Svet u glavi (Dopune prvoj knjizi, poglavlja 1–4)

Godine 1844, dvadeset šest godina posle prvog toma, objavio sam ovaj drugi. On ne zamenjuje prvi. Prati iste četiri knjige, poglavlje po poglavlje, i dodaje ono što me je naučio dug život razmišljanja. Čitalac treba da ima prvi tom za sobom; ovaj je njegov komentar, njegovo produbljivanje, a ponegde i njegova ispravka.

---

Dopune prvoj knjizi. Prva polovina: Učenje o opažajnoj predstavi.

Poglavlje 1. O osnovnom gledištu idealizma

U beskrajnom prostoru ima bezbroj sjajnih kugli, oko svake od kojih kruži desetak manjih, vrelih u jezgru i pokrivenih hladnom korom, na kojoj je jedna plesan proizvela živa i saznajuća bića. To je empirijska istina, realno, svet. Pa ipak je za misleće biće nesiguran položaj da stoji na jednoj od tih bezbrojnih kugli koje slobodno lebde u bezgraničnom prostoru, ne znajući ni odakle ni kuda, i da bude samo jedno od bezbrojnih sličnih bića koja se tiskaju, guraju i muče, nemirno i brzo nastajući i nestajući u vremenu bez početka i kraja.

Ovde, dakle, počinje idealizam. Svet, sa svim svojim kuglama, postoji samo u jednoj glavi. Realista se smeje: zar onda svet živi samo u mom mozgu? Je li sunce u mojoj lobanji? Ali on zaboravlja da je „glava“ o kojoj govori i sama samo nešto viđeno, predstava u drugoj glavi. Svet je u glavi, a glava je u svetu. Nijedno se ne može odbaciti. To je krug u kome se kreće svo naše saznanje.

Idealizam ne poriče empirijsku stvarnost sveta. Kamen postoji, drvo postoji, zvezde postoje, tačno u onom smislu u kome se svi slažemo da postoje. Ono što idealizam poriče jeste da je ta stvarnost poslednja reč: da postoji onakva kakva se pojavljuje, nezavisno od ikakvog subjekta. Svet bez subjekta koji ga opaža jeste fraza bez smisla, kao zvuk bez uha ili odraz bez ogledala.

Poglavlje 2. O učenju o opažanju, ili saznanju razuma

Opažanje nije pasivno. Čula daju samo sirovu građu: draž u mrežnjači, treperenje u uhu. Od toga razum, trenutno i a da to ne primetimo, gradi svet predmeta u prostoru. Čini to tako što svaki osećaj odnosi na neki uzrok izvan nas. Svaki čin viđenja je zato već čin inteligencije; oko ne vidi ništa bez mozga.

Zato čovek rođen slep, kada mu se vid vrati, ne vidi odmah svet. Mora najpre da nauči da vidi, da poveže osećaje s uzrocima, da prosuđuje udaljenost i oblik. I zato je svet opažanja uvek više od zbira naših osećaja.

Poglavlje 3. O čulima

Čula su samo otvori mozga kroz koje on prima građu spolja. Vid je najintelektualnije od njih, čulo razuma; daje nam najšire i najbogatije podatke, a njegova zadovoljstva su najčistija, jer se najmanje tiču volje. Sluh je čulo uma, jer kroz njega primamo reči a time i pojmove; on je i čulo muzike. Dodir, miris i ukus bliži su volji, a njihova zadovoljstva i bolovi su telesniji.

Poglavlje 4. O saznanju a priori

To što neke stvari znamo pre svakog iskustva veliko je Kantovo otkriće. Vreme, prostor i uzročnost ne uče se; oni su oblici u kojima se bilo šta uopšte može iskusiti. Pokušao sam to da pokažem konkretno sastavivši tablicu predikata koje a priori znamo o vremenu, o prostoru i o materiji. Vreme ima samo jednu dimenziju; prostor ima tri. Vreme se ne može opaziti samo po sebi; ni prostor. Svaki deo vremena je vreme, svaki deo prostora prostor. Materija traje; njena količina ne može ni da se poveća ni da se smanji. Sve to znamo sa izvesnošću pre nego što smo pogledali ijednu stvar. A šta god znamo na taj način, znamo zato što pripada sklopu našeg sopstvenog intelekta, a ne samim stvarima.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Životinje, pojmovi i smeh)