Veče kod Ane Pavlovne (Prva knjiga, 1805)

„E pa, kneže, Đenova i Luka su sada samo porodična imanja Buonaparteovih. Ali upozoravam vas, ako mi ne kažete da to znači rat, ako i dalje pokušavate da branite sramote i strahote koje čini taj Antihrist — zaista verujem da je on Antihrist — neću više hteti nikakve veze s vama.“

Bilo je to u julu 1805, a govorila je Ana Pavlovna Šerer, dvorska dama carice, dočekujući prvog gosta na svom večernjem prijemu u Petrogradu. Gost je bio knez Vasilij Kuragin, čovek visokog čina i važnosti, koji je govorio francuski s onom kićenom ljupkošću kojom su naši dedovi ne samo govorili nego i mislili, i koji je na veče došao uglavnom da sazna da li je rešeno jedno mesto koje je želeo za sina.

Salon Ane Pavlovne se punio. Kretala se među gostima kao vlasnik predionice koji, pošto je postavio radnike na posao, obilazi i pazi na vreteno koje je stalo ili koje škripi. Tu je bila lepa Elen, kći kneza Vasilija, čiji se osmeh nikada nije menjao i čijim su se belim ramenima divili svi u salonu; tu je bila mala kneginja Bolkonska, trudna, s kratkom gornjom usnom koja joj je otkrivala zube, kako veselo brblja; i njen muž, knez Andrej Bolkonski, lep, suv i dosađen, koji je gledao sve u salonu kao da su mu svi dosadili, a najviše njegova žena.

A bio je tu i jedan krupan mladić kratko podšišane kose i s naočarima, u svetlim čakširama, koji je ušao s pažljivim, prirodnim izrazom koji je uplašio domaćicu, kao da je nešto suviše veliko i neprikladno za to mesto. Bio je to Pjer, vanbračni sin čuvenog grofa Bezuhova, jednog od najbogatijih velikaša iz Katarininog doba, koji je sada umirao u Moskvi. Pjer se upravo vratio iz inostranstva, gde se školovao, i ovo mu je bio prvi izlazak u društvo. Suviše glasno je raspravljao u slavu Napoleona; rekao je da je pogubljenje vojvode d'Angijena bilo politička nužnost; sapleo se od jedne grupe do druge; a Ana Pavlovna ga je, smešeći se, odvodila kao što se kuče odvodi od porculana.

Samo se knez Andrej obradovao kad ga je video. Kada se prijem završio, Pjer je otišao s njim kući, a u Andrejevoj radnoj sobi, dok se mala kneginja durila, dva prijatelja su razgovarala do duboko u noć.

„Zašto ideš u rat?“, upitao je Pjer.

„Zašto? Ne znam. Moram. Osim toga, idem zato što mi život koji ovde vodim ne odgovara.“ Andrej je pogledao ka vratima kroz koja je otišla njegova žena. „Nikada, nikada se ne ženi, dragi moj. To je moj savet. Ne ženi se dok ne budeš mogao da kažeš sebi da si učinio sve za šta si sposoban, i dok ne prestaneš da voliš ženu koju si izabrao i ne vidiš je jasno onakvu kakva jeste. Inače ćeš napraviti okrutnu i nepopravljivu grešku. Ženi se kad budeš star i ni za šta — ili će se izgubiti sve što je u tebi dobro i plemenito. Sve će se proćerdati na sitnice. Ti si jedini s kim mogu da razgovaram. Saloni, ogovaranja, balovi, sujeta, ništavnost — to je začarani krug iz koga ne mogu da pobegnem.“

Pjer je obećao Andreju da će se odreći svojih divljih prijatelja, Anatola Kuragina i Dolohova; i otišao je pravo od Andreja kod Anatola, gde su mladi oficiri pili. Te noći Dolohov, oficir Semjonovskog puka bistrih plavih očiju i hladne, drske hrabrosti, kladio se da će popiti celu bocu ruma sedeći na spoljnom simsu prozora na trećem spratu, ne držeći se. I učinio je to. Nekoliko dana kasnije cela družina, sa živim medvedom, upala je u nevolju s policijom; Dolohov je ražalovan u vojnika, Anatol je proteran iz Petrograda, a Pjer poslat u Moskvu.

U Moskvi je bio imendan dve Natalije, majke i kćeri, u kući grofa Ilje Rostova. Rostovi su bili stara, dobra, gostoljubiva, rasipna porodica koja je uvek bila u dugovima i uvek vesela. Grof je dočekivao goste istim rečima za svakoga: „Očaran, oduševljen, ma chère.“ U salon je, usred zvaničnih poseta, uletela mlađa kći, Nataša — trinaest godina, tamnih očiju, širokih usta, ne lepa ali puna života — smejući se i krijući lice u majčinoj čipki. S njom je bila njena rođaka Sonja, vitka, tiha, tamnoputa devojka koja je živela s porodicom i volela Nikolaja, najstarijeg sina, iskrenog, nagalog mladića koji je napuštao univerzitet da bi stupio u husare; i mali Petja, od devet godina. Samo se najstarija kći, Vera, hladna i korektna, nikada nije sasvim osećala kao kod kuće u toj toploj kući.

Među gostima je bila Ana Mihajlovna Drubecka, stara prijateljica grofice, siromašna i uporna, koja je došla u Moskvu da obezbedi sinu Borisu mesto u gardi, i da vidi da li će mu umirući grof Bezuhov, Borisov kum, išta ostaviti. Otišla je u veliku kuću gde je ležao stari grof, povevši Pjera, jer je odlučila da on mora biti kraj očeve postelje.

Tamo, u tihim sobama punim lekara i sveštenika, vodila se borba. Knez Vasilij, koji je preko žene bio srodnik starog grofa, i najstarija od grofovih sinovica saznali su da je starac pisao caru moleći da Pjer bude ozakonjen i proglašen za njegovog naslednika. To pismo i testament bili su u jednoj intarziranoj torbi za spise ispod grofovog jastuka. Dok je Pjer sedeo zbunjen kraj postelje svog umirućeg oca — ogromna, veličanstvena stara glava na jastuku, jedna ruka koja leži na pokrivaču — kneginjica je pokušala da odnese torbu, a Ana Mihajlovna, slatkog i neumoljivog lica, držala ju je. Dve žene vukle su je u predsoblju. I u tom trenutku vrata su se otvorila, i neko je rekao da je grof umro. Kneginjica je ispustila torbu, a Ana Mihajlovna ju je sa suzama u očima unela knezu Vasiliju. Pjer je sada bio grof Bezuhov, i jedan od najbogatijih ljudi u Rusiji.

U Ćelavim Brdima, imanju starog kneza Nikolaja Bolkonskog, Andrejevog oca, život je tekao po satu. Stari knez bio je general-anšef u penziji, proteran na selo pod carem Pavlom i nikada pozvan natrag. Verovao je da postoje samo dva izvora ljudskih poroka, besposlica i sujeverje, i samo dve vrline, delatnost i um. Svakog jutra učio je kćer, kneginju Marju, algebri i geometriji, terao je da plače nad zadacima, i voleo je na jedini način koji je znao, mučeći je. Kneginja Marja bila je neugledna, s velikim, dubokim, blistavim očima koje su joj iskupljivale lice. Čitala je Jevanđelje i potajno primala hodočasnike, a sva njena nada bila je u Bogu.

Andrej je doveo ženu u Ćelava Brda, da je tamo ostavi dok ide u rat. Pre nego što je otišao, kneginja Marja mu je okačila oko vrata jednu malu srebrnu ikonu Spasitelja. „Mislio ti šta hoćeš, učini to za mene. Obećaj mi da je nikada nećeš skinuti.“ Poljubio ju je i obećao, napola se smejući.

„Zapamti jedno, kneže Andreju“, rekao je otac na rastanku. „Ako te ubiju, to će boleti mene, tvog starog oca.“ Zastao je. „Ali ako saznam da se nisi poneo kao sin Nikolaja Bolkonskog, biće me — sramota!“

„To niste morali da mi kažete, oče“, rekao je sin, smešeći se.