Rim (Prolozi i Prvi čin)

Komedija izvedena u Većnici, u izvođenju družine zvane „Pomet-družina“.

LICA

Dugi Nos, nekromant (u prologu). Dundo Maroje, dubrovački trgovac. Maro, njegov sin. Bokčilo, Marojev sluga, koji mu je držao krčmu s vinom. Popiva, Marov sluga. Pera, Marova verenica, preobučena u momka. Dživo, njen brat od strica. Perina stara dojilja. Laura, zvana Mande s Krka, kurtizana. Petrunjela, njena sluškinja. Ugo, Nemac. Pomet Trpeza, Ugov sluga. Tripčeta, iz Kotora. Dživulin, s ostrva Lopuda. Niko, Pijero i Vlaho, dubrovački mladići. Mazija, kurir. Pavo iz Novog Brda, Marojev prijatelj, i Grubiša, njegov sin. Gulisav, Hrvat. Sadi, Jevrejin. Đanpaulo, bankar. Lesandro, rimski trgovac. Kamilo, Rimljanin. Kapetan straže i njegovi stražari. Dva rimska krčmara.

---

DUGI NOS, NEKROMANT, GOVORI

DUGI NOS: Ja, Dugi Nos, nekromant iz Velikih Indija, želim dobar dan, mirnu noć i debelu godinu svetloj i moćnoj dubrovačkoj gospodi, i pozdravljam ovaj stari narod, ljude i žene, stare i mlade, narod koji kod kuće živi u miru, a rat gleda izdaleka.

Otkako sam poslednji put bio među vama, putovao sam u Velike Indije, gde magarci, čaplje, žabe i majmuni govore jezicima; u Male Indije, gde sićušni ljudi ratuju sa ždralovima; u Nove Indije, gde se psi vezuju kobasicama. A nekromantijom sam stigao i u Stare Indije, kuda niko drugi ne može da ode. Tamo sam našao pravi život: večito proleće, voće koje ne čuva nikakvo trnje i koje nikakva pohlepa ni od koga ne skriva, jer tamo ne postoje imena „moje“ i „tvoje“. Njihovi ljudi su blagi, tihi, mudri i razumni; srce nose pred očima, tako da svako može da vidi njihove dobre misli. Zovu se ljudi nazbilj.

Tamo sam video i čovečuljke od drveta i kamena, s licima majmuna, papagaja i žaba, s nogama čaplji i telima krastača. Nekromanti su ih nekada doneli tamo da ih menjaju za zlato, a žene te zemlje su se smejale i govorile: „Oživite ih, pa ćete dobiti zlato.“ I nekromanti su im, iz pohlepe, udahnuli dah. Ti ljudi nahvao hodali su i pričali i pravili budale od sebe, i množili se, dok ih nije bilo više nego pravih ljudi; a kada su se urotili da uzmu vlast, pravi ljudi su ih isterali. Došli su u naš deo sveta kada je umro dobri stari Saturn i kada se završilo zlatno doba; i od tada se ljudi nahvao bore s ljudima nazbilj za prevlast.

Sada skidam katance sa zavidnih usta, da se pokažu kakvi jesu; a vama ću pokazati Rim, a u Rimu komediju, s dundom Marojem, Pometom i Grubišom, koji su vam se i ranije dopali. Dobri će je primiti dobro; lica majmuna i krastača sve će ocrniti, jer iz zlih usta ne može izaći ništa osim zla. Pazite na komediju!

---

PROLOG

Plemeniti i dobrohotni skupe: pošto su naši stari karneval odredili za veselje, Pomet-družina nije htela da ga pusti da prođe bez neke zabave. Ova komedija nastavlja našu prvu komediju o Pometu: prva je igrana u Dubrovniku, ova u Rimu, a vi ćete je gledati iz Dubrovnika.

Evo o čemu je reč. Dundo Maroje dao je sinu Maru pet hiljada dukata, da ide u Ankonu, a odatle u Firencu da kupi sukno; i ako dobro posluje, otac će ga učiniti naslednikom i oženiti ga. Ali prvo naučite nešto od nas: nikada ne stavljajte novac u ruke mladiću dok ga niste iskušali, jer je mladost nepažljiva i puna vetra, a pamet joj ne doseže dalje od očiju. Iz Ankone Maro nije otišao u Firencu, nego u Rim, i tamo je proćerdao dukate; a dundo Maroje, čuvši za to, odjurio je u Rim kao lud, s Bokčilom, svojim krčmarom. Nekoliko ovakvih komedija odigrano je u vašem gradu ozbiljno, i završilo se tragedijom; nema svako sreću dunda Maroja. A Marova verenica, voleći ga i bojeći se da će je ostaviti, uzela je tri stotine dukata iz tetkinog sanduka i krenula u Rim s bratom od strica, preobučena u njegovog slugu. Pazite, i Bog s vama!

---

PRVI ČIN

Scena 1

Rim. Ulica s tri krčme. Dundo Maroje i Bokčilo; zatim Tripčeta, iz Kotora, i dva krčmara.

MAROJE: Oj, starosti moja, dokle si me dovela! Da lutam svetom za sinom rasipnikom! Pet hiljada dukata stavio sam detetu u ruke, kao da vuku dam meso da ga čuva!

BOKČILO: Bog zna ko koga ubija. Duša mi izlazi od gladi i žeđi, a ti bi da Bokčila hraniš svojim jadima. Čemu služe dukati, ako ne da se jede i pije i veseli?

TRIPČETA (nailazi): Svetoga mi Tripuna, vi ste naši! Ja sam iz Kotora.

MAROJE: Komšija! Duša mi se vratila kad sam te čuo da govoriš. Moj sin, moj sin rasipnik, proćerdao je pet hiljada dukata! Poslao sam ga u Ankonu, da produži za Firencu; a on otišao u Rim, u ovo mesto naslade. Kažu mi da je sve utopio u loše žene.

TRIPČETA: Ako ih je utopio u Rimu, digni ruke; brod se razbio o stene. Izgubićeš i sina.

MAROJE: Njega? Šta me briga za njega! Za dukatima mi je žao.

TRIPČETA: Kako mu je ime?

MAROJE: Maro.

TRIPČETA: Maro, amaro! Gorak tebi, sladak nekoj kurtizani. Znam ovde jednog mladog gospodina iz Dubrovnika, sav u kadifi, s lancem oko vrata, pravi gospodin, zove se sinjor Marin, a otac mu se zove Maroje. A eno kuće njegove drage: prve kurtizane u Rimu.

MAROJE: Sinjor Marin! Sad ga zovemo sinjor Marin! Sinjori nisu moji sinovi! Oj, srce mi sluti zlo.

TRIPČETA: Ovde su tri krčme: „Beda“, „Ludost“ i „Obilje“. Sinjor Marin, naravno, stanuje u Obilju.

MAROJE: On stanuje u Obilju, a ja ću stanovati u Ludosti, jer sam bio lud što sam pustio novac iz ruku.

Krčmari izvikuju svoja jela; ulaze u krčmu Ludost.

Scene 2–4

Ugo Nemac i njegov sluga Pomet Trpeza pred Laurinim vratima. Laura im zalupi prozor pred nosom.

POMET (prozoru): Sinjora Laura, znao sam te kad su te u Kotoru zvali Mande! Ne tako oholo! Posle slatkog leta dolazi gorka zima.

Maroje, vireći iz krčme, misli da je Ugo njegov sin, i odahne. Zatim nailazi Popiva, Marov sluga, s kutijom od zlatara.

POPIVA: Pomete, nekad velik, sad mali! Sinjora neće tvoje slatke reči; ona hoće lance, zlato, dragulje! Vidiš li ovaj lanac, ovu ogrlicu, ovaj privezak? Tri stotine dukata, a Maro, sin Marojev, sve ih daje sinjori Lauri.

Scene 5–6

Maroje i Bokčilo prisluškuju iz krčme.

MAROJE (za sebe): Maro, sin Marojev! L'è fatta, gotovo je!

POMET: Gde si, dundo Maroje? Tvoji dukati, stečeni s toliko znoja, kako se troše! Što Popiva ne može sam da popije, daje drugima da piju; što ne može sam da upropasti od svog gospodara, daje Mandi s Krka da upropasti.

Maro izlazi iz Laurine kuće, u kadifi, s lancem.

MARO: Pomete, ako te još jednom vidim da se motaš oko ove kuće, iseći ću ti lice, a tvog Nemca probošću kroz trbuh. Popiva, idi kod zlatara i donesi onaj dijamant i onaj rubin. Dve stotine dukata? Platiću. I kupi fazane i kopune i topao marcipan za večeru kod sinjore. Ko hoće sinjore, mora da drži kesu otvorenu.

MAROJE (za sebe): Da drži kesu otvorenu! Pustite me dole: iščupaću mu svu kosu!

TRIPČETA (zadržava ga): Misser, non in furia!

Maro se vraća unutra. Pomet, sam, hvali nemački način obedovanja, pladanj za pladnjem, i odlazi za gospodarev sto.

Scena 8

TRIPČETA: Čekaj dok momak ne izađe. Onda ga lepo uzmi za ruku i skreni ga s lošeg puta; ako ga uplašiš, ni svi psi Rima ga neće stići.

MAROJE: Dobro, ostavio sam ljutnju po strani. Radi kako misliš da je najbolje.

Scena 9

Dživo i Pera, preobučena u momka.

PERA: Ne zovi me Pera, Dživo; zovi me Petar. Oj, tetka, kako ćeš loše misliti o meni! Tri godine, a od njega ni jednog pisma; a sad nalazim da je s lošim ženama i da je sve proćerdao. Radije bih se bacila u more nego da se bez njega vratim u Grad.

Dživulin s Lopuda, mornar, prolazi i kaže im da je doplovio s jednim starcem po imenu Maroje, koji juri za sinom Marom.

PERA: Gospar Maroje je došao! Ako me nađe ovde, sva krivica će pasti na mene!

DŽIVO: Ne brini; preporuči se Bogu. Hajde; znam ja šta ću.

(Kraj 1. dela — nastavak u 2. delu: Odrečeni otac)