Svet je moja predstava (Knjiga 1, §§1–7)

Predgovor

Nameravam da ovde izložim kako ovu knjigu treba čitati da bi se razumela. Ono što ona treba da saopšti jeste jedna jedina misao. Pa ipak, uprkos svim naporima, nisam mogao da nađem kraći put da je saopštim od cele ove knjige. Zato je prvo pravilo da se knjiga pročita dvaput, i to prvi put s mnogo strpljenja. Čitalac bi takođe trebalo da poznaje glavna dela Kanta, jer ono što pružam svuda pretpostavlja njegovu filozofiju. A ako se zadržao u školi božanskog Platona, biće utoliko bolje pripremljen; a ako je primio blagodet Upanišada, najbolje je od svih pripremljen da čuje šta imam da kažem.

---

Prva knjiga. Svet kao predstava, prvo razmatranje: predstava podvrgnuta stavu dovoljnog razloga.

§ 1. „Svet je moja predstava.“ To je istina koja važi za svako živo i saznajuće biće, iako je samo čovek može dovesti do refleksivne, apstraktne svesti. Ako to zaista učini, u njemu je svanula filozofska razboritost. Tada mu postaje jasno i izvesno da ne poznaje sunce i zemlju, nego uvek samo oko koje vidi sunce, ruku koja oseća zemlju; da je svet koji ga okružuje tu samo kao predstava, drugim rečima, samo u odnosu na nešto drugo, naime na ono što predstavlja, a to je on sam.

Nijedna istina nije izvesnija, nezavisnija od svih drugih, i manje joj je potreban dokaz od ove: da je sve što postoji za saznanje, dakle ceo ovaj svet, samo objekt u odnosu na subjekt, opažaj onoga koji opaža, jednom rečju, predstava. Šta god pripada ili može pripadati svetu neizbežno je uslovljeno subjektom, i postoji samo za subjekt.

§ 2. Ono što sve saznaje, a što niko ne saznaje, jeste subjekt. On je nosilac sveta. Objekt i subjekt su nerazdvojni, čak i za mišljenje: svaki ima smisao i postojanje samo kroz drugog i za drugog; svaki se javlja s drugim i iščezava s njim. Neposredno ograničavaju jedan drugog: gde počinje objekt, tu prestaje subjekt.

§ 3. Oblici svakog objekta — vreme, prostor i uzročnost — mogu se naći i potpuno saznati polazeći od samog subjekta, čak i bez saznanja objekta. Kantovim jezikom, oni leže a priori u našoj svesti. To što je ovo otkrio jedna je od glavnih Kantovih zasluga. Ja idem dalje. Tvrdim da je stav dovoljnog razloga, stav da ništa nije bez osnova zašto jeste pre nego što nije, zajednički izraz svih ovih oblika objekta kojih smo a priori svesni. U svojoj raspravi o tom stavu pokazao sam da se on javlja u četiri oblika, prema četiri klase objekata: kao zakon uzroka i posledice za materijalne stvari; kao zakon saznanja za sudove; kao zakon bivstvovanja za položaje u prostoru i trenutke u vremenu, na kojima počivaju geometrija i aritmetika; i kao zakon motivacije za radnje.

Ko je spoznao oblik stava dovoljnog razloga koji se javlja u čistom vremenu, time je spoznao celu prirodu vremena. Vreme nije ništa drugo do taj oblik. Svaki trenutak postoji samo ukoliko je izbrisao prethodni, svog oca, da bi i sam isto tako brzo bio izbrisan. Prošlost i budućnost su prazne i nestvarne kao svaki san; sadašnjost je samo granica između njih, bez protežnosti i trajanja.

§ 4. Materija je od početka do kraja ništa drugo do uzročnost. Njeno biće je njeno delovanje; nemoguće je i zamisliti joj ikakvo drugo biće. Samo kao nešto što deluje ona ispunjava prostor i vreme. Subjektivni korelat materije, ili uzročnosti, jeste razum, i on nije ništa više od toga. Saznati uzročnost njegova je jedina funkcija i jedina moć.

§ 6. Sve životinje imaju razum, čak i one najnesavršenije; jer sve saznaju objekte, i to saznanje određuje njihova kretanja kao motiv. Pas vidi podignut štap i zna šta sledi. Razum je isti kod svih životinja i kod svih ljudi. Svuda ima isti jednostavan oblik: saznanje uzročnosti, prelaz od posledice ka uzroku i od uzroka ka posledici. I upravo kroz to, i ni kroz šta drugo, sirovi osećaji čula postaju svet opaženih objekata. Svet kao predstava postoji samo kroz razum.

§ 7. Naša metoda se potpuno razlikuje od dve suprotne zablude svih dosadašnjih sistema. Ne polazimo ni od objekta ni od subjekta, nego od predstave, koja ih oba sadrži i pretpostavlja.

Materijalizam polazi od objekta, od materije, i pokušava da iz nje objasni sve ostalo, najzad čak i saznajući subjekt. On prenebregava da je već prvim korakom pretpostavio ono što hoće da objasni: jer materija je data samo u predstavi, kroz razum. On je kao baron Minhauzen, koji je, plivajući na konju kroz vodu, izvukao konja nogama, a sebe sopstvenim perčinom. Suprotna zabluda, Fihteova, polazi od subjekta i pokušava da iz njega isprede objekt. Obe su podjednako pogrešne.

Iz svega ovoga sledi da su život i snovi stranice jedne iste knjige. Čitati ih redom, stranicu za stranicom, jeste ono što nazivamo stvarnim životom. Ali kada se čas čitanja završi i odmaramo se, često besposleno listamo knjigu, otvarajući je tu i tamo bez reda i veze; i to je sanjanje. Ne znam ni za kakvo sigurno merilo koje bi razlikovalo jedno od drugog.

Drevna mudrost Indije kaže isto: „To je Maja, veo obmane, koji pokriva oči smrtnika, i čini da vide svet za koji se ne može reći ni da jeste ni da nije; jer je kao san, kao sunčev odsjaj na pesku koji putnik izdaleka smatra vodom.“

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Um i njegove granice)