Prva knjiga: Društveni pakt (glave 1–9)

— foederis aequas Dicamus leges. Postavimo jednake uslove ugovora. — Vergilije, Enejida XI

Napomena

Ova mala rasprava izvučena je iz jednog većeg dela, preduzetog davno bez procene sopstvenih snaga, i od tada napuštenog. Od raznih delova koji su se mogli uzeti od onoga što je bilo urađeno, ovaj je najznačajniji, i učinio mi se najmanje nedostojnim da se ponudi javnosti. Ostatak više ne postoji.

Hoću da ispitam da li u građanskom poretku može postojati neko zakonito i sigurno pravilo upravljanja, uzimajući ljude onakve kakvi jesu, a zakone onakve kakvi mogu biti. Trudiću se da u ovom istraživanju uvek spojim ono što pravo dozvoljava s onim što interes propisuje, da pravda i korist ne bi bile razdvojene.

Ulazim u svoj predmet ne dokazujući njegovu važnost. Pitaće me jesam li vladar ili zakonodavac, kad pišem o politici. Odgovaram da nisam ni jedno ni drugo, i da zato pišem o politici. Da sam vladar ili zakonodavac, ne bih gubio vreme govoreći šta treba činiti; činio bih to, ili bih ćutao.

Rođen kao građanin slobodne države, i član suverena, ma koliko slab bio uticaj koji moj glas može imati na javne poslove, pravo da o njima glasam dovoljno je da mi nametne dužnost da se o njima obavestim; i srećan sam što, svaki put kad razmišljam o vladama, u svojim istraživanjima uvek nalazim nove razloge da volim vladu svoje zemlje.

Glava 1. Predmet ove prve knjige

Čovek se rađa slobodan, a svuda je u okovima. Onaj ko sebe smatra gospodarom drugih ipak je veći rob od njih. Kako se dogodila ova promena? Ne znam. Šta je može učiniti zakonitom? Mislim da na to pitanje mogu da odgovorim.

Kad bih posmatrao samo silu i posledice koje iz nje proizlaze, rekao bih: dokle god je narod primoran da sluša, i sluša, dobro čini; čim može da zbaci jaram, i zbaci ga, čini još bolje; jer, vraćajući svoju slobodu po istom pravu po kome mu je bila oduzeta, ili ima pravo da je vrati, ili nije bilo prava da mu se oduzme. Ali društveni poredak je sveto pravo koje služi kao osnova svih ostalih. Ipak, ovo pravo ne dolazi od prirode; ono je, dakle, zasnovano na sporazumima. Moramo znati kakvi su ti sporazumi.

Glava 2. Prva društva

Najstarije od svih društava, i jedino prirodno, jeste porodica. Ipak, deca ostaju vezana za oca samo dokle god im je potreban za održanje. Čim ta potreba prestane, prirodna veza se raskida; i ako ostanu ujedinjeni, to više nije prirodno nego dobrovoljno, i sama porodica se održava samo sporazumom. Porodica je, dakle, ako hoćete, prvi uzor političkih društava: poglavar je slika oca, narod slika dece; s tom razlikom što u porodici očeva ljubav prema deci naplaćuje brigu koju im posvećuje, dok u državi zadovoljstvo zapovedanja zamenjuje tu ljubav, koju poglavar nema prema svojim narodima.

Grocijus poriče da je svaka ljudska vlast ustanovljena u korist onih kojima se upravlja; kao primer daje ropstvo. Njegov najstalniji način rasuđivanja jeste da pravo uvek zasniva na činjenici. Mogao bi se primeniti dosledniji metod, ali ne i povoljniji za tirane. Neizvesno je, dakle, po Grocijusu, da li ljudski rod pripada stotini ljudi, ili ta stotina ljudi pripada ljudskom rodu; i kroz celu svoju knjigu kao da naginje prvom mišljenju; to je i Hobsovo gledište. Evo, dakle, ljudske vrste podeljene na stada stoke, svako sa svojim čuvarom, koji ga čuva samo da bi ga proždro.

I Aristotel je bio rekao da ljudi nisu po prirodi jednaki, nego da se jedni rađaju za ropstvo, a drugi za gospodarenje. Aristotel je bio u pravu; ali je posledicu uzeo za uzrok. Svaki čovek rođen u ropstvu rođen je za ropstvo; ništa nije izvesnije. Robovi gube sve u svojim okovima, čak i želju da se iz njih oslobode; vole svoje ropstvo kao što su Odisejevi drugovi voleli svoju životinjsku narav. Ako ima robova po prirodi, to je zato što je bilo robova protiv prirode. Sila je stvorila prve robove; njihov kukavičluk ih je ovekovečio.

Glava 3. Pravo jačega

Najjači nikada nije dovoljno jak da uvek bude gospodar, ako svoju snagu ne pretvori u pravo, a poslušnost u dužnost. Otuda pravo jačega — pravo prividno uzeto s ironijom, a stvarno postavljeno kao načelo. Ali zar nam niko nikada neće objasniti ovu reč? Sila je fizička moć; ne vidim kakva moralnost može proizaći iz njenih posledica. Pokoriti se sili je čin nužde, a ne volje; najviše čin opreznosti. U kom smislu to može biti dužnost?

Pretpostavimo za trenutak ovo takozvano pravo. Kažem da je jedini ishod neobjašnjiva besmislica. Jer ako sila stvara pravo, posledica se menja s uzrokom; svaka sila koja nadvlada prvu nasleđuje njeno pravo. Čim se može nekažnjeno ne slušati, može se to činiti zakonito; a pošto je najjači uvek u pravu, treba samo postati najjači. Kakvo je to pravo koje propada kad sila prestane? Ako se mora slušati silom, nema potrebe slušati iz dužnosti; a ako čovek više nije primoran da sluša, više nije ni obavezan. Jasno je, dakle, da reč „pravo“ ništa ne dodaje sili; ovde ne znači apsolutno ništa.

Slušajte vlasti. Ako to znači „pokoravajte se sili“, propis je dobar, ali suvišan; jamčim da nikada neće biti prekršen. Svaka vlast dolazi od Boga, priznajem; ali i svaka bolest. Znači li to da je zabranjeno zvati lekara? Ako me razbojnik iznenadi u kutu šume, moram silom da mu dam kesu; ali kad bih mogao da je sakrijem, jesam li po savesti obavezan da mu je dam? Najzad, i pištolj koji drži jeste vlast.

Složimo se, dakle, da sila ne stvara pravo, i da je čovek obavezan da sluša samo zakonite vlasti.

Glava 4. Ropstvo

Pošto nijedan čovek nema prirodnu vlast nad sebi ravnim, i pošto sila ne proizvodi nikakvo pravo, kao osnova svake zakonite vlasti među ljudima ostaju samo sporazumi. Ako pojedinac, kaže Grocijus, može da otuđi svoju slobodu i postane rob jednog gospodara, zašto ceo jedan narod ne bi mogao da otuđi svoju slobodu i postane podanik jednog kralja? Otuđiti znači dati ili prodati. Čovek koji postane rob drugoga ne daje sebe; prodaje sebe, bar za svoje izdržavanje. Ali narod — za šta se on prodaje? Kralj, daleko od toga da svojim podanicima pribavlja izdržavanje, crpe svoje iz njih. Daju li, dakle, podanici svoje ličnosti pod uslovom da im se uzme i imovina?

Odreći se svoje slobode znači odreći se svog svojstva čoveka, prava čovečnosti, pa i njenih dužnosti. Nema moguće naknade za onoga ko se svega odriče. Takvo odricanje je nespojivo s prirodom čoveka; a oduzeti svaku slobodu njegovoj volji znači oduzeti svaku moralnost njegovim delima. Najzad, prazan je i protivrečan sporazum koji s jedne strane ugovara apsolutnu vlast, a s druge neograničenu poslušnost.

Ropstvo se ne može zasnovati ni na pravu rata. Rat nije odnos između čoveka i čoveka, nego između države i države, u kome su pojedinci neprijatelji samo slučajno, ne kao ljudi, pa ni kao građani, nego kao vojnici. Pošto je cilj rata uništenje neprijateljske države, ima se pravo da se ubijaju njeni branioci samo dok nose oružje; čim ga polože i predaju se, prestaju da budu neprijatelji, i ponovo postaju prosto ljudi, i više se nema nikakvo pravo nad njihovim životima. Tako je, s koje god tačke gledišta posmatramo stvari, pravo ropstva ništavno, ne samo zato što je nezakonito, nego zato što je besmisleno i ništa ne znači. Reči ropstvo i pravo protivreče jedna drugoj; međusobno se isključuju.

Glava 5. Da se uvek moramo vratiti prvom sporazumu

Uvek će postojati velika razlika između pokoravanja mnoštva i upravljanja društvom. Ako su rasuti ljudi jedan za drugim porobljeni jednom čoveku, ma koliko ih bilo, ja tu vidim samo gospodara i robove; ne vidim narod i njegovog poglavara. To je skup, ako hoćete, ali ne udruženje; tu nema ni javnog dobra ni političkog tela. Narod, kaže Grocijus, može da se da kralju. Dakle, po Grocijusu, narod je narod pre nego što se da kralju. Sam ovaj dar je građanski čin; on pretpostavlja javno većanje. Pre nego što se ispita čin kojim narod bira kralja, bilo bi, dakle, dobro ispitati čin kojim je narod narod; jer taj čin, budući nužno raniji od drugoga, pravi je temelj društva.

Glava 6. Društveni pakt

Pretpostavljam da su ljudi stigli do tačke na kojoj prepreke koje ugrožavaju njihovo održanje u prirodnom stanju svojim otporom nadvladavaju snage koje svaki pojedinac može upotrebiti da se u tom stanju održi. Tada to prvobitno stanje više ne može opstati; i ljudski rod bi propao kad ne bi promenio način svog postojanja.

A pošto ljudi ne mogu stvarati nove snage, nego samo ujedinjavati i usmeravati one koje postoje, nemaju drugog sredstva da se održe nego da udruživanjem obrazuju zbir snaga koji može nadvladati otpor, da ih pokrenu jednim pokretačem i nateraju da deluju složno. Ali pošto su snaga i sloboda svakog čoveka glavna oruđa njegovog održanja, kako da ih založi a da sebi ne naškodi, i da ne zanemari brigu koju duguje sebi? Ova teškoća, primenjena na moj predmet, može se izraziti ovim rečima:

„Naći oblik udruženja koji će svom zajedničkom snagom braniti i štititi ličnost i imovinu svakog udruženog člana, i kojim će svako, sjedinjujući se sa svima, ipak slušati samo sebe i ostati slobodan kao i pre.“ To je osnovni problem koji društveni ugovor rešava.

Odredbe ovog ugovora toliko su određene prirodom čina da bi ih i najmanja izmena učinila ništavnim i bez dejstva; tako da su, iako možda nikada nisu formalno izrečene, svuda iste, svuda prećutno prihvaćene i priznate. Ove odredbe, dobro shvaćene, svode se sve na jednu: potpuno otuđenje svakog udruženog člana, sa svim njegovim pravima, celoj zajednici. Jer, prvo, pošto se svako daje sasvim, uslov je jednak za sve; a pošto je uslov jednak za sve, niko nema interesa da ga drugima učini teškim. Osim toga, pošto je otuđenje bez ograde, sjedinjenje je savršeno koliko može biti, i nijedan član nema više šta da traži. Najzad, svako, dajući se svima, ne daje se nikome; i pošto nema člana nad kojim se ne stiče isto pravo koje mu se ustupa nad sobom, dobija se ekvivalent svega što se gubi, i više snage da se sačuva ono što se ima.

Ako, dakle, iz društvenog pakta odstranimo ono što nije njegova suština, naći ćemo da se svodi na ove reči: „Svako od nas stavlja zajedno svoju ličnost i svu svoju moć pod vrhovno vođstvo opšte volje; i kao telo primamo svakog člana kao nedeljivi deo celine.“

Odmah, umesto pojedinačne ličnosti svake ugovorne strane, ovaj čin udruživanja stvara jedno moralno i kolektivno telo, sastavljeno od onoliko članova koliko skupština ima glasova, koje od tog istog čina dobija svoje jedinstvo, svoje zajedničko ja, svoj život i svoju volju. Ova javna ličnost, tako obrazovana sjedinjenjem svih ostalih, nekada se zvala grad, a sada se zove republika ili političko telo; njegovi članovi ga zovu država kada je trpno, suveren kada je delatno, a sila kada se upoređuje sa sebi sličnima. Što se tiče udruženih članova, oni kolektivno uzimaju ime narod, a pojedinačno se zovu građani, kao učesnici u suverenoj vlasti, i podanici, kao potčinjeni zakonima države.

Glava 7. Suveren

Suveren, budući sastavljen samo od pojedinaca koji ga čine, nema niti može imati interes suprotan njihovom. Ali nije isto s podanicima prema suverenu: svaki pojedinac, kao čovek, može imati posebnu volju suprotnu ili različitu od opšte volje koju ima kao građanin. Njegov posebni interes može mu govoriti sasvim drugačije od zajedničkog interesa. Da, dakle, društveni pakt ne bi bio prazna formula, on prećutno sadrži ovu obavezu, koja jedina može dati snagu ostalima: da će onaj ko odbije da sluša opštu volju biti na to primoran od celog tela. To ne znači ništa drugo nego da će biti primoran da bude slobodan; jer je to uslov koji, dajući svakog građanina otadžbini, jamči mu zaštitu od svake lične zavisnosti.

Glava 8. Građansko stanje

Prelazak iz prirodnog stanja u građansko stanje izaziva u čoveku vrlo upadljivu promenu, zamenjujući u njegovom ponašanju nagon pravdom, i dajući njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada, kada glas dužnosti zameni fizički poriv, a pravo prohtev, čovek, koji je do tada gledao samo sebe, vidi se primoranim da dela po drugim načelima, i da se posavetuje sa svojim razumom pre nego što posluša svoje sklonosti. Iako se u ovom stanju lišava nekoliko prednosti koje je imao od prirode, zauzvrat dobija tako velike — njegove sposobnosti se vežbaju i razvijaju, ideje proširuju, osećanja oplemenjuju, cela duša uzdiže — da bi, kad ga zloupotrebe ovog novog stanja ne bi često spuštale ispod onoga koje je napustio, trebalo neprestano da blagosilja srećni trenutak koji ga je zauvek iz njega izvukao, i koji je od glupe i ograničene životinje stvorio razumno biće i čoveka.

Svedimo ceo ovaj bilans na lako uporedive izraze. Ono što čovek gubi društvenim ugovorom jeste njegova prirodna sloboda i neograničeno pravo na sve što ga mami i što može da dobije; ono što dobija jeste građanska sloboda i svojina nad svim što poseduje. Dobicima građanskog stanja mogli bismo dodati moralnu slobodu, koja jedina čini čoveka zaista gospodarem samog sebe; jer je poriv samog prohteva ropstvo, a poslušnost zakonu koji je čovek sam sebi propisao jeste sloboda.

Glava 9. Svojina nad zemljom

Svaki član zajednice daje joj se u trenutku kada se ona obrazuje, onakav kakav zaista jeste — on sam i sve njegove snage, čiji su deo i dobra koja poseduje. Pravo prvog zaposednika postaje pravo pravo tek posle zasnivanja svojine; a da bi se ono ozakonilo nad nekim komadom zemlje, potrebna su tri uslova: da zemlja još nije naseljena; da se zauzme samo onoliko koliko je potrebno za izdržavanje; i da se njome zavlada ne praznom ceremonijom, nego radom i obrađivanjem. Kada je Nunjes Balboa, stojeći na obali, zauzeo Južno more i celu Južnu Ameriku u ime kastiljanske krune, da li je to bilo dovoljno da se razvlaste svi njeni stanovnici i da se iz nje isključe svi vladari sveta?

Završiću ovu knjigu jednom primedbom koja treba da posluži kao osnova celog društvenog sistema: da osnovni pakt, umesto da uništi prirodnu jednakost, naprotiv, zamenjuje moralnom i zakonitom jednakošću onu fizičku nejednakost koju je priroda mogla postaviti među ljude; i da oni, nejednaki po snazi ili geniju, svi postaju jednaki sporazumom i pravom.

Ruso u belešci dodaje: pod lošim vladama ova jednakost je samo prividna i varljiva; ona služi samo da siromaha drži u njegovoj bedi, a bogataša u njegovoj otimačini. Zapravo, zakoni su uvek korisni onima koji poseduju, a štetni onima koji nemaju ništa; iz čega sledi da je društveno stanje korisno ljudima samo kada svi imaju nešto, a niko previše.