D’Artanjan (glave 1–6)

Prvog ponedeljka aprila 1625, trgovište Men, gde se rodio pisac „Romana o ruži“, izgledalo je kao da je u tako savršenoj pometnji kao da su hugenoti došli da od njega naprave drugi La Rošel. Uzrok je bio jedan mladić. Zamislite Don Kihota od osamnaest godina; Don Kihota bez oklopa, bez pancira; Don Kihota obučenog u vuneni prsluk čija je plava boja izbledela u bezimenu nijansu između vinskog taloga i nebeske plaveti; dugo smeđe lice, istaknute jagodice, vilični mišići ogromno razvijeni — nepogrešiv znak po kome se Gaskonjac uvek može prepoznati; oko otvoreno i pametno; nos kukast, ali fino isklesan. Jahao je žutog bearnskog ponija od dvanaest ili četrnaest godina, bez ijedne dlake u repu, zbog čega su se svi u Menu smejali.

Zvao se D’Artanjan. Njegov otac, siromašan plemić iz Gaskonje, dao mu je tri dara kada je odlazio od kuće: petnaest talira, konja, i preporuku za gospodina de Trevila, kapetana kraljevih musketara, starog prijatelja iz Gaskonje koji je stekao bogatstvo svojim mačem. A uz njih, tri saveta: da nikada ni od koga ne trpi uvredu osim od Kardinala i Kralja; da se bije u svakoj prilici, pošto su dvoboji zabranjeni pa je potrebno dvostruko više hrabrosti da se čovek bije; i da bude veran. Majka mu je dala recept za čudesan melem za rane.

U gostionici „Kod veselog mlinara“ u Menu jedan plemić s ožiljkom na slepoočnici smejao se njegovom konju. D’Artanjan je isukao mač. Plemićeve sluge onesvestile su ga batinama. Kada je došao k sebi, plemić je razgovarao s jednom lepom, bledom ženom plavih kovrdža u kočiji — nazivao ju je „Miledi“ — i davao joj naređenja od Kardinala; a D’Artanjanovo pismo za gospodina de Trevila bilo je ukradeno. Čovek je odjahao. D’Artanjan se zakleo da će ga naći.

U Parizu je prodao konja za tri talira i otišao u kuću gospodina de Trevila, koja je bila prepuna musketara — razmetljivih, svadljivih, koji su se mačevali na stepenicama. Trevil ga je primio ljubazno, ali bez pisma nije mogao da učini ništa više nego da mu ponudi mesto u jednoj jahačkoj akademiji, i savet da čeka. Onda je D’Artanjan, kroz prozor, ugledao čoveka iz Mena kako prolazi ulicom. Izjurio je za njim — i u žurbi naleteo, jednog za drugim, na tri musketara.

D’Artanjan je, čekajući u predsoblju, čuo gospodina de Trevila kako u radnoj sobi iz sveg glasa grdi tri svoja musketara: kralj mu je, smejući se, rekao da su Kardinalovi gardisti prethodnog dana u jednoj tuči u krčmi istukli i uhapsili neke musketare. „Atose! Portose! Aramise!“ Ušli su: dvojica, postiđena, i treći, Atos, bled, s ranom koju je skrivao. Trevil je urlao na njih da musketari postaju predmet podsmeha — a onda im je, kada je saznao da su ih iznenadili, i da je Atos bio ranjen a nije hteo da se preda, sve oprostio; a Atos se onesvestio. D’Artanjan je odmah video da su to ljudi na koje želi da liči.

Najpre je, na stepenicama, naleteo na Atosa, koji je imao ranu u ramenu i jauknuo od bola; Atos mu je hladno rekao da će se sastati s njim u podne, iza karmelićanskog manastira, da mu da lekciju iz lepog ponašanja. Zatim je, izletevši na vrata, naleteo na Portosa, ogromnog, lepog, hvalisavog musketara, čiji je veličanstveni zlatom izvezeni pojas za mač, kako je D’Artanjan otkrio zapetljavši se u njegov ogrtač, bio zlatan samo spreda: pozadi je bio od obične kože, a Portos je nosio ogrtač da to sakrije. Portos je bio besan; u jedan sat, iza Luksemburga. Zatim je video Aramisa, blagog, otmenog musketara koji je hteo da postane sveštenik, kako ima pod nogom jednu izvezenu žensku maramicu; D’Artanjan ju je podigao i vratio mu je, pred njegovim prijateljima, i tako kompromitovao jednu damu: u dva sata, u vrtu kuće gospodina de Trevila.

U podne D’Artanjan je stigao do karmelićanskog manastira. Atos je bio tamo; zatim je stigao Portos da mu bude sekundant; zatim Aramis. „Šta!“, rekli su. „Biješ se sa sva trojica?“ D’Artanjan se svima izvinio — ne zbog svađa, nego za slučaj da ne bude mogao da plati svoj dug svoj trojici — i isukao mač. I u tom trenutku pet Kardinalovih gardista izašlo je iza ugla, predvođeni gospodinom de Žisakom, i naredilo musketarima da se predaju, pošto su dvoboji zabranjeni Kardinalovim ukazom. Musketara je bilo samo trojica, a Atos je bio ranjen. „Nas je trojica“, rekao je Atos, „ali nas je četvorica“, rekao je D’Artanjan — i pridružio im se. Borili su se, četvorica protiv petorice, i pobedili; D’Artanjan je sam ranio Žisaka; a četvorica su se ruku pod ruku vratila u kuću gospodina de Trevila, najbolji prijatelji na svetu.

Kralj, Luj XIII, koji je voleo svoje musketare kao što je Kardinal voleo svoje gardiste, a njih dvojica su bili suparnici u svemu, bio je oduševljen, iako se pretvarao da je ljut; pozvao je mladog Gaskonjca, dao mu četrdeset pistola, a Trevil ga je smestio kao kadeta u gardu gospodina de Ezara, dok ne bude mogao da postane musketar.