Prvi deo (Zaratustrin predgovor i govori)

Zaratustrin predgovor

Kada je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svog zavičaja i otišao u planine. Tamo je uživao u svom duhu i svojoj samoći, i deset godina nije mu dosadilo. Ali najzad mu se srce promenilo; i jednog jutra ustao je sa zorom, stao pred sunce, i ovako mu govorio:

„Ti veliko svetilo! Šta bi bila tvoja sreća, kad ne bi imalo one kojima svetliš? Deset godina dolazio si ovamo gore do moje pećine: zasitilo bi se svoje svetlosti i ovog puta, bez mene, mog orla i moje zmije. Ali mi smo te svakog jutra čekali, uzimali od tebe tvoje preobilje, i blagosiljali te zbog toga. Gle! Zasitio sam se svoje mudrosti, kao pčela koja je nakupila previše meda; potrebne su mi ruke koje se pružaju da je prime. Zato moram da siđem u dubinu, kao što ti činiš uveče kada odlaziš iza mora i donosiš svetlost čak i podzemnom svetu, ti preobilno svetilo! Kao ti, moram i ja da zađem, kako to zovu ljudi kojima hoću da siđem. Blagoslovi me, dakle, ti mirno oko, koje bez zavisti može da gleda čak i suviše veliku sreću! Gle! Ova čaša hoće ponovo da se isprazni, a Zaratustra hoće ponovo da postane čovek.“

Tako je počeo Zaratustrin zalazak.

Zaratustra je sišao s planine sam, i niko ga nije sreo. Ali kada je došao u šumu, pred njim je stajao jedan starac koji je napustio svoju svetu kolibu da traži korenje. Starac ga je poznao: „Ovaj putnik mi nije stranac. Pre mnogo godina prošao je ovuda. Zaratustra se zvao; ali promenio se. Tada si nosio svoj pepeo na planinu; hoćeš li sada da nosiš svoju vatru u doline? Zaratustra je postao dete, probuđeni. Šta sada hoćeš među onima koji spavaju?“

„Volim ljude“, odgovorio je Zaratustra.

„Zašto sam ja“, rekao je svetac, „otišao u šumu i pustinju? Zar ne zato što sam ljude voleo i suviše? Sada volim Boga; ljude ne volim. Čovek je za mene suviše nesavršena stvar. Ljubav prema čoveku bi me ubila.“ Rekao je da u šumi pravi pesme i peva ih, smejući se, plačući i pevušeći, i tako hvali Boga. I rastali su se, smejući se kao dva dečaka.

Ali kada je Zaratustra bio sam, ovako je govorio svom srcu: „Zar je moguće! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još nije čuo da je Bog mrtav!“

Kada je Zaratustra došao u najbliži grad, koji leži na ivici šume, našao je mnogo naroda okupljenog na trgu; jer je bilo najavljeno da će nastupiti jedan igrač na užetu. I Zaratustra je ovako govorio narodu:

„Ja vas učim natčoveku. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste učinili da ga prevladate? Sva bića su do sada stvarala nešto iznad sebe; a vi hoćete da budete oseka te velike plime, i radije biste se vratili životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Predmet podsmeha ili bolna sramota. I upravo to treba da bude čovek za natčoveka. Prešli ste put od crva do čoveka, i mnogo toga u vama je još crv. Nekada ste bili majmuni, a i sada je čovek više majmun od ikog majmuna.

Gle, ja vas učim natčoveku! Natčovek je smisao zemlje. Neka vaša volja kaže: natčovek neka bude smisao zemlje! Preklinjem vas, braćo moja, ostanite verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne. Nekada je greh protiv Boga bio najveći greh; ali Bog je umro, a s njim su umrli i ti grešnici. Grešiti protiv zemlje sada je najstrašnija stvar.“

Kada je Zaratustra tako govorio, jedan iz naroda je viknuo: „Dosta smo slušali o igraču na užetu; sad hoćemo i da ga vidimo!“ I sav narod se smejao Zaratustri. Ali igrač na užetu, misleći da su te reči namenjene njemu, počeo je svoju predstavu.

Zaratustra je gledao narod i čudio se. Zatim je ovako govorio:

„Čovek je uže, razapeto između životinje i natčoveka — uže iznad ponora. Opasan prelaz, opasno biti na putu, opasno osvrtanje, opasno drhtanje i zastajanje. Ono što je veliko u čoveku jeste to što je on most a ne cilj: ono što se u čoveku može voleti jeste to što je on prelaz i zalazak. Volim one koji ne umeju da žive drukčije nego kao oni koji zalaze, jer su oni ti koji prelaze. Volim velike prezirače, jer su oni veliki poštovaoci, i strele čežnje za drugom obalom. Volim onoga koji živi da bi saznao, i koji hoće da sazna da bi jednog dana živeo natčovek. Volim onoga čija se duša rasipa, koji ne želi zahvalnost i ne uzvraća je. Volim sve one koji su kao teške kapi što padaju jedna po jedna iz tamnog oblaka koji visi nad ljudima: oni najavljuju dolazak munje, i propadaju kao glasnici. Gle, ja sam glasnik munje, i teška kap iz oblaka: ali ta munja zove se natčovek.“

Ali narod se samo smejao. „Ne razumeju me“, rekao je Zaratustra svom srcu; „nisam ja usta za ove uši. Govoriću im o onome što je najprezrenije: a to je poslednji čovek.“

„Jao! Dolazi vreme kada čovek više neće odapinjati strelu svoje čežnje preko čoveka. Kažem vam: čovek mora još imati haosa u sebi, da bi rodio zvezdu koja igra. Kažem vam: vi još imate haosa u sebi. Jao! Dolazi vreme kada čovek više neće rađati nijednu zvezdu. Gle! Pokazujem vam poslednjeg čoveka.

‚Šta je ljubav? Šta je stvaranje? Šta je čežnja? Šta je zvezda?‘ — tako pita poslednji čovek, i trepće. Zemlja je postala mala, a po njoj skakuće poslednji čovek, koji sve čini malim. Njegov rod je neiskorenjiv kao buva; poslednji čovek živi najduže. ‚Mi smo izmislili sreću‘, kažu poslednji ljudi, i trepću. Napustili su predele gde je bilo teško živeti, jer je čoveku potrebna toplota. Još se voli bližnji i trlja se o njega, jer je potrebna toplota. Malo otrova s vremena na vreme: to donosi prijatne snove. A mnogo otrova na kraju, za prijatnu smrt. Još se radi, jer je rad zabava; ali pazi se da zabava ne zamori. Niko više ne postaje ni siromašan ni bogat: i jedno i drugo je suviše teško. Nijedan pastir a jedno stado! Svi hoće isto, svi su isti: ko oseća drukčije dobrovoljno ide u ludnicu. ‚Nekada je ceo svet bio lud‘, kažu najprefinjeniji, i trepću. Ima se svoje malo zadovoljstvo za dan i svoje malo zadovoljstvo za noć: ali poštuje se zdravlje. ‚Mi smo izmislili sreću‘, kažu poslednji ljudi, i trepću.“

I ovde se završio Zaratustrin prvi govor, koji se zove i Predgovor; jer ga je na tom mestu prekinula vika i oduševljenje gomile. „Daj nam tog poslednjeg čoveka, o Zaratustra“, vikali su, „napravi od nas te poslednje ljude! Onda ćemo ti pokloniti natčoveka!“ I Zaratustra se rastužio, i rekao svom srcu: „Ne razumeju me. Sada me gledaju i smeju se: a dok se smeju, i mrze me. Ima leda u njihovom smehu.“

Tada se dogodilo nešto od čega su sva usta zanemela. Igrač na užetu započeo je svoj hod, iz jednih malih vrata između dve kule, po užetu razapetom iznad trga i naroda. Kada je bio tačno na sredini, mala vrata su se ponovo otvorila, i jedan šareno obučen momak, kao lakrdijaš, iskočio je i brzim koracima pošao za njim. „Napred, hromonogi!“, vikao je. „Stojiš na putu boljem od sebe!“ A onda je ispustio krik kao đavo, i preskočio čoveka koji mu je stajao na putu. Igrač na užetu, videći kako mu suparnik pobeđuje, izgubio je glavu i uže; bacio je motku, i pao u dubinu. Trg je postao kao more kada dođe oluja: narod je pobegao. Ali Zaratustra je stajao mirno, i telo je palo tik pored njega, teško slomljeno, ali još ne mrtvo.

Posle nekog vremena smrskani čovek je došao svesti, i video Zaratustru kako kleči pored njega. „Šta radiš ovde?“, rekao je najzad. „Odavno sam znao da će mi đavo podmetnuti nogu. Sada će me odvući u pakao: hoćeš li ga sprečiti?“

„Časti mi, prijatelju“, odgovorio je Zaratustra, „sve to o čemu govoriš ne postoji: nema đavola ni pakla. Tvoja duša biće mrtva još pre tvog tela: ničega se više ne boj!“

Čovek je nepoverljivo pogledao gore. „Ako govoriš istinu, onda ništa ne gubim kada izgubim život. Nisam mnogo više od životinje koju su batinama i otpacima hrane naučili da igra.“

„Nije tako“, rekao je Zaratustra. „Opasnost si učinio svojim pozivom; u tome nema ničeg prezrenog. Sada propadaš zbog svog poziva: zato ću te sahraniti sopstvenim rukama.“ Umirući nije više ništa rekao; ali pomerio je ruku kao da traži Zaratustrinu ruku da mu zahvali.

Došlo je veče, a Zaratustra je sedeo pored mrtvaca. Zatim je ustao i rekao svom srcu: „Zaista, Zaratustra je danas imao lep ulov ribe! Nijednog čoveka nije ulovio, nego leš. Jezivo je ljudsko postojanje i još bez smisla: lakrdijaš mu može biti koban. Hoću da učim ljude smislu njihovog postojanja, a to je natčovek, munja iz tamnog oblaka čovek.“ Uzeo je leš na leđa i krenuo. Lakrdijaš mu se prišunjao i šapnuo da napusti grad, jer ga mrze dobri i pravedni i vernici prave vere; grobari su mu se rugali na kapiji; jedan pustinjak u šumi dao mu je hleba i vina. Najzad je, u šumi, položio mrtvaca u jedno šuplje drvo, da ga zaštiti od vukova, a sam je legao na zemlju i mahovinu, i zaspao.

Dugo je spavao, a kada se probudio, došla mu je jedna nova istina. „Svanulo mi je: potrebni su mi drugovi, živi — ne mrtvi drugovi i leševi koje nosim sa sobom kuda god hoću. Potrebni su mi živi drugovi koji idu za mnom zato što hoće da idu za samima sobom. Ne narodu neka govori Zaratustra, nego drugovima! Zaratustra ne treba da postane pastir i pas jednog stada! Sustvaraoce traži stvaralac, one koji pišu nove vrednosti na nove tablice. Sužeteoce traži, i suradosnike. Pridružiću se stvaraocima, žeteocima, onima koji se raduju: pokazaću im dugu i sve stepenice do natčoveka.“

Bilo je podne. Onda je upitno pogledao gore, jer je čuo oštar krik jedne ptice. I gle! Jedan orao kružio je vazduhom u širokim krugovima, a s njega je visila jedna zmija, ne kao plen, nego kao prijateljica: jer mu se obavila oko vrata. „To su moje životinje“, rekao je Zaratustra, i obradovao se: „najponosnija životinja pod suncem, i najmudrija životinja pod suncem. Pošle su da vide da li je Zaratustra još živ.“

Zaratustrini govori

Slede dvadeset dva govora, održana u gradu zvanom Šarena krava učenicima koji su se okupili oko njega. Ovde je sažet izbor.

O tri preobražaja. „Tri preobražaja duha imenujem vam: kako duh postaje kamila, a kamila lav, a lav najzad dete. Mnogo je toga teškog za duh, za snažni, nosivi duh u kome prebiva poštovanje: on kleči kao kamila i hoće da bude dobro natovaren, i žuri sa svojim teretom u pustinju. Ali u najusamljenijoj pustinji događa se drugi preobražaj: ovde duh postaje lav; hoće da zgrabi slobodu i da bude gospodar u svojoj sopstvenoj pustinji. Ovde traži svog poslednjeg gospodara, velikog zmaja na čijoj svakoj krljušti blista, zlatno, ‚Ti treba‘. Ali duh lava kaže ‚Ja hoću‘. Stvoriti nove vrednosti — to ne može ni lav; ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje — to može moć lava. Uzeti pravo na nove vrednosti: to je najstrašnije uzimanje za nosivi duh pun poštovanja. Ali recite, braćo moja, šta može dete što ni lav nije mogao? Zašto grabljivi lav mora da postane dete? Dete je nevinost i zaborav, nov početak, igra, točak koji se sam okreće, prvi pokret, sveto Da.“

O prezirateljima tela. „‚Telo sam, i duša‘ — tako govori dete. Ali probuđeni, onaj koji zna, kaže: telo sam sasvim, i ništa osim toga; a duša je samo reč za nešto na telu. Telo je veliki um, mnoštvo s jednim smislom, rat i mir, stado i pastir. I tvoj mali um, brate moj, koji zoveš ‚duhom‘, oruđe je tvog tela. Iza tvojih misli i osećanja, brate moj, stoji jedan moćni zapovednik, jedan nepoznati mudrac — zove se Sopstvo. U tvom telu prebiva; on je tvoje telo. Ima više uma u tvom telu nego u tvojoj najboljoj mudrosti.“

O čitanju i pisanju. „Od svega napisanog volim samo ono što je čovek napisao svojom krvlju. Piši krvlju, i saznaćeš da je krv duh. Vi gledate gore kada čeznete za uzvišenjem. A ja gledam dole, jer sam uzvišen. Verovao bih samo u boga koji bi umeo da igra. A kada sam video svog đavola, našao sam ga ozbiljnim, temeljnim, dubokim, svečanim: bio je to duh teže — kroz njega sve stvari padaju. Ne gnevom nego smehom se ubija. Hajde, ubijmo duha teže!“

O novom idolu. „Negde još ima naroda i stada, ali ne kod nas, braćo moja: ovde ima država. Država je ime najhladnijeg od svih hladnih čudovišta. Hladno laže; i ova laž puzi iz njenih usta: ‚Ja, država, ja sam narod.‘ To je laž! Stvaraoci su bili ti koji su stvorili narode i okačili nad njih jednu veru i jednu ljubav: tako su služili životu. Razarači su oni koji postavljaju zamke mnogima i nazivaju ih državom: oni nad njima vešaju mač i sto požuda. Tek tamo, gde država prestaje, počinje čovek koji nije suvišan. Tamo, gde država prestaje — gledajte tamo, braćo moja! Zar ne vidite dugu i mostove natčoveka?“

O muvama na trgu. „Beži, prijatelju moj, u svoju samoću! Vidim te zaglušenog bukom velikih ljudi i izbodenog svuda žaokama malih. Gde samoća prestaje, tamo počinje trg; a gde trg počinje, tamo počinje buka velikih glumaca i zujanje otrovnih muva. Beži u svoju samoću, i tamo gde duva oštar, jak vetar! Nije tvoja sudbina da budeš muvobojac.“

O ljubavi prema bližnjem. „Gurate se oko svog bližnjeg i imate za to lepe reči. Ali ja vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem je vaša loša ljubav prema samima sebi. Da li vam savetujem ljubav prema bližnjem? Pre vam savetujem da bežite od najbližeg i da volite najdaljeg. Viša od ljubavi prema bližnjem jeste ljubav prema najdaljem i prema onome koji dolazi.“

O starim i mladim ženama. U ovom govoru Zaratustra priča kako ga je jedna starica zamolila da joj govori o ženi. Njegov govor ponavlja predrasude Ničeovog doba, i samog Ničea; završava se time što mu starica daje jednu „malu istinu“ da je ponese: „Ideš ženama? Ne zaboravi bič!“ Tu rečenicu, jednu od najcitiranijih u knjizi, izgovara ona, a ne on.

O slobodnoj smrti. „Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano. Još zvuči čudno učenje: ‚Umri u pravo vreme!‘ Umri u pravo vreme: tako uči Zaratustra. Naravno, kako bi onaj ko nikada nije živeo u pravo vreme mogao umreti u pravo vreme? Kamo sreće da se nikada nije ni rodio! Vaše umiranje ne sme biti hula na čoveka i zemlju, prijatelji moji.“

O darujućoj vrlini. Kada se Zaratustra oprostio od grada koji je njegovo srce volelo, Šarene krave, mnogi koji su sebe nazivali njegovim učenicima pratili su ga do jednog raskršća. Tamo im je rekao da želi da ide dalje sam, a učenici su mu dali kao oproštajni dar jedan štap, na čijoj se zlatnoj dršci zmija obavijala oko sunca. Obradovao mu se, i govorio im je o darujućoj vrlini, najvišoj vrlini, neobičnoj i beskorisnoj, blistavoj i blagoj u svom sjaju, kao zlato. Zatim je rekao:

„Sada idem sam, učenici moji! I vi sada idite, sami! Tako hoću. Zaista, savetujem vam: idite od mene i čuvajte se Zaratustre! A još bolje: stidite ga se! Možda vas je prevario. Čovek saznanja mora ne samo da voli svoje neprijatelje, nego mora umeti i da mrzi svoje prijatelje. Loše se odužuje učitelju ako se uvek ostaje samo učenik. Poštujete me; ali šta ako vaše poštovanje jednog dana padne? Čuvajte se da vas kip ne ubije! Kažete da verujete u Zaratustru? Ali šta je važan Zaratustra? Još niste bili tražili sebe: tada ste našli mene. Tako čine svi vernici; zato sva vera tako malo vredi. Sada vam nalažem da izgubite mene i nađete sebe; a tek kada me se svi odreknete, vratiću vam se.

I to je veliko podne, kada čovek stoji na sredini svog puta između životinje i natčoveka, i slavi svoj put ka večeri kao svoju najvišu nadu: jer je to put ka novom jutru. Mrtvi su svi bogovi: sada hoćemo da živi natčovek — neka to jednog dana, u veliko podne, bude naša poslednja volja!“

Tako je govorio Zaratustra.