Prvi čin: Sestre iz Padove

Uvod. Ispred jedne krčme na engleskom selu, krčmarica je izbacila pijanog kotlokrpu, Kristofera Slaja, zato što je razbijao čaše i nije plaćao, i on je zaspao na zemlji. Jedan lord, vraćajući se kući iz lova, našao ga je tamo i odlučio da se našali s njim. Odneli su ga u lordovu kuću, položili u najbolju postelju, obukli u finu odeću, a kada se probudio, sluge su ga služile i govorile mu da je veliki gospodin koji je petnaest godina bio van sebe, sanjajući da je kotlokrpa. Jedan paž obučen kao žena igrao je njegovu uplakanu suprugu. Slaj je, posle malo sumnje, sve prihvatio: „Tako mi života, zaista sam lord.“ A da ga zabave i izleče od seti, jedna putujuća glumačka družina odigrala mu je komediju.

Slaj i lord još se jednom kratko pojavljuju na kraju prvog čina, a zatim nestaju iz teksta Folija; u Ukroćenju jedne goropadi iz 1594. Slaj se vraća na kraju.

---

Lusensio, bogat mladić iz Pize, stigao je u Padovu sa svojim pametnim slugom Traniom, da studira filozofiju na univerzitetu. Na ulici su videli jednog starog gospodina, Baptistu Minolu, s dve kćeri i dva prosca. Baptista je proscima — starom Gremiju i mlađem Hortensiju — govorio da neće dati mlađoj kćeri, Bjanki, da se uda dok ne nađe muža za stariju, Katarinu; neka se udvaraju Katarini ako hoće.

„Pre bih je na sramna kola: suviše je gruba za mene“, rekao je Gremio. Katarina se okomila na obojicu s besnim prezirom. Bila je čuvena u Padovi po svojoj naravi i jeziku — „Katarina goropadna“. Bjanka, krotka i poslušna, otišla je poslušno unutra svojim knjigama i muzici. Baptista je tražio učitelje da je podučavaju.

Lusensio se, posmatrajući, zaljubio u Bjanku na prvi pogled. „Tranio, gorim, venem, propadam, Tranio, ako ne osvojim ovu mladu skromnu devojku.“ Imao je plan: prerušiće se u učitelja i ući u Baptistinu kuću kao Bjankin učitelj; a Tranio će obući gospodarevu odeću i igrati Lusensija, bogatog mladog plemića, i otvoreno se udvarati Bjanki.

Dva stara suparnika, Gremio i Hortensio, složila su se bar jednom da moraju da nađu muža za Katarinu — bilo kakvog muža — da bi put do Bjanke bio otvoren. „Nikad nećeš naći takvog.“ „Ma, Gremio, iako je iznad tvog i mog strpljenja da podnosimo njene glasne uzbune, pa, čoveče, ima dobrih momaka na svetu, kad bi se samo na njih naišlo, koji bi je uzeli sa svim manama, i s dovoljno para.“

---

I takav čovek je stigao: Petručo, plemić iz Verone, stari Hortensijev prijatelj, kome je otac upravo umro i ostavio ga dobrostojećim; došao je u Padovu sa slugom Grumijem da vidi sveta i da nađe bogatu ženu. „Došao sam da se bogato oženim u Padovi; ako bogato, onda i srećno u Padovi.“ Nije ga bilo briga ako je stara kao Sibila, ili prokleta i goropadna kao Sokratova žena Ksantipa, ili još gora, samo ako ima novca. Hortensio mu je pričao o Katarini, bogatoj, mladoj, lepoj i nepodnošljivo goropadnoj Baptistinoj kćeri. Petručo je bio oduševljen. „Misliš li da malo buke može da uplaši moje uši? Zar nisam u svoje vreme čuo lavove kako riču? Zar nisam čuo more, naduvano vetrovima, kako besni kao ljuti vepar oznojen od trke?... Ma, ma! Plašite decu babarogama.“

Hortensio je, sa svoje strane, odlučio da se i on preruši, u učitelja muzike, i uđe u Baptistinu kuću da podučava Bjanku i tajno joj se udvara.