Prozor

„Da, naravno, ako sutra bude lepo“, rekla je gospođa Remzi. „Ali moraćeš da ustaneš s ševama“, dodala je.

Njenom sinu te reči su donele neobičnu radost, kao da je odlučeno, izlet će se sigurno održati, a čudo kome se radovao, godinama i godinama kako se činilo, bilo je, posle jedne noći tame i jednog dana plovidbe, nadohvat ruke. Džejms Remzi, koji je sedeo na podu i isecao slike iz ilustrovanog kataloga Armijske i mornaričke robne kuće, imao je šest godina, i slici jednog frižidera, dok je majka govorila, pridao je nebesko blaženstvo.

„Ali“, rekao je njegov otac, zastavši ispred prozora salona, „neće biti lepo.“

Da je bila pri ruci sekira, žarač, bilo kakvo oružje koje bi probilo rupu u očevim grudima i ubilo ga, tu na licu mesta, Džejms bi ga zgrabio. Takve krajnosti osećanja izazivao je gospodin Remzi u grudima svoje dece samim svojim prisustvom: kako stoji, kao sada, mršav kao nož, uzan kao njegovo sečivo, sarkastično se cereći, ne samo iz zadovoljstva što razočarava sina i ismeva ženu, nego i iz neke tajne uobraženosti zbog tačnosti sopstvenog suda. Ono što je rekao bilo je istina. Uvek je bilo istina. Bio je nesposoban za neistinu.

„Ali možda će biti lepo — očekujem da će biti lepo“, rekla je gospođa Remzi, nestrpljivo uvijajući malo riđkastosmeđu čarapu koju je plela. Ako je završi večeras, ako ipak odu do Svetionika, trebalo je da je da svetioničaru za njegovog dečačića, kome je pretila tuberkuloza kuka; zajedno s gomilom starih časopisa i malo duvana — šta god nađe da leži unaokolo, a nije baš potrebno, samo zatrpava sobu — da onim jadnicima, kojima mora da je smrtno dosadno da sede ceo dan bez ičega da rade osim da glancaju lampu i podrezuju fitilj, da nešto čime će se zabaviti.

„Duva pravo sa zapada“, rekao je ateista Tensli, držeći raširene koščate prste tako da je vetar duvao kroz njih. To jest, vetar je duvao iz najgoreg mogućeg pravca za pristajanje kod Svetionika. Čarls Tensli bio je jedan od mladih učenika gospodina Remzija, siromašan, nespretan, sarkastičan mladić iz jednog turobnog severnog grada, koji je pisao disertaciju i govorio neprijatne stvari. Deca su mu se smejala i zvala ga „mali ateista“. Gospođa Remzi bila je dobra prema njemu, kao što je bila dobra prema svim mladićima, jer joj je uvek bilo žao muškaraca kao da im nešto nedostaje; i povela ga je sa sobom u grad poslom, i slušala ga kako govori o sebi, i o svom ocu, apotekaru, i o svom siromaštvu; i videla ga, u jednom trenutku, kako zastaje i gleda je s iznenadnim ponosom, dok je stajala na suncu s ciklamama i divljim ljubičicama iza sebe — jer imala je pedeset godina, i rodila je osmoro dece, i bila je najlepša žena koju je ikada video.

Kuća je bila letnjikovac na jednom ostrvu na Hebridima, otrcana, puna peska i vlage, s otvorenim prozorima i morem uvek na vidiku, a preko zaliva Svetionik, gola kula, sa svojim žutim okom koje se uveče naglo i meko otvaralo. Tu je bilo osmoro Remzijeve dece — Pru, Endru, Džasper, Rodžer, Nensi, Rouz, Kem i Džejms; bilo je gostiju: stari gospodin Karmajkl, pesnik koji je uzimao opijum i ležao ceo dan na travnjaku u ležaljci, dremajući, sa svojom bradom požutelom od mrlja; Vilijam Benks, postariji udovac, botaničar, stari prijatelj gospodina Remzija; Pol Rejli i Minta Dojl, dvoje mladih za koje se gospođa Remzi nadala da će se veriti; i Lili Brisko, mala, neugledna žena od trideset tri godine kineskih očiju, koja je slikala jednu sliku na travnjaku.

Lili je slikala gospođu Remzi kako sedi na prozoru s Džejmsom. Nije mogla da je pogodi. Videla je boju kako gori na čeličnom kosturu; svetlost leptirovog krila kako leži na lukovima katedrale; ali kad je došla da je naslika, promenila se. Gospodin Benks, stojeći pored nje, pitao ju je šta znači onaj trouglasti ljubičasti oblik baš tu. To je gospođa Remzi koja čita Džejmsu, rekla je. Majka i dete mogu se svesti, bez nepoštovanja, na ljubičastu senku. To je pitanje odnosa masa, svetlosti i senki. Pokazala mu je; nije mogla da mu pokaže. Nikada neće biti slikarka; žene ne mogu da slikaju, govorio je Tensli. Ipak će nastaviti.

Ona i gospodin Benks, šetajući zajedno po travnjaku uveče, razgovarali su o gospodinu Remziju. Lili je jednom pitala Endrua o čemu su knjige njegovog oca. „O subjektu i objektu i prirodi stvarnosti“, rekao je Endru. A kad je ona rekla, bože, pojma nema šta to znači, „Onda zamislite kuhinjski sto“, rekao joj je, „kad vi niste tu.“ Tako je sad, kad god bi pomislila na rad gospodina Remzija, uvek videla izribani kuhinjski sto, uglavljen u račvi jedne kruške. Gospodin Benks je rekao da je Remzi svoj najbolji rad dao pre četrdesete; da se oženio i imao decu i od tada malo pisao; i da je njemu, Benksu, koji se nikada više nije oženio, još žao Remzija, i da mu pomalo zavidi. Lili je mislila o uskogrudosti i veličini gospodina Remzija, o njegovoj sebičnosti i njegovom poštenju, o njegovoj smešnosti, i njegovom finom umu; i sve je to igralo gore-dole kao roj komaraca, svaki odvojen, ali svi čudesno obuzdani u jednoj nevidljivoj elastičnoj mreži.

A gospodin Benks je, gledajući gospođu Remzi preko travnjaka, osetio zanos kome nisu bile potrebne reči — kao da je pred njegovim očima učinjena jedna lepa stvar — što je Lili videla i bila zahvalna. Lili je volela gospođu Remzi. Jednom je, sedeći na podu s rukama oko kolena gospođe Remzi, htela da se utisne u nju, da sazna šta leži skriveno u njenom srcu, kao blago u grobnicama kraljeva; a gospođa Remzi se nasmejala, i Lili ništa više nije saznala. Gospođa Remzi je htela da se Lili uda za Vilijama Benksa. Lili se neće udati; ima svoje slikarstvo; ne mora da se udaje; bilo joj je drago.

Gospodin Remzi je koračao gore-dole po terasi, recitujući sebi stihove — „Smelo smo jahali, i dobro“, i „Neko je pogrešio“ — i umalo naletevši na Lili i gospodina Benksa, i okrećući se. Mislio je o svom radu. Kad bi misao bila kao klavijatura klavira, podeljena na toliko i toliko tonova, ili kao azbuka, poređana u dvadeset šest slova po redu, onda njegov sjajni um nije imao nikakve teškoće da pređe preko tih slova jedno po jedno, čvrsto i tačno, dok ne stigne, recimo, do slova Q. Vrlo malo ljudi u celoj Engleskoj ikada stigne do Q. Ali posle Q? Šta dolazi sledeće? Nije mogao da stigne do R. Jedan kapak, kao kožni očni kapak guštera, zatreperio je preko napetosti njegovog pogleda i zamračio slovo R. Nikada neće stići do R. U tom blesku tame čuo je ljude kako govore — on je promašio — da je R izvan njegovog domašaja. Onda je došao ženi, kao uvek, po saosećanje; i ona mu ga je dala, izlila ga je, dok se nije ispunio; i otišao je, obnovljen, kao dete koje zaspi zadovoljno; a ona se sklopila, iscrpljena, kao cvet koji se zatvara.

Gospođa Remzi je sedela na prozoru, plela, čitala Džejmsu Grimovu bajku o ribaru i njegovoj ženi, i razmišljala. Mislila je o svom mužu, kome se divila više nego ikome; o njegovoj potrebi za njom, i o pedeset funti za krov staklenika o kojima nije smela da mu kaže; o svojoj deci, za koju je želela da nikada ne odrastu; o siromašnima, čije je kolibe posećivala; o Minti i Polu, koji su otišli na plažu zajedno s Endruom i Nensi. Mislila je, kad je načas bila sama, da je ono što ona zaista jeste, ispod svega što radi, jedno klinasto jezgro tame, nešto nevidljivo drugima; i gledala je napolje u Svetionik, u dugi postojani blesak, poslednji od tri, koji je bio njen blesak, i osećala da je jedno s njim.

Izmerila je čarapu uz Džejmsovu nogu, i bila je prekratka; i osvrnula se po otrcanoj sobi, po stolicama kojima je izašla utroba, po knjigama, izbledelim ćilimima, i pomislila da stvari svakog leta postaju sve otrcanije i otrcanije; i da švajcarska sobarica plače jer joj otac umire od raka u alpskim dolinama. Onda je gospodin Remzi došao i stao pored nje, i šetali su zajedno po vrtu uveče, i razgovarali o tome kako Džasper puca na ptice, i o Pru, kako će biti lepa; i svako je znao šta onaj drugi misli a da to ne kaže. On je mislio da je ona tužna; nije bila; mislila je o Svetioniku, i o deci, i o tome kako će svi odrasti i izgubiti sve ovo.

Na plaži, među stenama, Pol Rejli zaprosio je Mintu Dojl, i ona je pristala; a Minta je izgubila bakin broš, i plakala, i nisu mogli da ga nađu. Vratili su se kasno, pošto je nastupila plima, i svi su čekali večeru.

Nensi je, u međuvremenu, otišla sama među stene, do jedne bare, i čučnula nad njom, i od ribica i sasa i peska napravila ceo jedan svet, a sebe bogom nad njim, bacajući senke preko njega kao oblake; a onda je podigla pogled i videla talase i dugu liniju mora, i osetila koliko je sve malo; i videla Pola i Mintu kako se grle, i bila je ogorčena.

Večera je bila trijumf. Kuvarica je tri dana radila na jednom Boeuf en Daube, starom francuskom receptu bake gospođe Remzi; i moralo se poslužiti čim bude gotovo. Isprva je sve išlo naopako. Dugački sto je bio postavljen; ljudi su seli; a gospođa Remzi je, sipajući supu, pogledala unaokolo sve njih i osetila da se ništa ne stapa; svi su sedeli odvojeno. Gospodin Remzi je bio ljut jer je gospodin Karmajkl tražio još jedan tanjir supe; Tensli je bio nesrećan i govorio da žene ne umeju da pišu; Lili je bilo dosadno; Vilijam Benks je poželeo da je kod kuće. I ona je počela, kao uvek, da pokreće stvar — da ih privuče jedne drugima, da umiruje i laska; poslala je Lili da razgovara s Tenslijem; i Lili je, iako bi radije da nije, to učinila. Onda su upaljene sveće, i prozori su potamneli, a lica oko stola svetlost sveća je približila, i složila, kao što nisu bila u sumraku, u društvo oko stola, jer je noć sad bila odsečena staklenim oknima. Neka promena odmah je prošla kroz sve njih; svi su bili svesni da zajedno čine jedno društvo u nekoj udolini, na jednom ostrvu; da imaju zajedničku stvar protiv one nestalnosti napolju. I Pol i Minta su ušli, i njihova veridba se podrazumevala a da se o njoj nije govorilo; i Boeuf en Daube je bio savršen — i gospođa Remzi je osetila kako se sve spaja.

To je, osećala je, imalo udela u večnosti; u stvarima postoji jedna celovitost, jedna postojanost; nešto je, htela je da kaže, otporno na promenu, i sija, nasuprot onome što teče, prolazi, sablasno je, kao rubin; tako da je i večeras imala osećaj koji je danas već jednom imala, osećaj mira, odmora. Od takvih trenutaka, mislila je, sačinjeno je ono što traje.

Lili je, za stolom, gledajući soljenku na šari stolnjaka, iznenada videla kako da završi svoju sliku: premestiće drvo na sredinu. Pomerila je soljenku da se toga seti.

Onda je večera bila gotova. Gospođa Remzi je trenutak stajala na vratima, osvrćući se. S nogom na pragu, čekala je još trenutak u jednom prizoru koji je nestajao čak i dok ga je gledala; a onda se, kad se pomerila i uzela Mintu pod ruku i izašla iz sobe, promenio, uobličio se drukčije; postao je, znala je, bacivši još jedan poslednji pogled preko ramena, već prošlost.

Otišla je gore u dečju sobu. Džejms i Kem su još bili budni, zbog jedne lobanje vepra koju im je neko poslao i koje se Kem bojala; a gospođa Remzi je obavila oko nje svoj šal, i rekla Kem da je to jedna lepa planina, s pticama i vrtovima i malim antilopama; i Kem je zaspala, ponavljajući to za njom.

Onda je sišla i sela s mužem u salonu. On je čitao Skota a ona je plela, a onda je uzela jednu knjigu pesama i čitala; i nisu razgovarali. Osećala je da on hoće da mu kaže da ga voli. Nije mogla to da kaže; nikada nije mogla. Ali ustala je i stala na prozor s riđkastosmeđom čarapom u rukama, gledajući more, i okrenuvši se, nasmešila mu se. I rekla je: „Da, bio si u pravu. Sutra će biti kišovito. Nećete moći da idete.“ I gledala ga je smešeći se. Jer je ponovo pobedila. Nije to rekla: a ipak je on znao.

On je čitao Skota — Antikvara — i bio je ganut njime, ribarevom tugom u njemu, i bio je zanet njime i zaboravio je svoj strah da njegove knjige neće trajati, i da ga za sto godina niko neće čitati. Ona je uzela jednu knjigu pesama koja je ležala na stolu i prelistavala je, penjući se od stiha do stiha kao od grane do grane, dok nije stigla do jednog Šekspirovog soneta, koji je pročitala: Niti da hvalim duboku rumen ruže. I dok je čitala, činilo joj se da se penje u svetlost, i da je ceo život tu, u sonetu, okrugao i potpun.