Vremeplov

Kratki roman H. Dž. Velsa iz 1895, prepričan onako kako ga pričaju njegovi pripovedači — 2 epizode.

Putnik kroz vreme (jer će biti zgodno da ga tako zovemo) izlagao nam je jednu zamršenu stvar. Njegove sive oči sijale su i svetlucale, a njegovo obično bledo lice bilo je zarumenjeno i živo. Vatra je jarko gorela, a meki sjaj usijanih lampi u srebrnim ljiljanima hvatao je mehuriće koji su bleskali i prolazili u našim čašama.

„Morate me pažljivo pratiti. Moraću da pobijem jednu ili dve ideje koje su gotovo opšte prihvaćene. Jasno je da svako stvarno telo mora imati protežnost u četiri pravca: mora imati dužinu, širinu, debljinu i trajanje. Zaista postoje četiri dimenzije, tri koje nazivamo trima ravnima prostora, i četvrta, vreme. Postoji, međutim, sklonost da se pravi nestvarna razlika između prve tri dimenzije i ove poslednje, jer se slučajno događa da se naša svest kreće isprekidano u jednom pravcu duž ove poslednje od početka do kraja našeg života.“

Tog četvrtka uveče bilo nas je malo društvo u njegovoj kući u Ričmondu: Psiholog, Lekar, Gradonačelnik iz provincije, jedan vrlo mlad čovek, i Filbi, riđokosi ljubitelj rasprave. „Ali vi ne možete da se krećete kroz vreme“, rekao je Psiholog. „To je klica mog velikog otkrića“, rekao je Putnik kroz vreme. „Imam mašinu.“

Izneo je jedan blistav metalni okvir, jedva veći od malog sata, i vrlo fino izrađen. U njemu je bilo slonovače, i neke providne kristalne materije. Bio je to model. Zamolio je Psihologa da pritisne jednu malu belu polugu. Dunuo je dašak vetra, i plamen lampe je poskočio. Mala mašina se iznenada okrenula, postala nejasna, videla se kao priviđenje možda za sekund, kao vrtlog slabo svetlucavog mesinga i slonovače; i nestala je, iščezla! Onda nas je odveo dole u svoju laboratoriju, i pokazao nam veliku mašinu, skoro dovršenu, s delovima od nikla, slonovače i gorskog kristala. „Nameravam da istražujem vreme“, rekao je. Niko od nas nije baš znao kako to da shvati.

Sledećeg četvrtka ponovo sam otišao u Ričmond, i zatekao veće društvo, s jednim Urednikom i jednim Novinarom, kako čeka našeg domaćina, koji je ostavio cedulju u kojoj nas moli da počnemo večeru bez njega. Usred obeda vrata su se otvorila, i on je stajao na njima. Bio je u zapanjujućem stanju. Kaput mu je bio prašnjav i prljav, i umrljan zelenim niz rukave; kosa raščupana, i kako mi se činilo sedija, lice sablasno bledo; na bradi je imao smeđu posekotinu. Hramao je; noge su mu bile bose osim čarapa umrljanih krvlju. „Ne dajte da vas ometam“, rekao je. „Dobro sam.“ Popio je čašu vina. „Kakvo je uživanje ponovo zabosti viljušku u meso!“, rekao je. A posle večere, u pušionici, ispričao nam je svoju priču.

„Nekima od vas prošlog četvrtka govorio sam o načelima Vremeplova, i pokazao vam samu stvar, nedovršenu u radionici. Danas u deset sati prvi od svih vremeplova započeo je svoje putovanje. Uzeo sam polugu za pokretanje u jednu ruku a onu za zaustavljanje u drugu, pritisnuo prvu, i gotovo odmah drugu. Kao da sam se zaneo; osetio sam košmarni osećaj padanja; i, osvrnuvši se, video sam laboratoriju sasvim kao i pre. Pogledao sam sat u laboratoriji. Trenutak ranije pokazivao je minut ili tako nešto posle deset; sad je bilo skoro pola četiri!

Udahnuo sam, stisnuo zube, uhvatio polugu za pokretanje obema rukama, i krenuo s treskom. Noć je došla kao kad se ugasi lampa, a za trenutak je došlo sutra. Laboratorija je postala bleda i maglovita. Sutrašnja noć došla je crna, onda opet dan, opet noć, opet dan, sve brže i brže. Treptavo smenjivanje mraka i svetlosti bilo je preterano bolno za oko. Video sam kako sunce brzo skakuće preko neba, preskačući ga svakog minuta, a svaki minut je obeležavao jedan dan. Video sam drveće kako raste i menja se kao pramenovi pare, čas smeđe, čas zeleno; raslo je, širilo se, drhtalo, i prolazilo. Video sam ogromne zgrade kako se dižu, blede i lepe, i prolaze kao snovi.

Bacio sam se na polugu, a mašina se prevrnula, a ja sam odleteo glavačke kroz vazduh. Bio sam na jednom malom travnjaku u jednom vrtu, okružen žbunjem rododendrona, u oluji s gradom. Brojčanici su pokazivali godinu osamsto dve hiljade sedamsto prvu. Kroz grad sam video kako se uzdiže jedna kolosalna figura, izvajana, kako je izgledalo, od nekog belog kamena, nalik na krilatu sfingu, na postolju od bronze, licem okrenuta meni, slepim očima me posmatrajući, sa slabom senkom osmeha na usnama.

Onda sam video kako kroz žbunje dolazi jedno nežno stvorenje, visoko možda četiri stope, obučeno u ljubičastu tuniku, opasanu u struku kožnim pojasom. Učinilo mi se da je to veoma lepo i ljupko stvorenje, ali neopisivo krhko. Njegovo zarumenjeno lice podsetilo me je na lepšu vrstu jektičavih, na onu grozničavu lepotu o kojoj smo nekada toliko slušali. Došli su i drugi. Nisu me se bojali; dodirivali su me mekim malim pipcima prstiju; smejali su se; a jedan me je, znacima, pitao da li sam došao sa sunca u oluji! To je oslobodilo sud koji sam bio odložio o njihovoj odeći, njihovim krhkim lakim udovima, i nežnim crtama. Talas razočaranja preplavio mi je um. Za trenutak sam osetio da sam Vremeplov napravio uzalud.