Prva knjiga: Varvarsko ostrvo (glave 1–23)

Posveta

Don Pedru Fernandesu de Kastru, grofu od Lemosa.

One stare stihove, koji su u svoje vreme bili čuveni, a počinju „S nogom već u stremenu“, voleo bih da ne pristaju tako dobro ovom mom pismu, jer gotovo istim rečima mogu da ga počnem, govoreći:

S nogom već u stremenu, i sa smrtnim mukama na sebi, veliki gospodaru, ovo vam pišem.

Juče su mi dali poslednje pomazanje, a danas pišem ovo. Vreme je kratko, muke rastu, nade se smanjuju; a uza sve to održavam život željom koju imam da živim, i voleo bih da ga zadržim dok ne poljubim noge Vašoj Ekselenciji; jer bi moglo biti da bi mi radost što vidim Vašu Ekselenciju zdravu i čitavu u Španiji vratila život. Ali ako je suđeno da ga izgubim, neka bude volja neba; i neka bar Vaša Ekselencija zna za ovu moju želju, i zna da je u meni imala tako odanog slugu da je hteo da pokaže svoju odanost i preko smrti. Madrid, devetnaestog aprila, hiljadu šest stotina šesnaeste.

Predgovor

Dogodilo se, najdraži čitaoče, da smo, dok smo se ja i dva prijatelja vraćali iz čuvenog mesta Eskivijas, čuli kako neko iza nas snažno šiba svoje živinče i doziva nas da ga sačekamo. Bio je to jedan student, obučen u sivo, s dokolenicama i cipelama okruglih vrhova, s mačem u koricama i uštirkanim okovratnikom. „Je li ovo onaj bez ruke koji je zdrav, slavni svezvani, veseli pisac — ukratko, radost Muza?“, povikao je kada je čuo moje ime; i prišao je i zgrabio me za levu ruku, a ja sam ga zagrlio; i jahali smo dalje zajedno. Ustanovio je da imam vodenu bolest, koju ne bi mogla izlečiti sva voda okeana, makar bila slatka; i rekao mi je da stavim granicu piću, i da ne zaboravim da jedem. „Mnogi su mi to rekli“, rekao sam, „ali ne mogu da prestanem da pijem, kao da sam za ništa drugo i rođen. Moj život se bliži kraju, i po zapisu mog pulsa završiće svoj tok najkasnije sledeće nedelje.“ Kod toledskog mosta smo se rastali. Doći će vreme, možda, kada ću moći da povežem ovu prekinutu nit, i da kažem ono što sam ovde izostavio. Zbogom, milosti; zbogom, dosetke; zbogom, veseli prijatelji; jer ja umirem, i želim da vas uskoro vidim srećne u drugom životu.

Glave 1–4

Korsikurbo, varvarin, vikao je na otvoru uske jame, koja je više bila grob nego tamnica, zbog mnogih živih tela zakopanih u njoj; i iako se njegov strašni glas čuo daleko, niko nije razumeo njegove reči osim nesrećne Kleolije, zarobljenice u tom ponoru. „Izvedi, Kleolija, kako ti je naređeno, onog momka koji ti je predat pre dva dana.“ Izvukli su, vezanog, mladića od devetnaestak godina, obučenog u platno kao mornar, izuzetne lepote; a on je, pogledavši u nebo, rekao na jeziku koji nije bio njihov: „Hvala vam, neizmerna i milostiva nebesa, što ste mi dali da još jednom vidim vašu svetlost pre nego što umrem.“ Stavili su ga na splav od debala povezanih zelenim vrbovim prućem, i odveli ga na drugo ostrvo, da ga žrtvuju; i dok je jedan od njih nišanio strelom u njegovo srce, iznenadna oluja razbesnela se nad morem i rasturila splav; a mladića, još vezanog, pripijenog uz jednu dasku, talasi su odneli u mirnu uvalu, gde je ležao jedan veliki brod. Njegov čamac ga je pokupio, polumrtvog; a kapetan, mlad čovek plemenitog držanja, dao je da ga obuku i nahrane.

U kabini je, kroz jednu pregradu, čuo neku ženu kako jadikuje, i rekao joj je: „Ko god da si ti koja plačeš, ako ti stranačko saosećanje može olakšati, reci mi svoju nevolju; jer nesreće, kada se podele, manje pritiskaju.“ Bila je to Tauriza, kapetanova sluškinja. Njen gospodar, rekla je, je Arnaldo, naslednik danskog prestola, koji voli jednu gospu po imenu Auristela, više nego ljudske lepote, koju je njegov otac kupio od nekih gusara; ona ga je odbila, rekavši da se zavetovala da će ceo život čuvati devičanstvo; i dok je on čekao da popusti, gusari su je oteli s obale, s Taurizom, a Arnaldo je od tada traga za njom. Bojao se da su je gusari prodali varvarima s ovih ostrva, koji veruju — jer im je jedan njihov vrač to prorekao — da će od njih poteći kralj koji će osvojiti svet, i da će biti sin nekog od njih koji bez grimase popije samleveno srce žrtvovanog čoveka, i najlepše žene koju mogu da nađu; i zato kupuju lepe devojke od gusara, i ubijaju i spaljuju ljude. „Ja sam brat te Auristele“, rekao je mladić, koji se zvao Periandro; „i rado ću otići među varvare da je nađem.“ Arnaldo, iako se čudio da je tako mlad brat tako spreman, prihvatio je; i dogovoreno je da se Periandro obuče kao žena i proda varvarima kao devojka, i da će, ako nađe da je Auristela na ostrvu, Arnaldo doći natrag i prodati im Taurizu, da bi među njima imao još jednu prijateljicu; a ako nije, Arnaldo će ga spasti, silom ako treba.

Obukli su ga u žensku odeću, bogatu i finu, i izgledao je kao najlepša devojka na svetu. Kada je čamac stigao do obale, varvari su se okupili, mašući belim platnom u znak mira; a jedna žena među njima, zarobljenica, koja je znala njihov jezik i jezik stranaca, služila je kao tumač. Varvarski upravitelj, videći navodnu devojku, bio je pogođen kao nečim božanskim, i platio je veliku cenu u zlatu i biserima; brod je ispalio topove, a varvari su odgovorili svojom grubom muzikom; a Periandro je, plačući, predat njima. Odveli su ga u jedan šator i služili ga, kao da je suđena majka njihovog kralja osvajača.

Kada je pripremljeno žrtvovanje jednog čoveka, zarobljenik izveden iz jame bio je mladić obučen kao muškarac, takve lepote da su se varvari zapanjili: a Kleolija, koja mu je pravila društvo u tamnici, otkrila je Periandru da je to njegova sestra Auristela, koju su gusari prodali prerušenu u muškarca. Njih dvoje su se zagrlili; a Bradamiro, jedan od glavnih varvara, obuzet ljubavlju prema navodnoj devojci Periandru, izjavio je da će je uzeti; upravitelj ga je, besan, pogodio strelom; a Korsikurbov sin je, iz osvete, ubio upravitelja kamenim bodežom; varvari su se tukli među sobom i zapalili šume; a u pometnji im je prišao jedan mladi varvarin koji je govorio kastiljanski, i, s ocem koji je nosio baklju, poveo ih kroz jednu pećinu do skrivenog utočišta u stenama.

Glave 5–9

Otac je bio Španac Antonio. Rođen u jednom mestu u Španiji od roditelja srednjeg staleža, borio se u Flandriji u ratovima cara Karla V, i vratio se kući s nešto časti; a kod kuće ga je svađa s jednim plemićem oko oblika obraćanja — da li treba da ga zove „vuestra merced“ ili „vos“ — navela da ga udari i rani, i pobegao je u Lisabon i ukrcao se na brod za Englesku. Tamo su ga, zbog druge svađe s jednim engleskim mornarom, pustili niz more u malom čamcu s malo hleba i vode; i posle mnogo dana stigao je na jedno ostrvo od stena, gde mu je jedan vuk ljudskim glasom rekao da ide negde drugde. Najzad je stigao na ovo varvarsko ostrvo, gde mu je jedna mlada varvarka, Rikla, donosila hranu i zavolela ga; on ju je naučio svom jeziku i svojoj veri, krstio je sopstvenim rukama i oženio se njome; i imali su dvoje dece, Antonija i Konstansu, koje je odgajio kao hrišćane u pećini, daleko od varvara. Kleolija je umrla te noći, od muka svog ropstva, moleći Auristelu da kaže njenoj rodbini da je umrla kao hrišćanka.

Sahranili su Kleoliju u pećini, s mnogo suza. Ostrvo je gorelo; a kada je šest trgovačkih čamaca stiglo na ostrvo, Rikla, koja je imala zlata, kupila je četiri; i otisnuli su se na more — Periandro, Auristela, Antonio i njegova porodica, tumačica i nekoliko zarobljenika oslobođenih iz tamnice. Dok su isplovljavali, jedan čovek u varvarskoj odeći dovikivao im je s obale na italijanskom, moleći hrišćane da ga povedu; a oni koji su izašli iz tamnice jemčili su za njega, rekavši da ih je upozorio na požar; i Periandro je naredio da se čamac vrati i primi ga. Na moru se pojavio veliki brod, za koji je Periandro mislio da je Arnaldov; a on i Auristela, koji još nisu želeli da sretnu Arnalda, bili su radosni kada se vetar promenio i brod otplovio. Uputili su se ka jednom ostrvu čije su snežne planine izgledale blizu, a bile su daleko; i iskrcali su se oko ponoći, po ljutoj hladnoći; a žene su se zbile u jedan čamac, dok su muškarci čuvali stražu. Da prekrate noć, Antonio je zamolio Italijana da ispriča svoju priču. Zvao se Rutilio; bio je učitelj igre iz Sijene, koji je pobegao s kćerkom jednog bogatog plemića; uhvaćen, osuđen je na smrt; a jedna žena u njegovoj tamnici, za koju su govorili da je veštica, ponudila je da ga spase ako se oženi njome. Umotala ga je u svoj plašt, i on je osetio kako ga nosi kroz vazduh; a on, koga su kao hrišćanina učili da su te stvari priče, bio je užasnut, i u sebi je prizivao svece, dok mu ona nije rekla da miruje. Posle nekih četiri sata, zora im je pokazala nepoznatu zemlju. Tamo je pokušala da ga zagrli; a dok ju je odgurivao, video je kako se pretvara u vučicu, i ubo ju je nožem; a ona je pala mrtva, ponovo žena. Prateći zvuk glasova, našao je jednog čoveka italijanskog porekla, koji mu je rekao da je u Norveškoj, i da su takvi oblici đavolje obmane, koje Bog dopušta kao kaznu za greh; i pričao mu je o prirodi tih severnih zemalja, gde mesecima noć ne prestaje, a mesecima sunce ne zalazi. Rutilio je, nemajući drugog zanata osim igre, koja je tamo bila beskorisna, izučio zlatarski zanat, i za nekoliko meseci mogao je da zarađuje hleb; a posle brodoloma došao je na varvarsko ostrvo, gde se, u koži jednog obešenog varvarina, pravio gluvonem, i živeo tako što je za njih skakutao, tri godine, učeći njihov jezik i njihova sujeverja, sve do požara; a onda je otrčao do tamnice da upozori zatvorenike, i tako je stigao do obale.

Glave 10–14

Svanuo je dan; Auristela je dala Periandru dve kugle od voska koje je Kleolija čuvala za nju, u kojima su bili krst od dijamanata i dva velika bisera, znaci njihovog položaja. Na jednom drugom ostrvu sreli su mladića u čamcu koji je pevao, na portugalskom i kastiljanskom, o postojanosti u ljubavi. Rikla ga je smatrala besposličarom, jer peva u takvoj nevolji; ali Periandro i Auristela pozvali su ga u svoj čamac. „Moje tuge“, rekao je, „ostavile su me da visim o koncu.“ „Nijedna tuga ne ubija“, rekao je Periandro, „ako se podnosi.“ „A nada je“, rekla je Auristela, „najčvršća kada je najgore; očajavati je delo kukavice.“ Bio je to Portugalac Manuel de Sosa Kojtinjo. Ispričao im je da je voleo Leonor, jednu gospu iz Lisabona, i da mu je obećana njena ruka; i otišao je da služi u Africi; a kada se vratio, baš na dan određen za njihovo venčanje, pred oltarom, ona je izjavila da je izabrala boljeg muža — Hrista — i zakaluđerila se. On je napustio Portugal, i plovio bez cilja; i pošto je ispričao svoju priču, pao je mrtav od tuge pred njihovim očima. Sahranili su ga na ostrvu; a Antonijev sin urezao je natpis u jedno drvo.

Arnaldov brod ponovo ih je našao; a na njemu su bili i drugi koje su upoznali. Transila, kći Maurisija, učenog plemića s jednog ostrva blizu Engleske, ispričala je kako je, u bračnoj noći, po starom varvarskom običaju njene zemlje, trebalo da je muževljevi rođaci imaju pre njega; a ona je odbila i pobegla s nožem u ruci, i zarobili su je gusari. Njen otac Maurisio, učen čovek i astrolog, i njen verenik Ladislao došli su da je traže, i našli je među njima. A na istom brodu bili su u lancima Rosamunda — nekada ljubavnica jednog engleskog kralja, koja se svojom moći okrutno služila — i Klodio, zlobni klevetnik, oboje prognani od kralja, da bi bili iskrcani na neko ostrvo i više ne uznemiravali svet.

Glave 15–23

Arnaldo je bio presrećan što je našao Auristelu; a ona mu je, iako se prema njemu ponašala učtivo, rekla da se neće udati dok ne obavi svoje hodočašće u Rim. Tauriza, koju su vodili u Irsku, razbolela se i umrla. Maurisio je, čitajući zvezde, upozorio na opasnost na moru; i ubrzo potom dva vojnika, želeći da otmu Transilu, izbušila su rupe na brodu da ga potope, nameravajući da pobegnu u čamcu; brod je počeo da se puni; a u pometnji su se Periandro i Auristela razdvojili. Auristela je, s Riklom, Konstansom i ostalima, spasena u čamcu; za Periandra su se bojali da je izgubljen.

Stigli su na jedno ostrvo pokriveno snegom, i tamo našli jedan gusarski brod; njegov kapetan pričao im je o kralju Polikarpu, sa susednog ostrva, koji svake godine priređuje igre i nadmetanja; i kako je te godine došao jedan mladić velike lepote, i pobedio u svakom nadmetanju — u trci, u rvanju, u gađanju lukom — i primio nagradu iz ruke kraljeve kćeri, lepe Sinforose. Auristela je, čuvši opis, znala da je to Periandro; a kada je čula kako ga je Sinforosa gledala i kako ga je krunisala, prvi put je osetila gorke muke ljubomore. Vreme se promenilo, i digla se velika oluja dok se knjiga završava.