Prvi odeljak: Preliminarni članovi

Uvod

„Večnom miru.“ Da li ovaj satirični natpis na cimeru jednog holandskog gostioničara, na kome je bilo naslikano groblje, važi za ljude uopšte, ili posebno za poglavare država, koji se nikada ne mogu zasititi rata, ili samo za filozofe koji sanjaju taj slatki san, neka ostane neodlučeno.

Gostioničareva šala: jedini večni mir jeste mir groba.

Pisac ovog ogleda postavlja jedan uslov. Praktični političar stoji prema političkom teoretičaru na takvoj nozi da s velikim samozadovoljstvom gleda na njega s visine kao na cepidlaku, čije prazne ideje nisu nikakva opasnost za državu, koja mora polaziti od načela iskustva; tako da se teoretičaru može dozvoliti da odjednom obori svih jedanaest čunjeva, a da svetski mudri državnik ne mora ni da trepne. Ako je tako, državnik mora bar biti dosledan, i ne nanjušiti nikakvu opasnost za državu u mišljenjima koja se teoretičar usuđuje da izrazi javno i nasumice. Ovom spasonosnom klauzulom pisac se nada da će biti izričito zaštićen od svakog zlonamernog tumačenja.

Šest preliminarnih članova

1. Nijedan mirovni ugovor ne treba smatrati takvim ako je zaključen s tajnom rezervom građe za budući rat.

Jer tada bi to bilo puko primirje, odlaganje neprijateljstava, a ne mir, koji znači kraj svih neprijateljstava; a dodati mu pridev „večni“ sumnjiv je pleonazam.

2. Nijednu nezavisnu državu, malu ili veliku, ne sme druga država steći nasleđem, razmenom, kupovinom ili poklonom.

Jer država nije, kao tle na kome se nalazi, posed. Ona je društvo ljudi, kojim niko osim nje same ne može zapovedati ni raspolagati. Nakalemiti je na drugu državu, kao što bi se nakalemila grana, znači ukinuti njeno postojanje kao moralne ličnosti, i učiniti je stvari.

Kant misli na dinastičke brakove i nasleđa kojima su evropske države prelazile s jedne vladarske kuće na drugu.

3. Stajaće vojske (miles perpetuus) treba s vremenom potpuno ukinuti.

Jer one neprestano prete drugim državama ratom svojom spremnošću da se uvek pojave pripremljene za njega; podstiču države da jedna drugu nadmašuju u broju naoružanih ljudi, koji ne zna za granicu; a pošto troškovi mira najzad postaju teži od troškova kratkog rata, one su same uzrok napadačkih ratova, koji se vode da bi se oslobodilo tog tereta. Osim toga, unajmiti ljude da ubijaju ili da budu ubijeni izgleda kao da znači upotrebljavati ih kao puke mašine i oruđa u rukama drugoga — države — što se teško može pomiriti s pravom čovečnosti u našoj sopstvenoj ličnosti. Sasvim je drugačija dobrovoljna, periodična vojna vežba građana, da bi sebe i otadžbinu osigurali od napada spolja.

4. Ne treba praviti nikakve državne dugove u vezi sa spoljnim poslovima države.

Kredit, kao oruđe moći kojim se države nadmeću — dovitljivi pronalazak jednog trgovačkog naroda u ovom veku — opasna je novčana sila: riznica za vođenje rata, koja rat čini lakim.

Kant misli na britanski sistem javnog duga, kojim su se finansirali njeni ratovi.

5. Nijedna država ne treba da se nasilno meša u uređenje i vladu druge države.

Jer šta bi to moglo opravdati? Sablazan koju daje podanicima druge države? Ona pre može poslužiti kao opomena, primerom velikih zala koja je jedan narod svojom bezakonitošću navukao na sebe. Bilo bi drugačije kad bi se jedna država, unutrašnjim razdorom, podelila na dva dela, od kojih bi svaki tvrdio da je država; ali dokle god ovaj unutrašnji sukob još nije odlučen, mešanje spoljnih sila bilo bi povreda prava jednog nezavisnog naroda.

6. Nijedna država u ratu s drugom ne treba da dozvoli takva neprijateljstva koja bi u budućem miru onemogućila uzajamno poverenje: kao što su upotreba ubica ili trovača, kršenje kapitulacije i podsticanje izdaje u protivničkoj državi.

To su nečasna lukavstva. Neko poverenje u način mišljenja neprijatelja mora ostati čak i usred rata, jer inače se nikada ne bi mogao zaključiti nikakav mir, i neprijateljstva bi se pretvorila u rat istrebljenja — koji bi dozvolio večni mir samo na velikom groblju ljudskog roda.

Kant ne opisuje nijedan od ovih postupaka; samo ih imenuje kao zabranjene.

Kant napominje da su članovi 1, 5 i 6 strogi zakoni, koje treba odmah sprovesti; članovi 2, 3 i 4 su dopuštajući, i dozvoljavaju da se njihovo izvršenje odloži dok ne dođe pravo vreme — ali ne zauvek.