju dodirnih tačaka.“

Došao je Sorin, vlasnik imanja, starac od šezdeset godina, sa svojim sestrićem Konstantinom Trepljevom, mladićem od dvadeset pet godina. Sorin se žalio da se na selu nikad ne oseća kao kod kuće; spavao je deset sati, a oseća se kao da je mamuran. Konstantin je bio nervozan i nestrpljiv: mesec samo što nije izašao, a Nina kasni; otac i maćeha je čuvaju kao zatvorenicu, i mora da se iskrade.

I govorio je o svojoj majci — Irini Nikolajevnoj Arkadinoj, čuvenoj glumici, Sorinovoj sestri — koja je došla iz Moskve sa svojim ljubavnikom, romanopiscem Trigorinom, da provede leto. „Moja majka je psihološka zanimljivost. Nesumnjivo talentovana, pametna, sposobna da jeca nad romanom . . . ali probaj samo pred njom da pohvališ Duze! Već je ljubomorna — na mene, na moj komad, zato što ona u njemu ne igra.“ Volela je pozorište, mislila je da služi čovečanstvu i svetoj umetnosti; ali za njega je savremeno pozorište rutina i predrasuda. „Kad se zavesa digne, i u sobi s tri zida, pri veštačkoj svetlosti, ti veliki i daroviti ljudi, ti sveštenici svete umetnosti, prikazuju kako ljudi jedu, piju, vole, šetaju i nose svoje kapute; kad iz najbanalnijih scena i fraza pokušavaju da izvuku pouku — malu pouku, lako shvatljivu, korisnu u kućnom životu . . . tada bežim, i bežim, kao što je Mopasan bežao od Ajfelove kule, koja mu je svojom prostotom pritiskala mozak. Potrebni su novi oblici. Potrebni su novi oblici, a ako ih nema, onda je bolje da nema ničega.“

A osim toga, rekao je, majka ga ne voli: njemu je dvadeset pet godina, i njegovo prisustvo je podseća da više nije mlada. On nije niko — „kijevski građanin“, kako piše u njegovom pasošu — okružen za njenim stolom slavnim ljudima, piscima i glumcima, koji ga gledaju i odmeravaju njegovu beznačajnost.

Dotrčala je Nina Zarečna, bez daha: mlada devojka, kći jednog bogatog zemljoposednika s druge strane jezera. Trčala je celim putem; otac je izašao, i ona je pobegla. „Srce mi je puno tebe“, rekao je Konstantin. Bila je nervozna: „Tvoja majka — ne bojim je se, ali ovde je Trigorin. Bojim se i stidim da igram pred njim. Slavni pisac!“ Poljubili su se, stidljivo. Želela je da u njegovom komadu ima više radnje, i više ljubavi; ima samo govora. „U komadu uvek mora biti ljubavi.“

Publika se okupila: Arkadina, Trigorin, Sorin, upravitelj imanja Šamrajev i njegova žena Polina, Maša, Medvedenko, i lekar, Dorn, otmen, skeptičan čovek od pedeset pet godina. Arkadina je, razigrana, navela sinu Hamleta: „‚O, Hamlete, ne govori više: okrećeš mi oči pravo u moju dušu.‘“

Zavesa se digla. Iza pozornice pružalo se jezero, a mesec je izlazio nad horizontom. Nina je sedela na jednom kamenu, u belom, i govorila:

„Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, guske, pauci, neme ribe što žive u vodi, morske zvezde, i stvorenja nevidljiva oku — svi životi, svi životi, svi životi, završivši svoj tužni krug, ugasili su se. Već hiljade vekova prošlo je otkad zemlja nije nosila nijedno živo biće, i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se ždralovi više ne bude s krikom, a majske bube se više ne čuju u lipovim gajevima. Hladno je, hladno, hladno. Prazno, prazno, prazno. Strašno, strašno, strašno . . .

Sama sam. Jednom u sto godina otvorim usta da progovorim, i moj glas tužno odjekuje u ovoj praznini, i niko ne čuje . . . Ja sam opšta duša sveta. U meni je duša Aleksandra Velikog, i Cezara, i Šekspira, i Napoleona, i najniže pijavice . . .“

Trepljevljev komad — vizija sveta dvesta hiljada godina pošto je sav život prestao — dat je ovde samo u svojim početnim redovima.

Arkadina je šapnula: „To je nešto dekadentno.“ „Majko!“ Zamirisao je sumpor, i nad jezerom su se pojavile dve crvene tačke svetlosti: oči đavola, „oca večne materije“. Arkadina se nasmejala: „Dim i sumpor — je li to potrebno?“ „Jeste.“ „Ah, to je efekat.“ Konstantin više nije mogao da izdrži: „Predstava je gotova! Dosta! Zavesa! . . . Oprostite! Zaboravio sam da samo nekolicina izabranih sme da piše komade i da igra u njima. Narušio sam monopol!“ I otrčao je.

Arkadina nije razumela zašto je povređen; samo se šalila. Razmažen je, rekla je, i osetljiv; hoće da ih uči kako se piše, i šta se igra. „To nisu novi oblici, to je prosto loša narav.“ Onda je, u tišini, čula pevanje preko jezera, i smekšala se: „Pre deset-petnaest godina, ovde na jezeru, muzika i pevanje čuli su se gotovo svake noći . . . A žao mi je što sam uvredila svog jadnog dečaka.“ Pozvala ga je. Nije došao.

Nina je izašla iza pozornice, a Arkadina ju je predstavila Trigorinu. „Uvek sam vas čitala“, rekla je Nina stidljivo. Trigorin, ljubazan, odsutan, rekao je da ništa nije razumeo u komadu, ali da mu je bilo prijatno da ga gleda; jezero je puno ribe; on voli pecanje. „Nema većeg zadovoljstva nego sedeti uveče na obali i gledati plovak.“ Nina nije mogla da zamisli da čovek koji je upoznao radost stvaranja može da nađe zadovoljstvo u bilo čemu drugom. Morala je da ide kući; otac će biti besan. Svi su se vratili u kuću.

Dorn je ostao. Jedino se njemu komad dopao. Konstantin se vratio, tražeći Ninu, a Dorn mu je rekao: „Dopao mi se vaš komad, veoma. Čudan je, i nisam video kraj, ali ostavio je jak utisak . . . Uzeli ste temu iz oblasti apstraktnih ideja. To je ispravno, jer umetničko delo mora da izrazi neku veliku ideju. Samo je ozbiljno lepo . . . Ali u umetničkom delu mora biti jasna, određena misao. Morate znati zašto pišete; inače, ako idete tim slikovitim putem bez određenog cilja, zalutaćete, i vaš talenat će vas upropastiti.“ Konstantin ga jedva da je čuo; hteo je samo Ninu; i otrčao je da je nađe.

Maša je prišla Dornu, očajna, i priznala: voli Konstantina. Muči se, i niko je ne razume. „Kako su svi nervozni! Kako su nervozni!“, rekao je Dorn. „I koliko ljubavi . . . O, čarobno jezero! Ali šta mogu da učinim za vas, dete moje? Šta? Šta?“