Glava I: Odlazak od kuće

Jednog ranog julskog jutra iz N., sreskog grada u guberniji, izletela je s tandrkanjem jedna otrcana, pokrivena brička — jedna od onih staromodnih kola, bez opruga, u kojima se danas voze još samo trgovački pomoćnici, trgovci stokom i siromašni sveštenici. Škripala je i cvilela na svakom drmusu, a kofa privezana pozadi mrzovoljno joj se pridruživala.

U brički su sedela dvojica stanovnika N. Jedan je bio Ivan Ivanič Kuzmičov, trgovac, izbrijan, s naočarima i u slamnom šeširu, koji je više ličio na činovnika nego na trgovca. Drugi je bio otac Hristofor Sirijski, paroh crkve Svetog Nikole, mali starac duge kose, u sivoj platnenoj mantiji i u cilindru širokog oboda, s raznobojnim vezenim pojasom. Kuzmičov je bio zadubljen u misli, i stalno je trzao glavom da otrese dremež; na njegovom licu uobičajena poslovna suvoća borila se s dobroćudnošću čoveka koji se upravo oprostio s porodicom i dobro popio. Otac Hristofor je vlažnim očima gledao Božji svet, i smešio se tako široko da je osmeh, činilo se, dopirao do oboda njegovog šešira. Lice mu je bilo crveno, i izgledalo je kao da mu je hladno. Obojica su išli da prodaju vunu. Upravo su kod kuće popili čaj, s pavlakom i pecivom, i jednu čašicu, iako je bilo jutro.

Na boku je sedeo kočijaš, Deniska, mladić preplanulog lica, koji je neprestano šibao konje. A pored njega na boku sedeo je treći putnik: dečak od devet godina, lica potamnelog od sunca i mokrog od suza. To je bio Jegoruška, Kuzmičovljev sestrić. S ujakovim dopuštenjem i blagoslovom oca Hristofora, odlazio je u školu, u gimnaziju u gradu. Njegova majka, Olga Ivanovna, udovica kolegijalnog sekretara i Kuzmičovljeva sestra, koja je volela obrazovane ljude i gospodu, molila je brata, koji je išao da prodaje vunu, da povede Jegorušku i upiše ga u školu. I sad je dečak sedeo pored Deniske, držeći se za njegov lakat da ne padne, i poskakivao kao čajnik na šporetu, nemajući pojma kuda ide ni zašto. Brzo kretanje kroz vazduh naduvavalo mu je crvenu košulju kao balon; novi šešir s paunovim perom, kao u kočijaša, stalno mu je klizio na potiljak. Osećao se kao krajnje nesrećna osoba, i bilo mu je do plača.

Kad je brička prošla pored zatvora, Jegoruška je pogledao stražare koji su polako koračali pored visokih belih zidova, male prozore s rešetkama, krst koji je blistao na krovu, i setio se kako je nedelju dana pre toga, na praznik Kazanske Bogorodice, bio s majkom u zatvorskoj crkvi. A još ranije, o Uskrsu, išao je tamo s kuvaricom Ljudmilom i Deniskom, noseći u zatvor uskršnji hleb, jaja, pite i pečenu govedinu; zatvorenici su im zahvaljivali, i krstili se. Onda su prošli pored groblja, s belim zidovima i trešnjama koje su se nad njima videle kao bele mrlje; pod tim drvećem, znao je Jegoruška, leže njegov otac i njegova baba, Zinaida Danilovna. Kad je baba umrla, stavili su je u dugačak kovčeg, i na oči, koje nisu htele da ostanu zatvorene, stavili su joj dva novčića od pet kopejki. Pre smrti bila je živa, i donosila mu s pijace meke zemičke posute makom; sad spava, spava . . .

Iza groblja dimila se ciglana; a onda je grad ostao iza njih, i nije bilo ničega osim stepe.

Iza grada pružala se široka, beskrajna ravnica, ograđena lancem niskih brežuljaka. Zbijajući se jedan uz drugi i provirujući jedan iza drugog, ti brežuljci su se stapali u uzvišicu, koja se pružala sve do samog horizonta i nestajala u jorgovanastoj daljini. Vozi se i vozi, i nikako da se razabere gde počinje a gde se završava . . . Sunce je već provirilo iza grada, i tiho, bez gužve, latilo se posla.

Najpre je, u dalekoj daljini, po zemlji puzila široka, jarkožuta pruga svetlosti; pomerala se i približavala, i odjednom je cela široka stepa zbacila sa sebe sumrak ranog jutra, nasmešila se, i zasijala od rose. Pokošena raž, gruba stepska trava, mlečika, divlja konoplja, sve uvelo od žege, smeđe i polumrtvo, sad oprano rosom i pomilovano suncem, oživelo je, da bi ponovo uvelo. Burnice su s radosnim krikom preletale preko puta; svisci su se dozivali u travi; negde, daleko levo, vivci su ispuštali svoje žalobne glasove. Jato jarebica, uplašeno bričkom, prhnulo je i sa svojim mekim „trrr!“ odletelo ka brežuljcima. Skakavci, cvrčci i poljski zrikavci neprestano su izvodili svoju zrikavu, jednoličnu muziku u travi.

Ali prošlo je malo vremena, rosa je isparila, vazduh je ustajao, i razočarana stepa ponovo je dobila svoj umorni julski izgled. Trava je klonula, sve živo je utihnulo. Izgorela brda, smeđezelena i u daljini jorgovanasta, sa svojim mirnim, senovitim tonovima, ravnica s maglovitom daljinom, i, svedeno nad njima, nebo, koje u stepama, gde nema šuma ni visokih brda, izgleda strašno duboko i providno, sad su izgledali beskrajni, okamenjeni od dosade . . .

Kako je bilo zagušljivo i tužno! Brička je jurila, a Jegoruška je video uvek isto — nebo, ravnicu, niske brežuljke . . . Daleko levo, na jednom niskom brežuljku, pojavila se vetrenjača, mašući krilima. Činila se blizu; ali vozili su se i vozili, a ona se nije približavala, i nije nestajala, nego se uvek videla, čas levo, čas desno.

Dok su se vozili, Kuzmičov i otac Hristofor razgovarali su o svom poslu: žurili su da prodaju vunu pre nego što cena padne, i sve je zavisilo od toga da nađu izvesnog Varlamova — Semjona Aleksandroviča Varlamova — bogataša čije je ime bilo svima na usnama, i koji je bio negde u stepi, niko nije znao tačno gde.