Prvi deo: Sistematsko ustrojstvo nepokretnih zvezda

Predgovor

Izabrao sam predmet koji, zbog svoje unutrašnje teškoće, a i s obzirom na veru, kod mnogih čitalaca može isprva da izazove nepovoljnu predrasudu. Otkriti ono sistematsko što povezuje velike članove stvaranja u celom prostranstvu beskonačnosti; izvesti postanak samih nebeskih tela i poreklo njihovih kretanja iz prvog stanja prirode po mehaničkim zakonima — takvi uvidi kao da daleko prevazilaze moći ljudskog razuma.

A vera svečanom optužbom preti smelosti koja bi se usudila da prirodi, prepuštenoj samoj sebi, pripiše posledice u kojima se s pravom vidi neposredna ruka Najvišeg bića; i boji se da u drskosti takvih razmišljanja ne nađe odbranu ateiste.

Kant odgovara da, ako materija, sledeći sopstvene zakone, proizvodi red i lepotu, to ne dokazuje da nema Boga, nego da je sama materija vezana zakonima koji ukazuju na vrhovnu mudrost. On razlikuje svoje gledište od slučajnih atoma Epikura i Lukrecija.

Materija, koja je prvobitna građa svih stvari, vezana je za izvesne zakone; i, slobodno prepuštena tim zakonima, mora nužno da proizvede lepe spojeve. Ona nema slobodu da odstupi od ovog plana savršenstva. Pošto je tako potčinjena krajnje mudroj svrsi, morao ju je nužno u takve skladne odnose postaviti neki prvi uzrok koji njome vlada; i Bog postoji upravo zato što priroda, čak i u haosu, ne može postupati drugačije nego pravilno i po redu.

Dajte mi materiju, i ja ću od nje sagraditi svet! To jest: dajte mi materiju, i pokazaću vam kako iz nje treba da nastane svet.

„Gebet mir Materie, ich will eine Welt daraus bauen!“ — najčuvenija rečenica knjige. Kant odmah dodaje da se isto ne može reći za najmanju biljku ili gusenicu: „Dajte mi materiju, i pokazaću vam kako se može proizvesti gusenica?“ Ovde, priznaje, posrćemo već na prvom koraku.

Kratak nacrt Njutnove filozofije

Šest planeta, od kojih tri imaju pratioce — Merkur, Venera, Zemlja sa svojim Mesecom, Mars, Jupiter s četiri i Saturn s pet pratilaca — koje opisuju krugove oko Sunca kao svog središta, zajedno s kometama, koje to čine sa svih strana i po vrlo izduženim putanjama, čine sistem koji se zove Sunčev sistem, ili planetski svet. Kretanjem svih ovih tela upravljaju dve sile: privlačenje prema Suncu, i bočna, „hitajuća“ sila, koja ih tera da kruže umesto da padnu.

Godine 1755. bilo je poznato samo šest planeta; Uran je otkriven 1781.

Sve planete kreću se u istom smeru, i gotovo u istoj ravni — ravni Sunčevog ekvatora. Ovaj zajednički smer i ravan znak su, tvrdi Kant, da imaju zajedničko poreklo.

Mlečni put i magline

Kant se nadovezuje na ideje Tomasa Rajta iz Darama, engleskog pisca čiju je „Izvornu teoriju vasione“ (1750) poznavao iz jednog prikaza. Ako se vedre noći pogleda zvezdano nebo, vidi se široka svetla traka, Mlečni put, kako prelazi nebom. Ova traka nije puka slučajnost: zvezde su zgusnute u jednoj ravni, kao planete Sunčevog sistema. Naše Sunce je jedna od tih zvezda, i mi gledamo iznutra diska; gledajući duž ravni, vidimo zvezde zbijene u Mlečni put; gledajući van nje, vidimo ih rasute.

Nepokretne zvezde, dakle, čine sistem — spljošteni disk, koji drži na okupu ista gravitacija koja drži planete, i koji se verovatno okreće, mada tako sporo da to još niko nije opazio.

Ova slika Mlečnog puta kao rotirajućeg diska zvezda, sa Suncem unutar njega, u glavnim crtama je tačna.

I dalje: slabašne, eliptične svetle mrlje koje astronomi zovu maglinama — kao ona koju je opisao Mopertui — verovatno nisu pojedinačne zvezde ili oblaci unutar našeg sistema, nego drugi Mlečni putevi: drugi sistemi zvezda, toliko daleki da im se zvezde stapaju u slabašan sjaj. Gledani spreda izgledali bi okrugli; gledani pod uglom, eliptični. Ovi viši redovi sistema sami su, možda, članovi još većih sistema, bez kraja.

Ova ideja — kasnije nazvana „ostrvske vasione“ — potvrđena je tek dvadesetih godina dvadesetog veka, kada je Edvin Habl pokazao da je maglina u Andromedi zasebna galaksija daleko izvan Mlečnog puta.

Ovde se razum gubi u neizmernom. Vidi sisteme svetova, i sisteme sistema, kako se protežu bez granica — polje koje ni najsmelija mašta ne može da iscrpe.