Prva knjiga

Brižljivo sam sakupio sve što sam mogao da nađem o priči jadnog Vertera, i stavljam vam to pred oči, znajući da ćete mi biti zahvalni. Njegovom duhu i karakteru ne možete uskratiti divljenje i ljubav, ni njegovoj sudbini suze.

A ti, dobra dušo, koja osećaš istu čežnju kao on, uzmi utehu iz njegovih patnji, i neka ti ova knjižica bude prijatelj, ako zbog sudbine ili sopstvene krivice ne možeš da nađeš bližeg.

4. maja 1771. Kako mi je drago što sam otišao! Najdraži prijatelju, kakva je to stvar, srce čovekovo! Ostaviti tebe, koga toliko volim, od koga sam bio nerazdvojan, i biti radostan! Znam da ćeš mi oprostiti. Jadna Leonora! Pa ipak, nisam ja bio kriv. Jesam li mogao da učinim nešto što je u njenom jadnom srcu porasla strast dok su me zabavljale dražesti njene sestre? Pa ipak — jesam li sasvim bez krivice? Promeniću se, dragi prijatelju; neću više preživati sitne nevolje koje nam sudbina šalje, kao što sam uvek činio. Uživaću u sadašnjosti, a prošlost neka bude prošlost.

Reci mojoj majci da ću se pobrinuti za njen posao koliko budem mogao. Moja tetka uopšte nije ona goropad kakvom su je prikazivali; živahna je žena, toplog srca. Inače, ovde mi je vrlo dobro. Samoća je dragocen melem mom srcu u ovom rajskom kraju, a proleće svom svojom puninom greje moje srce koje drhti od zime. Svako drvo, svaka živica je kita cveća, i čovek bi poželeo da postane majska buba, da pliva po tom moru mirisa. Sam grad je neprijatan; ali oko njega je neopisiva lepota prirode. Pokojni grof M. podigao je vrt na jednom od brežuljaka; jednostavan je, i odmah se oseti da ga nije zamislio učen vrtlar nego osećajno srce koje je tu htelo da uživa.

10. maja. Divna vedrina obuzela je celu moju dušu, kao ova slatka prolećna jutra u kojima uživam celim srcem. Sam sam, i radujem se svom životu u ovom kraju, koji je stvoren za duše kao što je moja. Kad se ljupka dolina puši oko mene, a visoko sunce počiva na površini neprobojne tame moje šume, i samo se poneki zalutali zrak prikrade u unutrašnje svetilište, a ja ležim u visokoj travi kraj potoka koji pada i, blizu zemlje, hiljadu sitnih travki postaju mi znamenite; kad osetim vrvljenje malog sveta među stabljikama, bezbrojne oblike crva i mušica, bliže svom srcu, i osetim prisustvo Svemogućeg, koji nas je stvorio po svom liku — tada, prijatelju, često čeznem i mislim: ah, kad bi mogao to da izraziš, kad bi mogao da na papir udahneš ono što u tebi živi tako puno i toplo, da postane ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog Boga! — Prijatelju — ali ja od toga propadam; savladava me veličanstvenost onoga što vidim.

12. maja. Ispred grada je jedan izvor, izvor koji me drži kao čarolija. Siđe se niz mali brežuljak i dođe se do jednog svoda, gde dvadesetak stepenika vodi dole do bistre vode koja izbija iz mermerne stene. Ne prođe dan a da tamo ne sedim po sat vremena. A iz grada dolaze devojke po vodu, najnevinijim i najpotrebnijim poslom, koji su nekad same obavljale kraljevske kćeri. Kad sedim tamo, oživi oko mene stari patrijarhalni život, kako su se kraj bunara sklapala prijateljstva i prosile devojke.

13. maja. Pitaš da li da mi pošalješ knjige. Za ime Boga, dragi prijatelju, drži mi ih daleko od očiju! Ne želim više da me vode, bodre i podstiču; ovo srce i samo dovoljno ključa. Potrebna mi je uspavanka, i našao sam je u izobilju u svom Homeru. Koliko često uspavljujem svoju buntovnu krv! Jer nikad nisi video ništa tako nestalno, tako nemirno, kao što je ovo srce. Zaista, sa svojim jadnim srcem postupam kao s bolesnim detetom; ispunjava mu se svaka želja. Nemoj nikome da kažeš.

15. maja. Prost svet ovde već me zna i voli, naročito deca. Jedna mlada služavka spustila je krčag na najniži stepenik izvora i gledala oko sebe ne bi li našla drugaricu da joj pomogne da ga podigne na glavu. Sišao sam i pogledao je. „Da vam pomognem, gospođice?“ Sva je pocrvenela. „O, gospodine!“ — „Bez ceremonija.“ Namestila je podmetač na glavi, i ja sam joj pomogao. Zahvalila se i popela uz stepenike.

17. maja. Upoznao sam svakojake ljude, ali društvo još nisam našao. Kakvi su ljudi ovde, ne umem da ti kažem. Jednolika stvar, ljudski rod. Većina provodi najveći deo vremena radeći da bi živela, a ono malo slobode što im ostane toliko ih plaši da traže bilo kakvo sredstvo da je se otarase. O, sudbino čovekova!

Upoznao sam jednog mladića po imenu V., otvorenog, dobroćudnog momka, tek izašlog s univerziteta, koji misli da mnogo zna; rekao mi je da je pročitao celog Batea, Vuda, de Pila i Vinkelmana. I upoznao sam jednog izvrsnog čoveka, amtmana, kneževog upravitelja, iskrenog čoveka verna srca. Kažu da je duši milina videti ga među decom, kojih ima devetoro; mnogo se govori o njegovoj najstarijoj kćeri. Pozvao me je da ga posetim, i uskoro ću to učiniti. Živi u jednom od kneževih lovačkih dvoraca, sat i po odavde; preselio se tamo posle ženine smrti, jer mu je ostanak u gradu i u službenoj kući bio suviše bolan.

22. maja. Da je život čovekov samo san, palo je na pamet mnogima pre mene, i to osećanje me svuda prati. Kad vidim uske granice u koje su zatvorene naše delatne i istraživačke moći; kad vidim kako je sva naša delatnost usmerena na zadovoljavanje potreba koje nemaju druge svrhe nego da produže naše bedno postojanje — onda zaćutim, Vilhelme. Vraćam se u sebe i nalazim svet! Najsrećniji su oni koji, kao deca, žive od danas do sutra. Pa ipak, koliko god bio sputan, čovek uvek čuva u srcu slatko osećanje slobode: da može da napusti ovu tamnicu kad god hoće.

26. maja. Oko sat od grada leži selo po imenu Valhajm. Vrlo je lepo smešteno na jednom brežuljku, a ispred krčme stoje dve lipe čije raširene grane pokrivaju mali trg pred crkvom. Dao sam da mi iznesu sto i stolicu, i tu sam pio kafu i čitao svog Homera. Prvi put kad sam tamo došao, jednog lepog popodneva, trg je bio prazan; samo je jedan dečak od svojih četiri godine sedeo na zemlji, držeći među nogama dete od nekih šest meseci. Seo sam na jedan plug preko puta i s velikim zadovoljstvom nacrtao dvojicu braće. Dodao sam obližnju ogradu, vrata jedne štale i nekoliko polomljenih točkova, baš kako su stajali, i posle sat vremena imao sam dobro sređen, vrlo zanimljiv crtež, a da nisam dodao ni najmanju stvar od sebe. To me učvršćuje u nameri da se držim samo prirode. Samo je priroda neiscrpno bogata, i samo ona stvara velikog umetnika. Mnogo se može reći u korist pravila, kao i u korist zakona društva. Ali pravila uništavaju pravo osećanje prirode. To je kao s ljubavlju. Jedan mladić zavoli devojku, provodi s njom svaki sat dana, rasipa svoje snage i imetak da joj pokaže da joj se sav predaje. Onda dođe neki malograđanin, čovek na javnom položaju, i kaže mu: „Moj lepi mladi gospodine, voleti je ljudski, ali morate voleti umereno!“ — i ljubavi je kraj, a ako je mladić umetnik, kraj je i njegovoj umetnosti.

27. maja. Najzad je došla majka dvoje dece, s korpom o ruci: „Filipe, ti si dobar dečko!“ Rekla mi je da je njen najstariji, Hans, išao s njom u grad; a muž joj je otišao u Švajcarsku da preuzme nasledstvo od jednog rođaka. Dao sam svakom detetu po krajcer, i jedan za najmlađeg, za zemičku uz čorbu. Otada sam često tamo. Deca me znaju; dobijaju šećer kad pijem kafu, i uveče dele sa mnom hleb s maslacem i kiselo mleko.

30. maja. Ono što sam nedavno rekao o slikarstvu važi i za poeziju. Danas sam video prizor koji bi, kad bi se samo zapisao, bio najlepša idila na svetu. Iz jedne kuće izašao je mlad sluga, i ja sam ga oslovio, a on mi je rekao da služi kod jedne udovice, i govorio je o njoj s takvom ljubavlju i takvom odanošću da sam video da je voli celim srcem. Nije više mlada, rekao je, i prvi muž je loše postupao s njom, i neće ponovo da se uda; ali kako se on nadao da će izabrati njega, da bi joj pomogao da zaboravi mane prvog muža! Nikad u životu nisam video tako čistu želju, tako vatrenu čežnju. Neću pokušavati da je vidim; radije ću je gledati očima njenog ljubavnika.

16. juna. Zašto ti ne pišem? To pitaš ti, učen čovek? Trebalo bi da pogodiš da mi je dobro, i to — ukratko, upoznao sam nekoga ko mi dira srce. Ja sam — ne znam.

Morao sam da idem na jedan seoski bal, i ponudio sam se da u svojim kolima povezem jednu devojku i njenu tetku, a usput je trebalo da svratimo po Šarlotu S., amtmanovu kćer. „Upoznaćete lepu devojku“, rekla je moja saputnica. „Pazite da se ne zaljubite; već je obećana, jednom vrlo dobrom čoveku, koji je sad odsutan i sređuje svoje poslove.“

Izašao sam iz kola kod lovačkog dvorca, i jedna sluškinja zamolila me je da malo pričekam. Prešao sam preko dvorišta u kuću, i u predsoblju video najdražesniji prizor koji sam ikad gledao. Šestoro dece, od jedanaest do dve godine, vrvelo je oko jedne devojke srednjeg rasta, lepo građene, u jednostavnoj beloj haljini s bledoružičastim mašnama na rukama i grudima. Držala je veknu crnog hleba i svakom od mališana sekla krišku, prema uzrastu i apetitu, i davala je s takvom ljubaznošću, a svako je tako prirodno uzvikivalo svoje „Hvala!“, dižući ručice pre nego što bi kriška i bila odsečena. „Oprostite“, rekla je, „što sam vas naterala da uđete, a dame da čekaju. Dok sam se oblačila, zaboravila sam da deci dam večeru, a ona neće da im iko drugi seče hleb osim mene.“

Celim putem do bala razgovarali smo, a ja jedva da sam znao šta govorim; toliko su me zaokupile njene crne oči. Na igranci sam s njom igrao menuet, pa valcer, pa nemačku igru, i kružili smo i kružili kao nebeske sfere. Nikad se nisam kretao tako lako. Nisam više bio čovek. Imati najljupkije stvorenje u naručju i leteti s njom kao vetar, dok sve oko nas ne nestane — i zakleo sam se sebi da devojka koju volim, i na koju imam pravo, nikad neće igrati valcer ni s kim osim sa mnom, makar zbog toga umro.

Onda su nad brdima počele da sevaju munje, i grmljavina je nadjačala muziku; žene su se uplašile, a Lota nas je odvela u jednu sobu i naterala nas da igramo igru brojanja, i delila zaušnice onome ko pogreši; a ja sam dobio dve jake, koje su me obradovale više nego što mogu da kažem. Posle smo stajali na prozoru. Oluja se udaljavala, osvežavajuća kiša padala je na zemlju, a najslađi miris dizao se do nas u toplom vazduhu. Stajala je oslonjena na lakat, gledajući preko predela; pogledala je u nebo i u mene, i video sam joj oči pune suza, a ona je stavila ruku na moju i rekla: „Klopštok!“ Odmah sam znao na koju veličanstvenu odu misli, i utonuo sam u bujicu osećanja koju je ta jedna reč izlila na mene. Nisam mogao da podnesem; sagnuo sam se nad njenu ruku i ljubio je u najradosnijim suzama. I ponovo joj pogledao u oči. Plemeniti pesniče! Da si video svoje proslavljenje u tom pogledu!

19. juna. Gde sam stao, ne znam; znam samo da je bilo dva sata ujutru kad sam legao. Vozili smo se kući u svitanje; ostali su spavali; ona me je pitala ne bih li i ja da spavam. „Dok god vidim te oči otvorene“, rekao sam, „nema opasnosti.“ Otada sunce, mesec i zvezde neka idu svojim putem kako im drago; ne znam ni za dan ni za noć, i ceo svet bledi oko mene.

21. juna. Proživljavam tako srećne dane kakve Bog čuva za svoje svece; i šta god bilo sa mnom, ne mogu reći da nisam okusio radost, najčistiju radost života. Znaš Valhajm; sasvim sam se tamo nastanio. Odatle je do Lote samo pola sata. Kad u svitanje izađem u Valhajm, sam uberem grašak u krčmarevoj bašti, sednem da ga ljuštim i čitam svog Homera, i izaberem lonac u maloj kuhinji, odsečem maslac i stavim grašak na vatru, tada tako živo osećam kako su Penelopini prosci klali i pekli svoje volove i svinje.

29. juna. Prekjuče je lekar iz grada došao kod amtmana i našao me na podu među Lotinom braćom i sestrama, gde su se jedni penjali po meni a drugi me zadirkivali, dok sam ih ja golicao i dizao veliku galamu. Lekar, vrlo dogmatična lutka koja dok govori namešta nabore na manžetnama, našao je da je to ispod dostojanstva razumnog čoveka. Da, dragi Vilhelme, deca su mi prirasla za srce više od ičega na zemlji. Kad ih posmatram, i vidim u tim malim stvorenjima klice svih vrlina i moći koje će im jednom biti potrebne — uvek ponavljam zlatne reči učitelja čovečanstva: „Ako ne postanete kao jedno od ovih!“ Pa ipak, dragi prijatelju, s njima, koji su nam jednaki i koje bi trebalo da uzmemo za uzor, postupamo kao s podanicima.

1. jula. Šta Lota mora biti bolesniku, osećam u svom jadnom srcu. Treba da provede nekoliko dana u gradu kod jedne dobre žene koja je, kažu lekari, pri kraju. Prošle nedelje posetili smo župnika iz S —, sela sat hoda odavde u planinama. Zatekli smo dobrog starca na klupi pred vratima, pod velikim orahom; Lota je sela pored njega, uzela mu najmlađe unuče u krilo i razgovarala tako lepo da se sasvim podmladio. Došla je njegova kći Friderika, s gospodinom Šmitom, svojim udvaračem, mrzovoljnim momkom koji nije hteo da učestvuje u našem razgovoru. A kad se razgovor okrenuo na rđavo raspoloženje, ja sam celim srcem udario na njega: žalimo se da su naši dobri dani retki, a loši mnogobrojni, a najčešće smo sami krivi; zlovolja je porok, koji ranjava one oko nas i otima im radost. Lota me je pogledala; a ja sam bio blizu suza, misleći na jednu samrtnu postelju pored koje sam jednom sedeo.

6. jula. Još je kod svoje umiruće prijateljice, i još je ista, uvek isto uslužno, ljupko stvorenje, koje ublažava bol i usrećuje ljude kud god pogleda. Uveče je išla u šetnju s Marijanom i malom Malhen. Znao sam to i sreo ih, i otišli smo do izvora. Lota je sela na zid, a mi smo stajali pred njom. Malhen se popela uz stepenike s čašom vode, a Lota ju je poljubila; dete, koje je verovalo da će izvorska voda sprati štetu od poljupca, trljalo je obraze na izvoru obema rukama. Stajao sam i posmatrao dete sa strahopoštovanjem, kao da gledam krštenje. Te večeri nisam mogao da se uzdržim da to ne ispričam jednom čoveku koji je u tome video sujeverje; a ja sam mislio: s decom treba da postupamo kao što Bog postupa s nama.

8. jula. Kakvo je čovek dete! Kako žudi za jednim pogledom! Bili smo u Valhajmu; dame su se odvezle, a ja sam gledao u Lotine crne oči; a ona nije gledala mene. I onda, dok su kola odlazila, okrenula je glavu i pogledala natrag. Mene? Dragi prijatelju, kolebam se. Možda se okrenula za mnom.

13. jula. Ne, ne varam se. U njenim crnim očima čitam pravo saosećanje sa mnom i s mojom sudbinom. Da, osećam to, i u tome smem da verujem svom srcu: ona me voli! A kad govori o svom verenom, s tolikom toplinom, tolikom ljubavlju, onda sam kao čovek kome su oduzete sve časti i čin, i kome su uzeli mač.

16. jula. Oh, kako mi prostruji kroz sve žile kad mi prst slučajno dodirne njen, kad nam se noge sretnu pod stolom! Povlačim se kao od vatre, a tajna sila me opet vuče napred. Ona na klaviru svira jednu melodiju snagom anđela, tako jednostavno i tako puno duha. To je njena omiljena pesma, i već prvi ton mi odnosi sav bol, svu zbrku i sva maštanja.

18. jula. Vilhelme, šta je svet našem srcu bez ljubavi? Čarobna lampa bez svetla. Danas nisam mogao da idem kod Lote, pa sam poslao slugu k njoj, samo da imam nekoga pored sebe ko je danas bio pored nje.

20. jula. Neću ići s poslanikom, kao što ti i moja majka želite. Ne volim potčinjenost, a čovek je uz to i neprijatan. Da li čovek broji grašak ili sočivo, na kraju je svejedno; a ko radi kao mazga za novac ili čast, a da ga ne goni sopstvena strast ili potreba, uvek je budala.

24. jula. Nikad nisam bio tako srećan, i nikad nisam punije osećao prirodu; pa ipak, moja moć izražavanja je tako slaba, sve mi pliva i treperi pred dušom, da ne mogu da uhvatim obris. Triput sam počinjao Lotin portret, i triput se obrukao. Zato sam joj isekao siluetu, i to mora da bude dovoljno.

26. jula. Često sam odlučivao da je ne viđam tako često. Kad bi se samo takva odluka mogla održati! Svakog dana popuštam iskušenju, i obećavam sebi: sutra ćeš ostati kod kuće; a kad dođe sutra, nađem neodoljiv razlog, i pre nego što se snađem, kod nje sam. Moja baka je imala priču o magnetnoj planini: brodovima koji bi joj prišli suviše blizu ispadalo bi gvožđe, ekseri su leteli ka planini, a jadni mornari su stradali među daskama koje su se raspadale.

30. jula. Albert je došao, a ja ću otići. Da je on najbolji i najplemenitiji od ljudi, a ja u svakom pogledu ispod njega, ne bih mogao da podnesem da ga vidim kako poseduje toliko savršenstvo. Poseduje! Dosta, Vilhelme; vereni je ovde. Dobar, ljubazan čovek, kog čovek ne može a da ne voli. Srećom nisam bio tu kad ga je pozdravila; to bi mi rastrglo srce. A on je tako obziran: nijednom nije poljubio Lotu u mom prisustvu. Bog mu platio! Ceni me, i to me raduje. Šta god da jesam, moja radost što sam s Lotom nestala je. Je li to ludost ili slepilo? Čemu imena? Stvar govori sama za sebe. Sve što sada znam znao sam pre nego što je Albert došao; znao sam da nemam prava na nju, i nisam ga ni tražio — a sad pravim velike oči zato što onaj drugi zaista dolazi i odvodi mi devojku.

8. avgusta. Oprosti mi, dragi Vilhelme. Kažeš: ili se nadaš Loti, ili se ne nadaš. Ako se nadaš, pokušaj da je osvojiš; ako ne, saberi se i otresi se jednog bednog osećanja koje mora da ti iscrpe snagu. Dobro rečeno; i lako rečeno. Na svetu ima malo „ili–ili“; osećanja i postupci prelaze jedni u druge na onoliko načina koliko ima boja između orlovskog i prćastog nosa. Možeš li tražiti od čoveka koji polako kopni od duge bolesti da odjednom bodežom okonča svoje muke? Zar bolest koja mu izjeda snagu ne oduzima i hrabrost da se oslobodi?

12. avgusta. Albert je zaista najbolji čovek pod nebom. Otišao sam da se oprostim s njim, jer sam nameravao da odjašem u planine, i video sam njegove pištolje. „Pozajmi mi pištolje za put.“ „Rado“, rekao je, „ako se potrudiš da ih napuniš; vise tamo samo reda radi.“ Ispričao mi je kako se jednom jedan sluga igrao jednim od njih i kako je opalio, sa šipkom još u cevi, i prostrelio palac jednoj sluškinji. Otada ih drži nenapunjene.

Uzeo sam jedan pištolj i prislonio cev na čelo, iznad desnog oka. „Uh!“ rekao je Albert i spustio mi ruku. „Šta to znači?“ „Nije napunjen“, rekao sam. „Svejedno. Ne mogu da zamislim kako čovek može biti toliko lud da se ubije; od same pomisli mi se diže stomak.“

„Zašto vi ljudi“, povikao sam, „uvek morate da kažete: ovo je ludo, ovo je mudro, ovo je dobro, ovo je loše? Jeste li zavirili u unutrašnje okolnosti nekog čina? Znate li zašto se dogodio, zašto je morao da se dogodi?“ Ljudska priroda, rekao sam, ima svoje granice: može da podnese radost, tugu, bol do izvesne tačke, a kad se ta tačka pređe, propada. Pitanje nije da li je čovek slab ili jak, nego da li može da izdrži meru svoje patnje; i isto je toliko besmisleno nazvati kukavicom čoveka koji sebi oduzme život kao i čoveka koji umre od zloćudne groznice. I ispričao sam mu o jednoj devojci koju su našli u reci: dobro mlado stvorenje, koje o svetu nije znalo ništa osim svog nedeljnog rada i svog nedeljnog ruha; koje je srelo jednog čoveka i dalo mu celo srce, i bilo ostavljeno; i koje je stajalo nad ponorom, kad je ceo svet nestao, i bacilo se da u smrti utopi svoj bol. „To je priča mnogog čoveka“, rekao sam. Albert me nije razumeo, i rastali smo se ne razumevši jedan drugog.

15. avgusta. Ništa na svetu ne čini čoveka tako potrebnim kao ljubav. Osećam da bi me Lota nerado izgubila. Juče sam deci pričao bajku, i naterala su me da je ispričam još jednom; a kad sam promenio jednu pojedinost, pobunila su se: „Prošli put je bilo drukčije.“ Tako sam naučio da pisac šteti svojoj knjizi ako u drugom izdanju izmeni priču, ma koliko ona pesnički postala bolja. Prvi utisak nas zatiče spremne, a ko pokuša da ga izbriše, izgubljen je.

18. avgusta. Zar mora tako da bude, da ono što čoveka usrećuje postane izvor njegove bede? Puno, toplo osećanje mog srca za živu prirodu, koje me je preplavljivalo tolikom radošću i od sveta oko mene pravilo raj, postalo je nepodnošljiv mučitelj, demon koji me svuda progoni. Nebo i zemlja i sve njihove sile koje tkaju oko mene: ne vidim ništa osim čudovišta koje večno proždire, večno preživa.

21. avgusta. Uzalud ujutru pružam ruke ka njoj, kad se probudim iz nemirnih snova; uzalud je noću tražim u postelji, kad me je srećan, nevin san prevario da sedim pored nje na livadi i držim joj ruku i obasipam je poljupcima. Ah, kad je, pola pijan od sna, napipavam i probudim se — iz pritisnutog srca provali mi bujica suza, i plačem bez utehe.

22. avgusta. To je nesreća, Vilhelme; sve moje snage okrenule su se u nemirnu dokolicu. Ne mogu da budem besposlen, a ipak ne mogu ništa da radim. Nemam više mašte, nemam osećanja za prirodu, a knjige mi se gade. Ponekad poželim da sam nadničar, da bih ujutru imao nešto čemu se radujem.

28. avgusta. Danas mi je rođendan, i rano jutros dobio sam paketić od Alberta. Čim sam ga otvorio, ugledao sam jednu od ružičastih mašni koje je Lota nosila kad sam je prvi put sreo, i koju sam joj otada nekoliko puta tražio. A uz nju dve knjižice, mali Vetštajnov Homer, izdanje koje sam često želeo, da ne bih vukao onog velikog u šetnje. Vidi kako predupređuju moje želje! Ljubim mašnu hiljadu puta.

30. avgusta. Nesrećniče! Zar nisi budala? Zar ne varaš sam sebe? Kakva je to beskrajna, besna strast? Nemam više molitava osim njoj. Sedim s njom dva-tri sata i napajam se njenim stasom, njenim držanjem, nebeskim izrazom njenih reči, i malo-pomalo sva moja čula napregnu se do krajnosti; smrkne mi se pred očima; i onda izlazim noću u polja, i penjem se na strmu planinu, i probijam se kroz bespuća šuma, i deram se o trnje, i bolje mi je. Vilhelme, ne vidim kraj ovoj bedi osim groba.

3. septembra. Moram da odem. Hvala ti, Vilhelme, što si učvrstio moju kolebljivu odluku. Već dve nedelje mislim da je ostavim. Moram da idem. Ona je opet u gradu kod jedne prijateljice. A Albert — i — moram da idem!

10. septembra. Kakva noć, Vilhelme! Sad mogu sve da podnesem. Neću je više videti. Sedeo sam u vrtu, u aleji kestenova, gde sam tako često gledao zalazak sunca, i oni su došli, Lota i Albert, i sedeli smo zajedno na mesečini. A Lota je govorila o mrtvima: „Videćemo se opet“, rekla je; „hoćemo li se prepoznati?“ I govorila je o svojoj majci, koja je umrla, i kako joj je na samrtnoj postelji obećala da će biti majka deci; i kako je majka blagoslovila Alberta i nju. Uzeo sam joj ruku i okvasio je suzama. „Lota, nad tobom je Božji blagoslov, i duh tvoje majke!“ Ustala je, i otišli su niz aleju. „Videćemo se opet“, rekla je, „naći ćemo se opet, u bilo kom obliku.“ Stajao sam i gledao ih kako odlaze na mesečini, i bacio se na zemlju i plakao; a onda sam video njenu belu haljinu kako treperi u senci visokih lipa kraj vrtne kapije; pružio sam ruke, i ona je nestala.