Prvi čin: Vrt

Vrt, sivog letnjeg popodneva, posle tri sata. Pod jednom starom topolom postavljen je sto za čaj. Na klupi leži gitara; nedaleko visi ljuljaška.

Stara dadilja, Marina, debela, spora starica, sedela je pored samovara i plela. Astrov, sreski lekar, šetao je gore-dole. Ponudila mu je čaj; nije hteo. Možda malo votke? „Ne. Ne pijem votku svaki dan. A i zagušljivo je.“

„Dadilo, koliko se poznajemo?“ Jedanaest godina, mislila je; Sonjina majka je još bila živa kad je on prvi put došao. „A jesam li se mnogo promenio otada?“ „Mnogo. Tada si bio mlad, i lep; a sad si ostareo, i nisi više tako lep. A i piješ.“ „Da. Za deset godina postao sam drugi čovek. A zašto? Previše sam radio, dadilo. Na nogama od jutra do mraka, bez odmora; noću ležim pod ćebetom i bojim se da će me odvući nekom bolesniku . . . Kako da ne ostarim? A i sam život je dosadan, glup, prljav . . . Život te uvuče u sebe. Svuda oko tebe čudaci, sami čudaci; a poživiš s njima dve-tri godine i malo-pomalo, ne primećujući, i sam postaneš čudak.“

Pričao joj je o jednom pacijentu, železničaru, koji mu je umro pod hloroformom za vreme jedne operacije koju je izvodio u vreme epidemije. „Oni koji će živeti sto, dvesta godina posle nas, kojima mi sad krčimo put — hoće li nas se setiti dobrom rečju? Dadilo, neće se setiti!“ „Ljudi se neće setiti, ali Bog će se setiti.“

Vanja je izašao iz kuće, bunovan i raščupan, posle svog podnevnog sna. Otkad su profesor i njegova žena došli da žive na imanju, rekao je, život je iskočio iz koloseka. Svi spavaju u pogrešno vreme, jedu pogrešne stvari; samovar je na stolu od jutra. „Ranije nikad nisam imao slobodnog minuta — Sonja i ja smo radili kao volovi; a sad radi samo Sonja, a ja spavam, jedem, pijem. To nije dobro.“

I govorio je o profesoru, svom zetu, s prezirom. Dvadeset pet godina taj čovek piše o umetnosti, ne razumevajući ništa o umetnosti; dvadeset pet godina prežvakava tuđe misli o realizmu i naturalizmu i sličnim glupostima, i govori ljudima ono što pametni već znaju a glupima nije stalo. A sad je penzionisan, s kostoboljom i reumatizmom, i došao je da živi na selu, jer ne može da priušti život u gradu; i žali se na svoje nesreće, iako je neobično srećan. Sin običnog crkvenjaka, postao je profesor, „vaše prevashodstvo“, zet jednog senatora; i oženio se najpre Vanjinom sestrom — lepim, blagim stvorenjem, čistim kao plavo nebo — a kad je ona umrla, oženio se drugom ženom, lepom i pametnom, mlađom od sebe, koja mu je dala svoju mladost, svoju lepotu, svoju slobodu. „Zašto? Zbog čega?“

Sam profesor se vratio iz šetnje, sa ženom Jelenom, kćerkom Sonjom, i Teleginom — propalim zemljoposednikom koga su zbog rošavog lica zvali „Vafla“, i koji je živeo na imanju kao izdržavano lice. Profesor je otišao da radi, i zamolio da mu čaj pošalju u radnu sobu.

Vanja je gledao Jelenu. „Divna žena. Divna!“ Jeleni je bilo dosadno; uvek joj je bilo dosadno. Vanjina stara majka, Marija Vasiljevna, čitala je svoje brošure i obožavala profesora, i grdila je sina: toliko se promenio u poslednjih godinu dana; nekada je bio čovek ubeđenja, svetla ličnost. „Svetla ličnost! . . . Imam četrdeset sedam godina. Do prošle godine i ja sam se, kao i vi, namerno trudio da sebi zamaglim oči vašom sholastikom, da ne bih video pravi život — i mislio sam da dobro činim. A sad, kad biste samo znali! Ne spavam noću od besa, od jeda, što sam tako glupo propustio vreme, kad sam mogao da imam sve što mi sad starost uskraćuje!“

---

Astrova su pozvali na imanje da pregleda profesora, koji je bio bolestan — a profesor nije hteo da ga primi. Sonja ga je zamolila da ostane na večeri. Pristao je.

I govorio je o šumama. Sam je zasadio jednu šumu, rekao je; brine se o seljačkim šumama. Sonja je to objašnjavala Jeleni sjajnih očiju: „Mihail Lvovič svake godine sadi nove šume . . . Kaže da šume ukrašavaju zemlju, uče čoveka da razume lepo, nadahnjuju uzvišeno raspoloženje. Šume ublažavaju surovu klimu . . .“ Vanja se tome smejao. A Astrov je odgovorio, napola za sebe:

„Ruske šume pucaju pod sekirom; propadaju milioni stabala; razaraju se staništa zveri i ptica; reke plićaju i presušuju; čudesni predeli nestaju nepovratno — i sve zato što lenj čovek nema pameti da se sagne i podigne gorivo sa zemlje . . . Kad prolazim pored seljačkih šuma koje sam spasao od seče, ili kad čujem šum mlade šume koju sam zasadio sopstvenim rukama, shvatam da je i klima malo u mojoj vlasti, i da ću, ako za hiljadu godina čovek bude srećan, i ja imati mali udeo u tome.“

Pozvali su ga kod jednog bolesnika, i otišao je. Sonja ga je ispratila pogledom.

Jelena je, sama s Vanjom, otvoreno mu rekla da zna da je zaljubljen u nju, i zamolila ga da prestane. Nije mogao. „Radosti moja, živote moj, mladosti moja!“ Rekla mu je da je nepodnošljiv. „Ostavite me na miru. Ovo je odvratno.“