Gospođica Morstan (glave 1–4)

GLAVA 1: NAUKA DEDUKCIJE

Šerlok Holms je uzeo bočicu s ugla kamina i špric za potkožne injekcije iz njegove uredne kutije od safijana. Svojim dugim, belim, nervoznim prstima namestio je tanku iglu, i zavrnuo levu manžetnu košulje. Neko vreme oči su mu zamišljeno počivale na žilavoj podlaktici i zglobu, sav istačkanim i izbrazdanim bezbrojnim ubodima. Najzad je zario oštar vrh, pritisnuo maleni klip, i zavalio se u fotelju obloženu somotom s dugim uzdahom zadovoljstva.

Tri puta dnevno, mnogo meseci, prisustvovao sam toj predstavi, ali navika nije pomirila moj um s njom.

„Šta je danas“, pitao sam, „morfijum ili kokain?“

Lenjo je podigao oči sa stare knjige štampane gotskim slovima koju je bio otvorio. „Kokain“, rekao je, „rastvor od sedam odsto. Biste li hteli da probate?“

„Nikako“, odgovorio sam osorno. „Moj organizam se još nije oporavio od avganistanskog pohoda. Izračunajte cenu! Zašto biste, zbog jednog prolaznog zadovoljstva, rizikovali da izgubite one velike moći kojima ste obdareni?“

„Moj um“, rekao je, „buni se protiv zastoja. Dajte mi probleme, dajte mi posao, dajte mi najzamršeniju šifru, ili najzapleteniju analizu, i ja sam u svojoj pravoj sredini. Onda mogu bez veštačkih stimulansa. Ali mrzim tupu svakodnevicu postojanja. Žudim za duhovnim zanosom.“

Dao mi je malu demonstraciju. „Posmatranje mi pokazuje da ste jutros bili u pošti u Vigmor stritu; ali dedukcija mi daje da znam da ste tamo poslali telegram. Na hrptu stopala vam se zalepilo malo crvenkaste zemlje. Tačno preko puta pošte u Vigmor stritu raskopali su pločnik i izbacili nešto zemlje, koja leži tako da je teško ne ugaziti u nju. Zemlja je te osobene crvenkaste boje koja se, koliko znam, ne nalazi nigde drugde u okolini. To je posmatranje. Ostalo je dedukcija. Znao sam da niste napisali pismo, jer sam celo jutro sedeo prekoputa vas. Vidim i u vašem otvorenom pisaćem stolu da imate tabak maraka i debeo svežanj dopisnica. Zbog čega biste onda išli u poštu, ako ne da pošaljete telegram? Odstranite sve ostale činioce, i onaj koji ostane mora biti istina.“

Pružio sam mu jedan sat koji mi je nedavno došao u ruke, i pitao ga šta može da kaže o njegovom ranijem vlasniku. Rekao mi je da je pripadao mom starijem bratu, koji ga je nasledio od mog oca; da je bio čovek neurednih navika, vrlo neuredan i nemaran; da je ostao s dobrim izgledima, ali je proćerdao svoje prilike, živeo neko vreme u siromaštvu s povremenim kratkim razdobljima blagostanja, i najzad, odavši se piću, umro. Sve je to pročitao iz ogrebotina oko ključaonice, iz brojeva zalagaonica unutar poklopca. Bio sam gorko povređen, i optužio sam ga da se raspitivao; a on se izvinio, i uverio me da nije ni znao da imam brata.

U tom trenutku ušla je naša gazdarica, noseći jednu posetnicu na mesinganom poslužavniku. „Jedna mlada dama za vas, gospodine“, rekla je. „Gospođica Meri Morstan.“

GLAVA 2: IZLAGANJE SLUČAJA

Gospođica Morstan ušla je u sobu čvrstim korakom i sa spoljnom staloženošću držanja. Bila je plava mlada dama, sitna, ljupka, u dobrim rukavicama, i obučena s najsavršenijim ukusom. Lice joj nije imalo ni pravilnih crta ni lepog tena, ali izraz joj je bio mio i ljubazan, a njene velike plave oči bile su neobično produhovljene i saosećajne. U iskustvu sa ženama koje se proteže kroz mnoge narode i tri različita kontinenta, nikada nisam gledao lice koje je jasnije obećavalo prefinjenu i osetljivu prirodu.

Ispričala je svoju priču. Njen otac, kapetan Morstan, oficir jednog indijskog puka, poslao ju je kući kad je bila sasvim dete; majka joj je bila mrtva. Godine 1878. dobio je dvanaest meseci odsustva i došao kući. Telegrafisao joj je iz Londona da je stigao živ i zdrav, i naložio joj da odmah dođe, navevši hotel Lengam kao svoju adresu. Došla je; on je izašao prethodne večeri, i nikada se nije vratio. Od njega nikada nije pronađen nikakav trag. Njegov jedini prijatelj u Londonu bio je neki major Šolto, iz njegovog sopstvenog puka, koji je poricao čak i da je znao da je on u Engleskoj.

„Pre tačno šest godina“, nastavila je, „4. maja 1882, u Tajmsu se pojavio oglas kojim se traži adresa gospođice Meri Morstan, i kaže da bi bilo u njenom interesu da se javi. Istog dana stigla mi je poštom jedna mala kartonska kutija, u kojoj sam našla jedan vrlo veliki i sjajan biser. Otada se svake godine na isti datum uvek pojavi slična kutija, sa sličnim biserom, bez ikakvog traga o pošiljaocu.“ A jutros je dobila pismo: „Budite večeras u sedam sati kod trećeg stuba s leva ispred pozorišta Licej. Ako ste nepoverljivi, povedite dva prijatelja. Vi ste oštećena žena, i dobićete pravdu.“

„E pa, zaista“, rekao je Holms, „ovo je vrlo lepa zavrzlama. Svakako ćemo otići.“ Kad je otišla, stajao sam na prozoru gledajući kako žustro ide niz ulicu.

„Kako privlačna žena!“, uzviknuo sam.

On je ponovo zapalio lulu, i zavalio se oborenih kapaka. „Je li?“, rekao je lenjo. „Nisam primetio.“

„Vi ste zaista automat, računska mašina“, viknuo sam. „Ponekad u vama ima nečeg pravo neljudskog.“

Blago se nasmešio. „Od prvorazredne je važnosti“, rekao je, „ne dozvoliti da vam lične osobine iskrive sud. Klijent je za mene puka jedinica, činilac u jednom problemu. Uveravam vas da je najprivlačnija žena koju sam ikada poznavao bila obešena zato što je otrovala troje male dece radi novca od osiguranja.“

GLAVA 3: U POTRAZI ZA REŠENJEM

Do večeri je Holms saznao da je major Šolto umro u aprilu 1882; nedelju dana posle njegove smrti, gospođica Morstan je dobila svoj prvi biser. Među očevim papirima našla je jedan neobičan dokument: plan neke velike zgrade, s hodnicima i prolazima, a u jednom uglu, grubim slovima: „Znak četvorice: Džonatan Smol, Mahomet Sing, Abdula Kan, Dost Akbar.“

Bilo je septembarsko veče, i još nije bilo sedam sati, ali dan je bio turoban, a gusta sitnokišna magla ležala je nisko nad velikim gradom. Oblaci boje blata tužno su visili nad blatnjavim ulicama. Kod Liceja, gomile su već bile guste kod bočnih ulaza. Tek što smo stigli do trećeg stuba, kad nam je prišao jedan mali, crnomanjasti, žustri čovek u kočijaškoj odeći, pitao da li su ova gospoda policajci, i, zadovoljan odgovorom, smestio nas u jedna kola sa četiri točka. Vozili smo se kroz maglu, na jug preko reke, u lavirint ulica, a Holms je imenovao svaku dok smo prolazili: „Ročester Rou. Sad Vinsent skver. Vondsvort roud. Prajori roud. Larkhol lejn. Stokvel plejs.“

GLAVA 4: PRIČA ĆELAVOG ČOVEKA

Kola su se zaustavila kod treće kuće u jednom novom nizu. Jedan sluga Hindus, u žutom turbanu, beloj širokoj odeći, i sa žutim pojasom, otvorio je vrata, i uveo nas u jednu sobu koja je u toj turobnoj kući bila nepriličnija od dijamanta najčistije vode u okviru od mesinga. Najbogatije i najsjajnije zavese i tapiserije prekrivale su zidove; dve velike tigrove kože bile su prebačene preko poda; a u uglu je na jednoj prostirci stajala nargila. U sobi je stajao jedan mali čovek s vrlo visokom glavom, s čekinjom riđe kose svuda oko njenog ruba, i ćelavim, sjajnim temenom. Bio je to Tadeus Šolto, majorov sin, a bio je nervozni hipohondar, koji me je zamolio da mu, kao lekar, poslušam mitralni zalistak.

Ispričao nam je priču svog oca. Major Šolto vratio se iz Indije s pozamašnom sumom novca i zbirkom vrednih retkosti, i živeo je u Pondišeri Lodžu, u Aper Norvudu. Užasavao se ljudi s drvenim nogama. Na samrtnoj postelji pozvao je svoje sinove blizance, Tadeusa i Bartolomjua, i ispovedio se. On i kapetan Morstan domogli su se u Indiji jednog velikog blaga. Kad je Morstan došao u London, došao je kod Šolta da traži svoj deo. Posvađali su se; Morstan, koji je imao slabo srce, pao je unazad u napadu i udario glavom o ugao sanduka s blagom, i umro. Šolto je, bojeći se da će ga optužiti za ubistvo, sakrio telo, i zadržao blago. Na samrti je molio sinove da daju gospođici Morstan njen deo. „Blago je sakriveno u...“ U tom trenutku užasna promena prešla mu je preko lica; oči su mu se divlje zagledale, vilica mu je pala, i viknuo je, glasom koji nikada ne mogu da zaboravim: „Ne puštajte ga unutra! Hrista radi, ne puštajte ga!“ Oba smo se okrenula prema prozoru iza nas. Iz mraka je unutra gledalo jedno lice, bradato, dlakavo lice, s divljim okrutnim očima i izrazom zgusnute zlobe. Kad smo pritrčali prozoru, čoveka više nije bilo. A kad smo se vratili ocu, srce mu je prestalo da kuca.

Sutradan ujutru nađeno je da je u njegovu sobu provaljeno, sanduci su mu bili ispreturani, a na grudima mu je bio pričvršćen jedan pocepan komad hartije, s rečima „Znak četvorice“ nažvrljanim preko njega.

Tadeus je, stideći se svog oca, slao gospođici Morstan svake godine po jedan biser s jedne brojanice koju je major čuvao. A juče je Bartolomju najzad našao blago, sakriveno u jednoj zazidanoj sobi pod krovom Pondišeri Lodža. Tadeus je pisao gospođici Morstan; i sad svi moramo da idemo u Norvud, da tražimo njen deo.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Pondišeri Lodž)