Prvi odsek: Fiziološke boje · Teorija boja

Iz predgovora

Moglo bi se pitati ne bi li onaj ko hoće da govori o bojama trebalo prvo da govori o svetlosti. Na to odgovaramo kratko i otvoreno: pošto je o svetlosti već toliko rečeno, jedva da izgleda potrebno to ponavljati, ili ponovljenom mnogo dodavati. Jer zapravo uzalud pokušavamo da izrazimo suštinu jedne stvari. Opažamo dejstva, a potpuna istorija tih dejstava u svakom slučaju bi obuhvatila i suštinu same stvari. Boje su dela svetlosti: njena dela i njene patnje. U tom smislu možemo od njih očekivati neko otkrivanje prirode svetlosti.

Boje i svetlost stoje, doduše, u najtešnjem odnosu jedno s drugim; ali oboje moramo zamišljati kao da pripadaju prirodi kao celini, jer se upravo priroda kao celina kroz njih otkriva čulu oka. Na isti način cela priroda se otkriva i jednom drugom čulu. Priroda govori svim našim čulima, poznatim, nepoznatim i neprepoznatim; tako govori sebi i nama na hiljadu načina.

Stara teorija, da je boja skrivena u beloj svetlosti i da je prizma iz nje izvlači, liči na stari zamak, koji je njegov osnivač gradio s mladalačkom žurbom, a naslednici ga potom proširivali i utvrđivali kulama i bedemima, dok više nije bio za stanovanje, nego samo za odbranu. Ne nameravamo da ga opsedamo; nameravamo da pokažemo da se može živeti i bez njega, pod vedrim nebom.

Iz uvoda

Oko duguje svoje postojanje svetlosti. Iz ravnodušnih životinjskih organa svetlost izaziva organ koji je njoj sličan; tako je oko obrazovano svetlošću, za svetlost, da bi se unutrašnja svetlost srela sa spoljašnjom. Ovde se sećamo stare jonske škole, koja je uvek iznova govorila da se slično saznaje samo sličnim; i reči jednog starog mistika, koje možemo ovako da prenesemo:

Da oko nije od sunca, kako bismo gledali svetlost? Da u nama nije Božja snaga, kako bi nas božansko radovalo?

Boje ćemo razmatrati pod tri vida. Prvo, one koje pripadaju samom oku i zavise od njegove radnje i protivradnje: njih zovemo fiziološkim. Drugo, one koje vidimo u bezbojnim sredinama i pomoću njih, prozirnim ili mutnim: njih zovemo fizičkim. Treće, one koje možemo zamisliti kao da pripadaju predmetima i da su u njima učvršćene: njih zovemo hemijskim.

Svetlost i tama, svetlina i mrak, ili, ako se više voli opštiji izraz, svetlost i njeno odsustvo, potrebni su da bi nastala boja. Do svetlosti se javlja jedna boja koju zovemo žutom; do tame druga, koju zovemo plavom. Kad se ove dve pomešaju u svom najčistijem stanju, tako da se tačno uravnoteže, daju treću boju, koju zovemo zelenom. Ali svaka od prve dve boje može i sama u sebi, zgušnjavanjem ili zatamnjivanjem, da proizvede novu pojavu: dobijaju crvenkast izgled, koji može da poraste do takve visine da se prvobitno plavo ili žuto jedva prepoznaje. A kad se spoje žutocrvena i plavocrvena krajnost, nastaje najsilnija, najveličanstvenija boja, koju zovemo purpurom. To su najjednostavniji elementi cele teorije.

Fiziološke boje

Ove boje stavljamo na prvo mesto, jer pripadaju sasvim, ili velikim delom, subjektu: oku. One su temelj celog učenja, i otkrivaju nam sklad boja oko kojeg je bilo toliko spora. Raniji pisci su ih smatrali nečim izvan prirode, slučajnim — obmanama, varkama vida, utvarama. Mi ih zovemo fiziološkim, jer pripadaju zdravom oku, i jer ih smatramo nužnim uslovima viđenja.
Ako se oko drži u tami, ono traži svetlost: nalazi se u stanju povećane prijemčivosti. Ako se izloži jarkoj beloj površini, zaslepljeno je, i neko vreme ne može da razlikuje umereno osvetljene predmete.
Da bi videlo, oko mora imati najjaču svetlost koju može da podnese pored najdublje tame; ono uvek nastoji da u prisustvu jednog proizvede drugo.
Taman predmet izgleda manji od svetlog iste veličine. Uporedi li se beli krug na crnoj podlozi i crni krug na beloj: crni će izgledati za oko petinu manji.
Ako se neko vreme gleda u prozor, iza kojeg je svetlo nebo, pa se zatvore oči, ili pogleda u taman deo sobe, vidi se krst prozorskog okvira svetao na tamnoj podlozi: naknadna slika, u kojoj su tamno i svetlo zamenili mesta. Ona se smanjuje, bledi i gubi obris pre nego što nestane.
Oko ne može ni trenutak da ostane u jednom određenom stanju koje mu nameće predmet u koji gleda. Primorano je na neku vrstu suprotstavljanja, koje, postavljajući krajnost naspram krajnosti, sredinu naspram sredine, istovremeno spaja ove suprotne utiske, i uvek teži celini. Ovde vidimo večnu formulu samog života: razdvajati i spajati, udisati i izdisati.
Siva mrlja na crnoj podlozi izgleda mnogo svetlija od iste mrlje na beloj podlozi.
Ako se u zamračenoj sobi gleda u okrugao svetao otvor kroz koji sija sunce, pa se zatvore oči, naknadna slika svetlog kruga ostaje, i prolazi kroz boje: obod joj postaje crven, pa plav, pa taman, pre nego što nestane.
Ako gledamo obojen predmet, naknadna slika je obojena suprotnom bojom: žuto izaziva ljubičasto; narandžasto plavo; purpurno zeleno; i obrnuto.
Sedeo sam jedne večeri u jednoj krčmi, kad je u sobu ušla jedna lepa devojka, blistavo bela u licu, crne kose i u grimiznom stezniku. Pažljivo sam je posmatrao dok je stajala na izvesnom odstojanju od mene u polumraku. Kad se udaljila, video sam na belom zidu preko puta tamno lice, okruženo jarkom svetlošću, a odeća sasvim jasne figure bila je lepe morskozelene boje.
U sumrak cveće kao da blesne: istočni mak, neven, izbacuju takoreći male svetlosti; ali to su naknadne slike u oku, izazvane njihovom jarkom bojom naspram podloge koja tamni.
Mali komad bele hartije na žutom zidu izgleda kao da ima ljubičastu primesu; na zelenoj podlozi crvenkastu. Oko, suočeno s jednom bojom, odmah proizvodi drugu koja je dopunjuje.
To su boje koje oko zahteva. Oko zahteva celovitost, i nastoji da u sebi zaokruži krug boja. U ljubičastom, koje izaziva žuto, spojeni su crveno i plavo koji žutom nedostaju. Ovde imamo načelo sklada boja: ako se oku daju boje koje ono zahteva, ono je zadovoljno.
Ako se u sumrak upaljena sveća stavi na belu hartiju, a uspravna olovka postavi između nje i dnevne svetlosti koja jenjava, senka koju baca sveća, osvetljena slabom plavom dnevnom svetlošću, izgleda najlepše plave boje. Ovde je boja senke ona boja koju oko zahteva kao odgovor na žutocrvenu svetlost sveće koja boji hartiju.
Silazeći jedne zimske večeri s Harca, dok je sunce zalazilo, video sam kako senke na snegu, koje su ceo dan bile plavičaste, postaju lepo zelene dok se nebo rumenelo; svetlost je bila purpurna, a senke su odgovarale zelenim.
Jaka svetlost izgleda bela; slabija teži boji. Sveća blizu oka izgleda žuta; na dnevnoj svetlosti izgleda crvenkasta; plamen u daljini izgleda crven.
Oko svetlih predmeta oko vidi oreole; oni nestaju kad se svetlost zakloni, i zato pripadaju oku, a ne svetlosti. Poremećaj se širi od svetle slike kao krugovi po vodi, ili kao podrhtavanje udarenog zvona.

Gete ovom odseku dodaje prikaz patoloških boja: slepila za boje izvesnih posmatrača, koji ne mogu da razlikuju plavo od ružičastog, ili zelenilo drveća vide kao crvenilo ruže; i boja koje se javljaju bolesnim ili povređenim očima.