Prvi čin: Brodolom · Bogojavljenska noć

„Ako je muzika hrana ljubavi, svirajte dalje; dajte mi je u izobilju, da se, prejedajući se, apetit razboli i tako umre. Opet onaj deo! Imao je umirući pad.“

Orsino, vojvoda Ilirije, ležao je u svojoj palati slušajući muziku i predajući se ljubavi prema grofici Oliviji. Ona nije htela da ga vidi. Izgubila je oca, a zatim i brata, i zavetovala se da će se sedam godina zatvoriti i tugovati, pod velom kao kaluđerica, i neće primiti nijednog prosca. Orsino je našao da ga to samo tera da je još više voli: kako će tek voleti kad Kupidonova strela u njoj ubije sva druga osećanja? „Idite preda mnom u slatke postelje od cveća: ljubavne misli bogato leže pod krovom od senica.“

Na morskoj obali Ilirije jedna mlada žena, Viola, izašla je na kopno posle brodoloma, s kapetanom i nekoliko mornara. Njen brat blizanac, Sebastijan, bio je na brodu s njom; kapetan ga je poslednji put video kako se vezuje za jedan snažan jarbol koji je plutao po moru, i jaše na talasima, „kao Arion na leđima delfina“. Možda je živ. Nije znala.

Kapetan joj je rekao gde se nalazi, i pričao joj o vojvodi Orsinu, koji voli groficu Oliviju. Viola je, sama u stranoj zemlji, odlučila da se preruši u mladića, evnuha, i da služi vojvodi: „Sakrij šta sam... Mogu da pevam i da mu govorim mnogim vrstama muzike.“ Šta će iz toga izaći, pokazaće vreme.

Plan da služi kao evnuh, pevač, pominje se, ali se u drami ne izvodi.

U Olivijinoj kući živeli su njen stric, ser Tobi Belč, debela, lenja, vesela pijanica, koji je cele noći bančio; njena dvorkinja, Marija, oštra i duhovita; njen lakrdijaš, Feste, luda po zanatu; i njen upravnik, Malvolio, kiseo, uobražen, puritanski čovek koji ih je sve osuđivao. Ser Tobi je u kuću doveo jednog budalastog, bogatog, kukavičkog viteza, ser Endrua Egučika, koji je trebalo da se udvara Oliviji, i koga je ser Tobi veselo musao za novac. Ser Endru je, obeshrabren, hteo da ide kući; ser Tobi ga je nagovorio da ostane još mesec dana, i da odigra jedan skok.

Viola, sada zvana Cezario, obučena kao mladić, bila je u vojvodinoj službi tek tri dana, a on joj je već otvorio celo srce. Poslao ju je Oliviji da je prosi za njega: „Ne daj da ti uskrate pristup; stoj pred njenim vratima i reci im da će ti tamo noga pustiti korenje dok ne dobiješ prijem.“ Njena mladost privući će Olivijinu pažnju: „Dijanina usna nije glađa i rumenija; tvoj tanki glas je kao devojački, visok i čist.“

Viola je otišla. A dok je odlazila, priznala je sebi: „Učiniću sve da tvoju gospu osvojim — a ipak, kakva muka! — koga god prosila, ja bih sama htela da mu budem žena.“ Zaljubila se u Orsina.

U Olivijinoj kući lakrdijaš Feste, vrativši se posle odsustva, nasmejao je gospodaricu dokazujući da je budala što tuguje za bratom, čija je duša na nebu. Malvolio mu se podsmevao — „Čudim se da vaše gospodstvo uživa u takvoj jalovoj ništariji.“ Olivija je ukorila upravnika: „O, bolestan si od samoljublja, Malvolio, i sve kušaš pokvarenim ukusom.“

Vojvodin mladi glasnik bio je pred kapijom i nije hteo da ode. Olivija je stavila veo i pustila ga unutra. Viola je počela svoj pripremljeni govor — „Najblistavija, najizvrsnija i neuporediva lepoto“ — i prekinula ga da pita je li to gospa od kuće, jer ne bi htela da baci govor. Bila je drska i duhovita i uporna. Olivija je, zaintrigirana, poslala žene i podigla veo. „Zar nije dobro urađeno?“ „Izvrsno urađeno, ako je Bog sve uradio.“ „Postojana je boja, gospodine; izdržaće i vetar i nevreme.“

Viola joj je rekla šta bi činila kad bi je volela kao vojvoda:

„Napravila bih kolibu od vrbe pred vašom kapijom, i dozivala bih svoju dušu u kući; pisala bih verne pesme o prezrenoj ljubavi, i pevala ih glasno čak i u gluvo doba noći; dovikivala bih vaše ime brdima koja odjekuju, i naterala bih brbljivu tračarku vazduha da viče ’Olivija!‘ O, ne biste imali mira između vazduha i zemlje, dok me ne biste sažalili!“

„Mogli biste mnogo da postignete“, rekla je Olivija. Neće voleti vojvodu. Ali kad je glasnik otišao, otkrila je da se zaljubila u njega. „Zar se kuga može dobiti tako brzo?“ Poslala je Malvolija da trči za Cezarijom s jednim prstenom, praveći se da ga je on ostavio, i da vojvoda mora da ga uzme natrag. „Sudbino, pokaži svoju moć: mi ne pripadamo sebi; šta je suđeno mora biti, i neka bude tako.“