Prvi deo: Od fiziokrata do Adama Smita

Opšta napomena

Svi ekonomisti dele grešku što višak vrednosti ne posmatraju kao takav, u njegovom čistom obliku, nego u posebnim oblicima profita i rente. Kakve teorijske greške iz toga nužno moraju nastati, pokazaće se potpunije u trećoj knjizi, u analizi veoma izmenjenog oblika koji višak vrednosti dobija kao profit.

Ser Džejms Stjuart

Pre fiziokrata, višak vrednosti — to jest, profit, u obliku profita — objašnjavan je čisto iz razmene, iz prodaje robe iznad njene vrednosti. Ser Džejms Stjuart u celini nije otišao dalje od tog uskog shvatanja; pre ga treba smatrati čovekom koji ga je reprodukovao u naučnom obliku. Razlikovao je „pozitivni profit“, koji proizlazi iz povećanja rada, radinosti ili veštine, i „relativni profit“, ili „profit od otuđenja“, koji je samo prenos bogatstva s jedne strane na drugu — dobitak jednoga uvek je gubitak drugoga. Stjuart tako odbacuje iluziju merkantilista da višak vrednosti nastaje iz prodaje roba iznad njihove vrednosti; ali ne može da objasni odakle dolazi pozitivni profit. Njegova je zasluga što je shvatio da je odvajanje proizvođača od njihovih sredstava za proizvodnju — eksproprijacija seljaštva — bilo pretpostavka novog načina proizvodnje.

Fiziokrati

Analiza kapitala, unutar buržoaskog horizonta, u suštini je delo fiziokrata. Ta zasluga čini ih pravim očevima moderne političke ekonomije. Oni su ispitivanje porekla viška vrednosti preneli iz sfere cirkulacije u sferu neposredne proizvodnje, i time postavili temelj za analizu kapitalističke proizvodnje.

Ispravno su postavili osnovno načelo da je proizvodan samo onaj rad koji stvara višak vrednosti. Ali gde su višak vrednosti nalazili najopipljivije? U poljoprivredi, gde sama priroda kao da vraća više nego što je uloženo: posejano seme daje žetvu mnogo puta veću; rad zemljoradnika proizvodi više hrane nego što je potrebno njemu i njegovoj porodici. Zato su fiziokrati smatrali da je proizvodan samo poljoprivredni rad, i da je „čisti proizvod“ — višak žetve iznad troškova proizvodnje — dar prirode, koji zemljoposednik prisvaja kao rentu. Renta im se javlja kao jedini oblik viška vrednosti; industrijski profit samo je neka vrsta najamnine koja se isplaćuje kapitalisti.

Otuda protivrečnost u njihovom sistemu. Njegov oblik je feudalan: izgleda kao da veliča zemljišnu svojinu, da zemljoposednika čini pravim korisnikom proizvodnje. Ali njegova suština je buržoaska: to je prvo sistematsko shvatanje kapitalističke proizvodnje. Jer zemlju moraju obrađivati kapitalistički zakupci koji zapošljavaju najamne radnike; zakupac mora da predujmi kapital; a svi porezi, zaključili su, treba da padnu samo na zemljišnu rentu — što je napad na zemljišnu svojinu, i prvi oblik u kome su izraženi zahtevi industrijskog kapitala protiv zemljoposednika. Tako je feudalni privid sistema skrivao njegovu buržoasku sadržinu; i nije slučajno što je fiziokrate podržavala apsolutna monarhija Francuske, i što je Tirgo, ministar fiziokrata, pripremio mere koje je Revolucija trebalo da sprovede.

Tirgo je teoriju razvio najdalje. Radnik koji nema ništa osim svojih ruku, pisao je, ima samo ono što može da proda drugima; a njegova najamnina ograničena je, konkurencijom radnika među sobom, na ono što mu je nužno za izdržavanje. Samo zemljoradnik proizvodi više od svoje najamnine: ono što mu zemlja daje preko njegovog izdržavanja čist je dar, kojim može da kupuje rad drugih. Ovde, kod Tirgoa, vrednost radne snage shvaćena je kao vrednost životnih namirnica, a višak kao razlika proizvoda iznad njih. Samo je mesto gde višak nastaje ograničeno na zemlju.

Keneova „Ekonomska tablica“ pokušala je da ceo proces proizvodnje kapitala prikaže kao proces reprodukcije, s cirkulacijom samo kao njegovim oblikom — kretanje novca samo kao momenat u kretanju kapitala; poreklo dohotka, razmenu kapitala za dohodak, odnos između proizvodne i krajnje potrošnje, sve obuhvaćeno jednim procesom. I sve je to izložio u tablici od pet linija, koje spajaju šest polaznih i povratnih tačaka — i to u drugoj trećini osamnaestog veka, kad je politička ekonomija bila još u detinjstvu. Bio je to genijalan potez, bez sumnje najsjajnija ideja koju je politička ekonomija do tada proizvela.

Lenge i Neker

Među francuskim piscima tog vremena, dvojica su stvar videla oštrije od ekonomista. Lenge je, u svojoj „Teoriji građanskih zakona“ (1767), napao buržoaske liberalne ideale prosvetiteljstva: slobodni radnik, govorio je, gore prolazi od roba, jer roba bar hrani gospodar, dok je najamni radnik slobodan samo da izabere gospodara, i da gladuje ako ga ne nađe; bogataš ne kupuje njegov rad, nego njegovu glad. Lenge nije razumeo kapitalistički način proizvodnje; ali video je, okom reakcionara, bedu slobodnog radnika.

Neker, bankar i ministar Luja XVI, video je da povećanje proizvodne snage rada služi samo povećanju bogatstva onih koji poseduju sredstva za proizvodnju: što brže radnik može da proizvede sopstveno izdržavanje, to više vremena radi za bogate, to više bogati mogu da kupe viškom — raskoš, sluge, rad drugih. On vidi višak vrednosti u industriji kao i u poljoprivredi; ali ga objašnjava samo kao višak rada iznad onoga što je potrebno za radnikovu najamninu, ne pitajući kako taj višak nastaje unutar razmene.

Adam Smit

Adam Smit, kao i svi ekonomisti vredni pomena, preuzima od fiziokrata pojam prosečne najamnine. Ali ide dalje: proizvodni rad koji stvara vrednost proširuje s poljoprivrede na rad uopšte. I daje dva različita određenja vrednosti, koja teku jedno pored drugog kroz celo njegovo delo.

U prvom, vrednost robe određena je količinom rada potrebnom za njenu proizvodnju. U drugom, količinom rada kojom ona može da raspolaže — to jest, količinom živog rada koja se njome može kupiti. Ta dva su jednaka samo dok radnik dobija ceo proizvod svog rada. Ali sam Smit kaže da, čim se zalihe nagomilaju u rukama pojedinih lica, i čim zemlja postane privatna svojina, radnik mora svoj proizvod da deli s vlasnikom zaliha i vlasnikom zemlje; i tada se dva određenja razilaze. On, dakle, vidi da su profit kapitaliste i renta zemljoposednika odbici od proizvoda rada — od vrednosti koju je radnik dodao materijalima. On je, zapravo, prepoznao pravo poreklo viška vrednosti, iako ga ne izdvaja kao posebnu kategoriju od posebnih oblika koje on dobija u profitu i renti. To je njegova velika zasluga; a istovremeno, vraćajući se na rad kojim se „raspolaže“, on se koleba, i otvara put suprotnom shvatanju — da su najamnina, profit i renta tri izvorna izvora vrednosti.

Odatle potiče njegova dogma da se cena svake robe razlaže na najamninu, profit i rentu. On zaboravlja onaj deo vrednosti proizvoda koji samo nadoknađuje utrošena sredstva za proizvodnju. Kad bi bio u pravu, ceo proizvod mogao bi se svake godine potrošiti, i ništa ne bi preostalo da nadoknadi utrošene materijale i oruđa. Sam Smit oseća teškoću, i pokušava da je gura unazad od jednog proizvođača do drugog: zakupčevo seme, kaže, razlaže se na najamninu, profit i rentu zakupca koji ga je proizveo, i tako dalje — šaljući nas od Poncija do Pilata.

Smitova greška ima i dalju posledicu. On ne može da objasni kako godišnji dohodak društva može da kupi godišnji proizvod, ako deo tog proizvoda mora da nadoknadi utrošeni konstantni kapital. Pokušava da razlikuje „bruto dohodak“ društva od njegovog „neto dohotka“, i priznaje da se održavanje fiksnog kapitala mora odbiti od neto dohotka; ali ne vidi da isto važi za sirovine i pomoćne materijale koji čine cirkulacioni kapital. Cela teškoća rešava se tek kad se, u godišnjem proizvodu, razlikuje deo koji nadoknađuje konstantni kapital od dela koji predstavlja novododatu vrednost — i kad se vidi da razmena između proizvođača sredstava za proizvodnju i proizvođača sredstava za potrošnju dovodi ta dva u ravnotežu. Smit se tome približio, a onda skrenuo.

Smit takođe opisuje akumulaciju kapitala na način koji su njegovi sledbenici pretvorili u dogmu. Šta god da se uštedi, kaže, isto se tako troši kao i ono što se izdaje, ali od strane drugih ljudi: proizvodnih radnika umesto besposlenih. Štedeti, drugim rečima, znači zapošljavati više radnika. To je tačno dokle ide; ali Smit opet zaboravlja da se kapital uložen u mašine i materijale ne troši na najamnine; on ceo kapital razlaže na najamnine, a time i ceo proizvod na dohodak. Iz te greške, koju je preuzeo Rikardo, potiče predstava da je akumulacija prosto zapošljavanje više rada — predstava koja skriva rast konstantnog kapitala, a s njim i pad relativne tražnje za radom.

Proizvodni i neproizvodni rad

Smitovo razlikovanje proizvodnog i neproizvodnog rada od velikog je značaja. Po jednoj definiciji, proizvodan je rad koji se razmenjuje s kapitalom i proizvodi mu profit; neproizvodan je rad koji se razmenjuje neposredno s dohotkom, s prihodom lica koje ga troši. To je tačno; to je razlikovanje sa stanovišta kapitalističke proizvodnje. Proizvodan rad, u kapitalističkom smislu, jeste najamni rad koji, razmenjen za promenljivi deo kapitala, reprodukuje taj deo i uz to proizvodi višak vrednosti za kapitalistu.

Ista vrsta rada može biti proizvodna ili neproizvodna. Milton, koji je „Izgubljeni raj“ prodao za pet funti, bio je neproizvodni radnik. Napisao ga je kao što svilena buba prede svilu, jer mu je to bilo u prirodi; posle je proizvod prodao. Ali lajpciški najamni pisac, koji po narudžbini svog izdavača izbacuje kompilacije, proizvodni je radnik: njegovo pisanje je od početka potčinjeno kapitalu, i vrši se samo da bi ga uvećalo. Pevačica koja peva kao ptica, iz sopstvenog zadovoljstva, neproizvodna je; ako prodaje svoje pevanje, utoliko je najamnica ili trgovac. Ali ako je neki impresario unajmi da peva da bi na njoj zaradio, ona je proizvodna radnica, jer proizvodi kapital.

U svojoj drugoj definiciji, Smit naziva proizvodnim rad koji se fiksira i ostvaruje u nekom posebnom predmetu, u robi za prodaju koja traje neko vreme pošto je rad prošao; a neproizvodnim rad poslužitelja, koji nestaje u samom trenutku svog vršenja. U tu klasu ubraja, pored slugu, vladara i sve činovnike pravosuđa i rata, celu vojsku i mornaricu; sveštenike, advokate, lekare, književnike svake vrste; glumce, lakrdijaše, muzičare, operske pevače, operske igrače. Bio je to jezik još revolucionarne buržoazije, koja sebi još nije bila potčinila celo društvo, državu i tako dalje. Ta transcendentna zanimanja — vladar, sudija, oficir, sveštenik — sve stare ideološke profesije koje iz njih proizlaze, njihovi učenjaci, učitelji i sveštenici, s ekonomskog stanovišta stavljeni su na isti nivo s rojem njihovih sopstvenih lakeja i lakrdijaša, koje izdržavaju bogati. Oni su puke sluge javnosti, kao što su oni drugi njihove sluge. Žive od proizvoda tuđe radinosti; zato ih treba svesti na neizbežni minimum. Kasnije, kad je buržoazija osvojila bojno polje, promenila je ton: Štorh, Senior i slični dali su se na to da dokažu da su i država, vojska, sveštenstvo proizvodni, jer „proizvode“ bezbednost, zdravlje i vrlinu naroda.

Spor oko tog razlikovanja, posle Smita, poučan je. Garnije, Ganij, Loderdejl, Se, Štorh, Senior i drugi napadali su Smita što rad slugu naziva neproizvodnim; otkrili su da je svaka usluga proizvodna, jer je plaćena. Na taj način branili su ne samo besposlene potrošače, nego i celu vojsku državnih činovnika, sveštenika i vojnika koju je buržoazija isprva htela da svede na minimum, a kasnije je našla tako korisnom. Što je buržoasko društvo razvijenije, to njegovi ekonomisti više otkrivaju proizvodnost njegovih neproizvodnih klasa.

Ovde Marks umeće jednu ironičnu digresiju: ako je svaka delatnost „proizvodna“, onda je i zločinac proizvodan. On proizvodi zločine, a s njima i krivično pravo, profesora koji o njemu predaje, policiju, sudije, dželate i porote; proizvodi umetnost, u obliku romana i tragedija; prekida jednoličnost buržoaskog života, i podstiče pronalazače boljih brava i izrađivače novčanica koje se ne mogu krivotvoriti.