Ejmori, sin Beatrise (Prva knjiga, 1. glava)

Ejmori Blejn nasledio je od majke svaku crtu, osim onih nekoliko zalutalih, neizrecivih, zbog kojih je bio vredan. Njegov otac, nesposoban, nerečit čovek sklon Bajronu i navici da dremucka nad Enciklopedijom Britanikom, obogatio se u tridesetoj smrću dvojice starije braće, uspešnih čikaških berzanskih posrednika, i u prvom zanosu osećanja da je svet njegov, otišao je u Bar Harbor i upoznao Beatrisu O'Haru. Posledica toga bila je da je Stiven Blejn potomstvu predao svoju visinu od nešto manje od šest stopa i svoju sklonost da se koleba u odlučujućim trenucima, a te dve apstrakcije javile su se u njegovom sinu Ejmoriju.

Ali Beatrisa! To je bila žena! Školovala se u Rimu u samostanu Svetog Srca, i tamo stekla obrazovanje retko u njenoj zemlji i njenom vremenu; bila je lepotica i duhovita žena, i podizala je sina kao sebi ravnog i kao druga. Ejmori je s njom išao u Meksiko, u Evropu, u banje i velike hotele; s deset godina naučen je da naručuje s francuskih jelovnika, da čita Fildinga, da bude ljubak. Razgovarala je s njim o svemu, a često o svojim živcima; pila je; imala je nervne slomove, o kojima je govorila kao o najzanimljivijim događajima svog života. Sve u svemu, Beatrisa Blejn ostavila je Ejmoriju prezir prema svakome ko nije bio pametan kao on, i osećaj sopstvene lepe sudbine.

Ejmori je bio jedinac, i odrastao je među hotelskim apartmanima i spavaćim kolima i razgovorima majčinih prijatelja. Bio je razmažen, šarmantan, nežan, i vrlo obavešten o stvarima o kojima dečak obično ništa ne zna; kao dete imao je slepo crevo, a majka je od operacije napravila veliku romansu. O novcu nije imao pojma, osim da će ga uvek biti dovoljno. I za sve to vreme raslo je u njemu uverenje da je osoba posebna, rođena za nešto naročito, koju obična pravila ne dodiruju.

Kad mu je bilo trinaest godina, poslali su ga da živi kod tetke i teče u Mineapolisu, da ide u školu, i dečaci su ga isprva užasno ponižavali, ali on je trijumfovao; pisao je detektivske priče; igrao je fudbal; a na jednoj zabavi sa sankanjem, jedne zimske večeri, s jednom devojčicom po imenu Majra Sen Kler, poljubio se prvi put, i odmah mu se zgadilo i na sebe, i na nju, i pobegao je od nje postiđen. Dugo je verovao da je vrlo zao dečak.

S petnaest godina poslali su ga na Istok u internat, Sent Ridžis, u Konektikatu. Bio je najomraženiji dečak u njemu. Bio je uobražen i samouveren; bio je rđav u igrama i previše pametan na času. Sanjao je da bude velika ličnost, a našao se sam, i prezren. Ali do druge godine postao je fudbalska zvezda i ugledna pojava u školi, i naučio je da svoju nadmoćnost drži za sebe. Otkrio je knjige: Kiplinga, Oskara Vajlda, pesme Ruperta Bruka.

U Sent Ridžisu je naučio prvu od svojih lekcija o tome kako je svet ustrojen. Naučio je da su omiljeni dečaci bili ne pametni nego oni koji su radili kao i ostali, koji su bili dobri u igrama i nisu se razmetali; i da je dečak koji govori o sebi, ma koliko blistavo, omražen. Proveo je jednu usamljenu godinu, pišući pisma majci i čitajući sam. Onda je, druge godine, ušao u fudbalski tim, i igrao kao kvoterbek dovoljno dobro da dobije jednu utakmicu, i odjednom je bio neko; i primio je lekciju k srcu. Počeo je da deli svet na tipove i da ih proučava: i odlučio je da je tip koji vredi biti „uglađeni“ — dečak koji je lep, dobro obučen, dovoljno pametan ali ne previše, koji zna kako da napreduje i kako da drži odstojanje, i koji pamet koristi da bi ga voleli.

Majka ga je poslala da poseti njenog starog prijatelja, monsinjora Tejera Darsija, katoličkog sveštenika, krupnog, toplog, svetovnog, divnog čoveka koji je nekada bio zaljubljen u Beatrisu; i Ejmori je u njemu našao prvu osobu koja ga je razumela. Monsinjor Darsi je s njim razgovarao kao s jednakim, o književnosti i religiji i o tajni njega samog; vrlo su slični, govorio je — obojica egoisti, obojica romantici, obojica sa kobnim osećanjem za teatralno; i Darsi je ostao, od tada, jedina čvrsta tačka u Ejmorijevom promenljivom svetu.

U jesen 1913. Ejmori je otišao na Prinston. Izabrao ga je, govorio je, zato što ga je zamišljao lenjim i lepim i aristokratskim — „znate, kao prolećni dan“.