Valjak (Prva knjiga, glave 1–6)

PRVA KNJIGA: DOLAZAK MARSOVACA

I. UOČI RATA

Niko ne bi poverovao, u poslednjim godinama devetnaestog veka, da ovaj svet pažljivo i izbliza posmatraju umovi veći od čovekovog a ipak smrtni kao i njegov; da su ljude, dok su se bavili svojim raznim poslovima, ispitivali i proučavali, možda gotovo onako pomno kao što čovek s mikroskopom proučava prolazna stvorenja koja vrve i množe se u kapi vode. S beskrajnim samozadovoljstvom ljudi su išli tamo-amo po ovoj zemaljskoj kugli za svojim sitnim poslovima, spokojni u uverenju o svojoj vlasti nad materijom. A ipak su preko ponora svemira umovi koji su prema našim umovima ono što su naši prema umovima životinja koje propadaju, inteligencije ogromne i hladne i bez saosećanja, gledali ovu zemlju zavidnim očima, i polako i sigurno kovali svoje planove protiv nas. A početkom dvadesetog veka došlo je veliko otrežnjenje.

Planeta Mars, jedva da moram da podsećam čitaoca, kruži oko sunca na srednjoj udaljenosti od 140.000.000 milja. Starija je od našeg sveta, i hladi se; a njeni stanovnici, gonjeni nuždom sveta koji se ledi, gledali su preko svemira u jednu jutarnju zvezdu nade, našu topliju planetu, zelenu od rastinja i sivu od vode, s oblačnom atmosferom koja rečito govori o plodnosti.

A pre nego što ih suviše strogo osudimo, moramo se setiti kakvo je nemilosrdno i potpuno uništenje naša sopstvena vrsta nanela, ne samo životinjama, kao što su nestali bizon i dodo, nego i svojim nižim rasama. Tasmanci su, uprkos svojoj ljudskoj sličnosti, za pedeset godina potpuno zbrisani s lica zemlje u istrebljivačkom ratu koji su vodili evropski doseljenici. Jesmo li mi takvi apostoli milosrđa da se žalimo ako su Marsovci ratovali u istom duhu?

Za vreme opozicije 1894. viđena je velika svetlost na osvetljenom delu diska, najpre na opservatoriji Lik. Te noći bio sam na opservatoriji u Oteršou sa svojim prijateljem Ogilvijem, poznatim astronomom, i video kroz teleskop kako mlaz plamena sukne s planete. Bilo je to livenje ogromnog topa, u ogromnoj jami iskopanoj u njihovoj planeti, iz koga su ispaljivani hici na nas. Deset noći su dolazili bleskovi, a Ogilvi je odbacivao zamisao da na Marsu ima stanovnika. „Izgledi protiv bilo čega nalik na čoveka na Marsu jesu milion prema jedan“, rekao je.

II. ZVEZDA PADALICA

Onda je došla noć prve zvezde padalice. Videli su je rano ujutru kako juri nad Vinčesterom ka istoku, kao pruga plamena visoko u atmosferi. Ogilvi, koji ju je video, izašao je rano da je nađe, i na Horselskoj utrini, između Horsela, Oteršoa i Vokinga, našao je ogromnu rupu, a u njoj, napola zakopan, jedan veliki valjak, trideset jardi u prečniku, pokriven debelom ljuskavom korom mrkožute boje. Dok je gledao, vrh je počeo da se okreće. Odvrtao se iznutra. Nešto unutra pokušavalo je da izađe. A Ogilvi je potrčao, van sebe od uzbuđenja, da kaže svetu da su u valjku ljudi s Marsa.

III. NA HORSELSKOJ UTRINI

Do popodneva se oko jame okupila gomila: besposličari, deca, nekoliko biciklista, radoznali iz Vokinga. Novine su donele vest. Otišao sam da vidim, i bio razočaran: ogroman valjak, koji se i dalje polako odvrtao. Niko još nije pomišljao na opasnost.

IV. VALJAK SE OTVARA

Kad sam se vratio na utrinu, sunce je zalazilo. Odjednom je poklopac pao sa zvonkim treskom. Jedna velika sivkasta okrugla masa, velika možda kao medved, polako i s mukom se dizala iz valjka. Dok se izbočavala i hvatala svetlost, sijala se kao mokra koža. Dva velika tamna oka gledala su me netremice. Masa koja ih je uokvirivala, glava te stvari, bila je okrugla, i imala je, moglo bi se reći, lice. Ispod očiju bila su usta, čiji je ivica bez usana podrhtavala i dahtala, i balavila. Celo stvorenje se grčevito nadimalo i pulsiralo. Jedan dugačak pipkasti udeo zgrabio je ivicu valjka, drugi se njihao u vazduhu.

Oni koji nikada nisu videli živog Marsovca jedva mogu da zamisle čudni užas njegove pojave: osobena usta u obliku slova V sa zašiljenom gornjom usnom, odsustvo obrvnih lukova, odsustvo brade ispod klinaste donje usne, neprestano podrhtavanje tih usta, gorgonske grupe pipaka, burno disanje pluća u stranoj atmosferi, očiglednu težinu i mučnost kretanja zbog veće Zemljine teže; a iznad svega, neobičnu snagu ogromnih očiju. Bilo je nečeg gljivastog u uljastoj smeđoj koži. Već pri tom prvom susretu, tom prvom pogledu, obuzeli su me gađenje i strah.

Okrenuo sam se i potrčao kao lud prema drveću.

V. TOPLOTNI ZRAK

Jedna deputacija je krenula prema jami, mašući belom zastavom: Ogilvi, Stent, kraljevski astronom, i drugi, da pokažu Marsovcima da smo i mi inteligentni. Odjednom je bljesnula svetlost, i iz jame je u tri odvojena oblačka izašla količina svetlećeg zelenkastog dima. Onda se iz jame diglo nešto, grbav oblik, a iz njega kao da je zatreperila avet zraka svetlosti.

Odmah su iz rasute grupe ljudi suknuli bleskovi pravog plamena, jarki sjaj koji je skakao s jednog na drugog. Kao da se svaki odjednom i za trenutak pretvorio u vatru. Onda sam, pri svetlosti njihovog sopstvenog uništenja, video kako se teturaju i padaju, a njihovi pratioci se okreću da beže. Jedan gotovo nečujan i zaslepljujući blesak svetlosti, i jedan čovek je pao glavačke i ostao da leži; a dok je nevidljivi snop toplote prelazio preko njih, borovi su planuli, a svaki suvi žbun žutilovke postajao je, s jednim muklim udarom, gomila plamena. Kružila je brzo i postojano, ta plamena smrt, taj nevidljivi, neizbežni mač toplote.

VI. TOPLOTNI ZRAK NA ČOBAMSKOM DRUMU

Još je predmet čuđenja kako Marsovci mogu da ubijaju ljude tako brzo i tako tiho. Mnogi misle da su nekako u stanju da proizvedu jaku toplotu u jednoj komori praktično apsolutne neprovodljivosti, i da je usmere u paralelnom snopu na bilo koji predmet koji izaberu, pomoću uglačanog paraboličnog ogledala nepoznatog sastava. Kako god se to radilo, sigurno je da je snop toplote suština stvari. Šta god je zapaljivo, plane od njegovog dodira; olovo teče kao voda, gvožđe omekšava, staklo puca i topi se, a kad padne na vodu, ona eksplodira u paru.

Te noći je blizu četrdeset ljudi ležalo pod zvezdama oko jame, ugljenisanih i izobličenih do neprepoznatljivosti, a cele noći utrina od Horsela do Mejberija bila je pusta i jarko je gorela. Gomilu koja je bežala Čobamskim drumom zahvatila je ivica snopa; troje je poginulo, a mnogi su izgaženi. A ja sam trčao kući, kroz mrak, puka ljudska životinja, prestravljen, među drvećem.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Borbene mašine)