Prvi čin: Imendan

Salon kuće Prozorovih, u podne jednog vedrog prolećnog dana, petog maja. U trpezariji iza postavljao se sto za ručak.

Olga, najstarija sestra, učiteljica, u plavoj uniformi ženske gimnazije, ispravljala je đačke sveske. Maša, u crnom, sedela je i čitala, sa šeširom u krilu. Irina, najmlađa, u belom, stajala je zamišljena.

„Otac je umro tačno pre godinu dana, baš na današnji dan, petog maja — na tvoj imendan, Irina. Tada je bilo vrlo hladno, i padao je sneg. Mislila sam da to neću preživeti; a ti si ležala u nesvesti kao mrtva. A sad je prošla godina, i lako se toga sećamo; ti si već u belom, i lice ti sija.“ Sat je izbio dvanaest. „I tada je sat izbijao . . .“ I Olga se sećala Moskve, koju su napustile pre jedanaest godina: „Tako dobro se sećam, početkom maja, u ovo doba, u Moskvi je sve već cvetalo, bilo je toplo, sve je bilo preplavljeno suncem. Prošlo je jedanaest godina, a ja se svega sećam kao da smo otišle juče. Bože moj! Jutros sam se probudila, videla mnoštvo svetlosti, proleće, i radost mi se uskomešala u duši, i strasno sam poželela da idem kući.“ „Da idemo u Moskvu“, rekla je Irina. „Da prodamo kuću, završimo sve ovde, i odemo u Moskvu . . .“ „Da! U Moskvu, što pre.“

Olga je bila umorna: četiri godine predavanja iscrpele su joj snagu i mladost, kap po kap. Maša, koja se u osamnaestoj udala za jednog nastavnika koga je smatrala najpametnijim čovekom na svetu, zviždukala je neku melodiju za sebe. Irina, od dvadeset godina, bila je puna radosti proleća. „Čovek mora da radi, mora da se trudi u znoju lica svoga, ko god da je, i samo u tome je smisao i cilj njegovog života, njegova sreća, njegova uživanja. Kako je dobro biti radnik koji ustaje u zoru i tuca kamen na ulici, ili pastir, ili učitelj koji uči decu, ili mašinovođa . . .“

Njihov brat Andrej svirao je violinu u svojoj sobi; on je bio pametni u porodici, i jednog dana će biti profesor u Moskvi.

Ušli su oficiri garnizona, prijatelji kuće. Baron Tuzenbah, poručnik, ružan, dobroćudan, zaljubljen u Irinu, složio se s njom: „Dolazi vreme kad će jedna velika oluja odneti besposlicu, ravnodušnost, predrasudu protiv rada, trulu dosadu našeg društva. Ja ću raditi, a za dvadeset pet ili trideset godina radiće svako.“ Kapetan Soljoni, mrzovoljan i osetljiv, koji je uobražavao da liči na pesnika Ljermontova, prskao je ruke mirisom i zbijao glupe šale. Čebutikin, stari vojni lekar, od šezdeset godina, koji je živeo u kući, i voleo je pokojnu majku sestara, ušao je noseći srebrni samovar kao imendanski poklon Irini — poklon za godišnjicu braka, govorili su svi, a ne za mladu devojku. „Mile moje, drage moje, vi ste sve što imam; vi ste mi najdragocenije na svetu. Uskoro će mi šezdeset, ja sam starac, usamljen, beznačajan starac . . .“

---

Stigao je jedan nov oficir: potpukovnik Veršinjin, nov komandant baterije, koji je porodicu poznavao u Moskvi dok su devojčice bile deca. Došao je iz Moskve! Okružile su ga s radošću, a on je bio oduševljen: „Dakle, to su te tri sestrice . . . Sećam se vaše majke.“ Živeo je u Staroj Basmanoj ulici. „I mi smo tamo živele!“ Moskva, Moskva!

Veršinjin je voleo da filozofira. Imao je ženu koja je stalno pokušavala da se otruje, i dve devojčice. Maša, koja je htela da ode, skinula je šešir i ostala. A on je govorio:

„Ono što nam se čini ozbiljnim, značajnim, veoma važnim, s vremenom će biti zaboravljeno, ili će izgledati nevažno . . . I zanimljivo je, sad ne možemo da znamo šta će se smatrati uzvišenim i važnim, a šta jadnim i smešnim . . . Za dvesta-trista godina život na zemlji biće nezamislivo lep, čudesan. Čoveku je potreban takav život; a ako ga još nema, on mora da ga predoseća, da ga čeka, da sanja o njemu, da se sprema za njega . . . Vas su samo tri u ovom gradu; ali u kasnijim pokolenjima biće sve više i više takvih kao vi; i doći će vreme kad će se sve promeniti i biti onako kako biste vi hteli, i ljudi će živeti kao vi, a onda ćete i vi zastareti, i rodiće se ljudi koji su bolji od vas.“

Ušao je Andrej, stidljiv, i zadirkivali su ga: bio je zaljubljen u jednu mesnu devojku, Natašu.

Ušao je Mašin muž, Kuligin, nastavnik, dobroćudan, pedantan, navodeći latinski, oduševljen sobom i svojom školom, i dao Irini primerak svoje knjige — istorije njihove škole za pedeset godina — koju joj je već jednom ranije bio dao.

Seli su za ručak: trinaestoro za stolom, izbrojao je Kuligin. Stigla je Nataša, kasno, zbunjena, u ružičastoj haljini sa zelenim pojasom, a Olga joj je blago rekla da joj zeleni pojas ne pristaje. Oficiri su je za stolom zadirkivali; istrčala je iz sobe u suzama, a Andrej je potrčao za njom.

„Natalija Ivanovna, draga, ne obraćajte pažnju na njih . . . O mladosti, divna mladosti! Mila moja, lepa moja, ne uzbuđujte se toliko! . . . Volim vas, volim vas kao što nikoga nikada nisam voleo . . . Budite moja žena!“ Poljubili su se. Ušla su dva oficira, videla ih, i zastala u čudu.