Prva knjiga: Andrias Scheuchzeri

1. Čudaštva kapetana van Toha

Ako na karti potražite ostrvo Tana Masa, naći ćete ga tačno na ekvatoru, malo zapadno od Sumatre. Ali kad biste kapetana J. van Toha, na palubi broda „Kandong Bandoeng“, pitali šta je Tana Masa, on bi najpre opsovao, a onda bi vam rekao da je to najprljavija rupa na celim Sundskim ostrvima, gora od Tana Bale, gora čak i od Pinija ili Banjaka; da je njen jedini beli stanovnik, ako se tako može nazvati, jedan pijani agent, pola Kubu, pola Portugalac, i veći lopov od svih Kubua i svih belaca zajedno; a kad biste ga onda pitali zašto je tamo bacio sidro, rekao bi vam da se to vas ne tiče, i da ide tamo gde ga šalju naređenja.

A kad bi to izbacio iz sebe, žalio bi se na gospodu u Amsterdamu. Hteli su bisere. Bisere! Biserna ležišta na Cejlonu su iscrpljena, Formoza je iscrpljena; a te budale u Amsterdamu i dalje očekuju da on nađe nova. Trideset godina plovi ovim vodama i zna svako ostrvo od Cejlona do Kliperton; ima na brodu dva sinhaleska ronioca, i jednu spravu za gledanje dna; ali nije on nikakav prokleti avanturista, on je pošten trgovački kapetan, razumete?

Agent mu je, kad je bio dovoljno trezan, rekao da oko Tana Mase ne rastu nikakve školjke, i da tamošnji Bataci jedu meduze. Ali postoji jedan zaliv — Đavolji zaliv — u koji niko ne ide, zbog tapa, morskih đavola. On je jednog i sam video: ćelavu glavu, kao u Bataka, s donjim kapcima koji se zatvaraju preko celog oka. Kapetan je rekao da đavoli ne mogu da žive u vodi, i da je urođeničko sujeverje besmislica; ali agent, koji je išao u školu u Badžoengu, nije bio ubeđen.

Kapetan je pozvao poglavicu: mršavog, golog starca koji je žvakao šećernu trsku, a celo selo stajalo je unaokolo kao u bioskopu. Poglavica nije govorio malajski, pa je agent prevodio. Kapetan je hteo ljude da idu po školjke u Đavolji zaliv. Selo ni da čuje, i pretilo je da će se žaliti policiji u Padangu. Kapetan je obećao da će ih sve pobiti, spaliti im selo i izbiti im zube. Posle dugih pregovora kazna je oborena, i stvar je rešena poklonom jednog upaljača. Agent je, slučajno, imao tri upaljača ali nijedan fitilj.

Tog popodneva kapetan je odveslao do Đavoljeg zaliva sa Šveđaninom Jensenom, Islanđaninom Gudmundsonom, Fincem Gilemajnenom i dvojicom sinhaleskih ronilaca. Merio je prvom roniocu vreme satom. Čovek je izronio posle četiri minuta i dvadeset sekundi, siv od straha, s jednom školjkom, a u njoj mali biser; i jaukao je da su dole đavoli, hiljade njih, veliki kao deca, tamni, s repovima i okruglim glavama, koji sede po stenama i posmatraju ga kako radi. Drugi ronilac je zaronio, i morali su da ga izvuku napola udavljenog, oguljenog kolena, bez noža i bez školjki. Kad su ga šamaranjem vratili u život, rekao je da đavoli hodaju na dve noge i njišu se dok hodaju, da imaju ruke bez kandži, da mljackaju usnama, i da su se natiskali oko njega.

Te večeri kapetan je sedeo u svojoj kabini s dva bisera, jednim sićušnim, jednim ružičastim, i flašom viskija. Nekoliko noći posle toga pio je todi u selu ćuteći, a onda je otišao sam u Đavolji zaliv. Jensen i Gudmundson su ga jedne noći pratili u čamčiću i posmatrali iza stena. Kapetan je stajao na jednom kamenu, ispuštajući zvuk kao c-c-c, i razgovarao s tamnim prilikama koje su izlazile iz vode prema njemu; napolju u zalivu jedno ajkulino peraje polako je kružilo ukrug. Onda je Jensenovo veslo zapljuskalo, a kapetan je opalio iz brauninga na čamčić, a prilike su pobegle u more uz zvuk kao od hiljadu foka.

U zoru se kapetan vratio u gadnom raspoloženju i rekao Jensenu da isplovljavaju. U Padangu je telegrafisao Amsterdamu da traži godinu dana odsustva iz zdravstvenih razloga, poslao jedan paket osiguran na hiljadu dvesta funti sterlinga, i unajmio jednog Dajaka s Bornea koga su zvali Ajkula: bivšeg lovca na ajkule, kože izgrebane do krvi, s ajkulinim zubima koji su mu visili iz nosa i ušiju. I s Ajkulom na brodu, kapetan se vratio na Tana Masu.

2. Gospodin Golombek i gospodin Valenta

Bila je mrtva sezona, i jedne praške novine nisu imale šta da stave u sutrašnji broj. Onda se jedan slagač po imenu Meter setio da je u Jevičku čuo da tamo letuje jedan pomorski kapetan, kapetan koji je navodno ronio za biserima na Sumatri i Celebesu; i novinari Golombek i Valenta krenuli su da ga posete.

Našli su ga u jednoj bašti restorana: krupnog čoveka u beloj kapi, kako pije pivo i prstom crta po stolu. Valenta je naručio sok od malina, što kapetan nije mogao da dozvoli; umesto toga naručio mu je pivo. Da, rođen je u Jevičku; da, kapetan je dvadeset godina; brod mu je „Kandong Bandoeng“, dvanaest hiljada tona; na odsustvu je. Nabrojao je mnogo ostrva, ali nije ispričao nijednu priču. Umesto toga predložio je jedan posao: petnaest ili šesnaest miliona kruna, razumete? Stavio je na sto pet ružičastih bisera velikih kao koštice od trešanja, i zamolio gospodu da ulože novac za brod, pola-pola. Gospoda su rekla da to sebi ne mogu da priušte. Kapetan je zaključio da im se ne može verovati, iako je on sam pošten i potpuno mu se može verovati. Dobar brod nikad ne potone, rekao im je. U Roterdamu se prodaje jedan stari dizelaš. Bankari u Kolombu su lopovi.

Onda je Golombek pomenuo G. H. Bondija, koji je takođe rođen u Jevičku a sad je bio veliki industrijalac u Pragu, predsednik društva MEAS, predsedavajući dvadesetak upravnih odbora, kapetan industrije. Kapetan ga se setio: mali Gustl, onaj pegavi. Otići će da ga poseti; na kraju krajeva, i on je kapetan.

Novinari su otputovali večernjim vozom. Kapetan im je mahao velikom plavom maramicom, a iz nje je ispao jedan veliki nepravilan biser, koji, koliko se zna, nikada niko nije našao.

3. G. H. Bondi i njegov zemljak

Što je čovek važniji, to manje stavlja na svoja vrata. Stari Maks Bondi u Jevičku, čija je radnja štofa i galanterije osnovana 1885, imao je svoj zanat ispisan slovima visokim stopu preko celog pročelja kuće. Njegov sin, G. H. Bondi, nosio je više počasnih titula nego što se može nabrojati; na njegovim vratima u Pragu bila je jedna mala crna staklena pločica, a na njoj samo reč BONDI. Papa na svojim vratima nema baš ništa; a Bog, kao što je poznato, nigde nema tablicu s imenom.

Jednog vrelog dana pred tim vratima stajao je jedan krupan čovek u beloj mornarskoj kapi, brišući vrat plavom maramicom, i zazvonio. Portir, Povondra, hladno ga je odmerio. Posetilac mu je dao posetnicu, sa sidrom na njoj, i rečima: Kapetan J. van Toh, Surabaja. Povondra je oklevao. Čovek se nije uklapao ni u jednu od kategorija po kojima portir procenjuje posetioce; i na sopstvenu odgovornost, Povondra ga je najavio.

Gospodin Bondi je pročitao posetnicu i bio očaran njenim imenima: Surabaja, Java, Bandoeng. Dao je da se gospodin uvede, i pozdravio ga na engleskom. Kapetan mu je odgovorio na češkom. Pa zar se gospodin Bondi ne seća? On je Vantoh, sin trgovca štofom, iz Jevička. Gospodin Bondi je bio malo razočaran što ipak nije Holanđanin; ali setili su se kako su se kao dečaci tukli, i da je Vantoh bio jači, i da je jednom malog pegavog Gustla nazvao ružnim imenom, i da je zatim poslat u školu u Moravsku Ostravu; i obojica su se nasmejala.

Kapetan je teško seo u jednu kožnu fotelju, ispustio kapu na pod, i rekao da je u Evropi na odsustvu, razumete? Hteo je pivo. Ispraznio je džepove: kesu za duvan, nož, kompas, novčanice. Gospodin Bondi mu je ponudio cigaru; kapetan ju je pomirisao, rekao da je to duvan s Lomboka, zdrobio je u pesnici i nabio u lulu. Povondru su poslali po galon piva.

Gospodin Bondi je čekao poslovni predlog: šivaće mašine za Tasmaniju, možda. Ali u srcu je želeo nešto drugo. Sindbad, mislio je, Magnetna planina, ptica Rok, cimet i bezoar — hajde, kapetane, slaži mi nešto.

A kapetan je počeo da priča o gušterima. Na jednom ostrvu, koje neće da imenuje jer vredi milione, ima guštera: glatkih, bez dlake, otprilike veličine foke na kopnu, koji hodaju uspravno na zadnjim nogama, s četiri prsta na prednjim šapama, kao male ruke; a ajkule ih love. Sinhalezi i Bataci misle da su to morski đavoli. I kapetan je ustao i pokazao kako hodaju, čučeći i gegajući se; a gospodin Bondi je bio ganut, i pomalo postiđen.

Na Tana Masi — kapetan se ispravio prekasno — sedeo je jedne noći na plaži, prilično pijan, govoreći c-c-c, i jedan od guštera je izašao iz vode, a onda još jedan veći, držeći bisernu školjku u šapi. Kapetan je otvorio školjku nožem: nema bisera. Dao je školjku gušteru, a ovaj ju je pojeo. Onda su gušteri pokušali sami da otvaraju školjke; neki su ga podražavali, neki nisu umeli. Te noći našao je osamnaest bisera, od kojih tri velika kao koštice od trešanja. I odlučio je da pripitomi guštere, i nauči ih da mu donose školjke. Ali sledeće večeri vratio se u sumrak i video kako desetak ajkula proždire više od dvadeset njih. On voli životinje, rekao je kapetan. I tamo se, pod zvezdama, zakleo da će pomoći tapa-momcima.

4. Poslovni poduhvat kapetana van Toha

Zato je poslao bisere u Amsterdam, i unajmio Dajaka, koji je ubijao ajkule pod vodom nožem, i vratio se na Tana Masu malim parobrodom, da očisti zaliv od ajkula da bi gušteri mogli da žive u miru.

Pročitao je gospodinu Bondiju svoje beleške iz jedne sveske. Tobi, pametan gušter, gurnuo je prste u ranu od noža na jednoj mrtvoj ajkuli. Gušteri su donosili suvo granje za njegovu vatru. Grade nasip na severozapadnom kraju Đavoljeg zaliva, kao dabrovi. Albertu je jedan kamen zdrobio dva prsta; Dajak je pojeo Alberta, i posle pušio opijum. Tobi neće da radi. Veliki koji se zove Narednik dobio je nož; i trinaestog jula Narednik je tim nožem ubio sipu, meduzu i jednu malu ajkulu od sedamdeset funti; a kapetan je na plaži zaplakao od radosti, i dao Naredniku harpun.

To je bio pošten ugovor, rekao je. Gušteri su mu donosili biserne školjke, a on im je davao noževe, harpune, građu, i dvoja gvozdena kolica za nošenje kamenja. I istresao je na sto jednu platnenu kesu: više od hiljadu bisera. Te godine ubijeno je tridesetak ajkula. Bataci su celu noć zvonili zvonima da oteraju đavole, a onda tražili da im se za to plati.

Ali Đavolji zaliv je izlovljen. Gušteri su se namnožili, i za njih nije bilo dovoljno hrane. Kapetanova ideja bila je ovo: da ih u rezervoarima s vodom prenese na druga biserna ostrva, da ih hrani krompirom i dvopekom, da osnuje farme guštera. A za to su mu bili potrebni brodovi.

Gospodin Bondi je mislio da je kapetan čudak. Ali verovao mu je; i rekao je da će razmisliti o kupovini brodova, za jednu trgovačku liniju za Južna mora. Dođite ponovo za dve nedelje, rekao je. I nikome ni reči o gušterima.

Kapetan je hteo da pošalje nekoliko lepih bisera onoj dvojici urednika. Ali nije mogao da se seti kako se zovu.

5. Kapetan J. van Toh i njegovi dresirani gušteri

U jednom baru u Marselju jedan Irac po imenu Dingl prepoznao je Šveđanina Jensena, s kojim je davno plovio. Jensen je sad bio na liniji Marselj–Sajgon; Dingl je bio na odsustvu, išao je kući u Irsku. A Jensen je nekada plovio s kapetanom van Tohom, na „Kandong Bandoengu“: debelim, ćelavim čovekom, prostih usta, ali u redu.

Dingl je čuo i više od toga. Kapetan sad ima brod, a na njemu, u rezervoarima, prevozi guštere: gotovo crne, dugačke kao čovek, s repovima, koji hodaju uspravno, pokriveni bradavicama; noću lutaju po palubi. Dingl je jednog šutnuo i slomio mu kičmu, a kapetan bi ga bacio preko palube da ga prvi oficir, Gregori, nije zadržao; Dingla su iskrcali u Kokopu. Kapetan je naučio guštere da govore; satima se zatvarao s njima; a blizu malih ostrva puštao ih je u more, po desetak odjednom, kroz jedan otvor, i noću je odlazio na obalu sa sanducima. Jedan Nemac po imenu Peters kleo se da je na ostrvima Manihiki video guštere kako otvaraju sanduke dletima, i da su sanduci bili puni noževa i harpuna. Svi su iz Đavoljeg zaliva, rekao je Dingl, i nisu to obične životinje. Kapetan je prodao dušu za bisere.

Jensen se razljutio, lupio po stolu, i rekao Dinglu da gleda svoja posla. Dingl je to povukao: možda je umislio; jednom je već imao priviđenja, u Frisku. Ali gušteri su stvarni, rekao je Jensen.

Onda je Dingl predložio da daju da se služi misa za kapetanovu dušu. Jensen, protestant, sumnjao je da će to išta pomoći, ali mu je dao dvanaest franaka za to, a Dingl mu je napisao priznanicu na jednom parčetu papira. Dingl je novac potrošio u Avru, i otišao ne u Irsku nego u Džibuti; i tako misa nikada nije odslužena, i nikakva viša sila nije se umešala u ono što je usledilo.

6. Jahta u laguni

Gospodin Abe Leb sedeo je na plaži jedne lagune blizu ostrva Tahuara i gledao kako sunce zalazi. Napolju u laguni ležala je jahta „Glorija Pikford“, poklon od njegovog oca, Džesija Leba, filmskog magnata, za položene ispite. Pored njega na pesku spavala je Li — Lilijan Novak, na filmu poznata kao gospođica Lili Veli — umotana u svoj kupaći ogrtač; a Abe je bio zaljubljen u nju, i zabrinut zbog svojih dlakavih nogu, i zbog toga da li će mu roditelji dozvoliti da se oženi njome. Tog popodneva Li i Džudi su se posvađale oko toga čije su noge lepše, pošto je Fred priredio takmičenje; Abe je pozvao kapetana da sudi, a kapetan je uvređeno otišao.

Li se probudila s idejom za film. Doživeće brodolom na ovom ostrvu, a jedna gorila će se starati o njoj, a ljudožderi će je zarobiti, a udvaraće joj se ratnici i jedan tenor, a Freda će pojesti ajkula. Abe je imao prigovor na sve to. Onda je Li zbacila ogrtač i ušla u lagunu, pevajući.

Abe ju je čuo kako vrišti. Iz vode se diglo nešto tamno, okrugle glave; zatim još nekoliko, koji su izašli iz mora i stali u polukrug. Govorili su c-c-c, i nešto što je zvučalo kao „Nož“, i „Li“. Abe, u kupaćim gaćicama, nije pobegao. Podigao je Lin ogrtač s peska, stao pred stvorenja, i mahnuo im njime. Jedno od njih ispustilo mu je pred noge tri tvrde, sjajne kuglice. Abe ih je odneo Li i rekao joj da su joj ih dali morski bogovi, tritoni. Li je bila očarana, i pitala da li treba da im zahvali.

Abe ju je odneo do čamca, dok su stvorenja kružila oko njih. Li je mahala i slala im poljupce, i bila je vrlo zadovoljna svojom predstavom, i pitala se koliko vrede biseri. Abe je rekao da nije trebalo tako da se pokazuje. Li mu je rekla da on nije umetnik, i da vesla, jer joj je hladno.

7. Jahta u laguni, nastavak

Te noći na jahti bila je velika prepirka. Fred je, uz Abeovu podršku, govorio da su to gušteri. Kapetan je govorio da su sisari, jer gušteri ne žive u moru. Li je bilo drago što su tritoni. Džudi je rekla da je sve to reklamni trik i otišla na spavanje. A Li je imala novu ideju za film: jahta tone, ona je izbačena na jedno ostrvo, a tritoni se zaljubljuju u nju i donose joj bisere. Fred je odlučio da će stvorenja snimiti već sledeće večeri. Kapetan je imao na raspolaganju tri naoružana mornara, po naređenju gospodina Džesija Leba.

Sledeći dan Li je provela oblačeći se sa svojom sobaricom Gretom; muškarci su uz piće planirali svoje položaje. Kamera, jedan mali mitraljez, puške, korpa za izlet i jedan gramofon odneseni su na obalu i sakriveni pod palmino lišće. U sumrak su tamne glave klizile preko lagune. Li je, u belom kupaćem kostimu i prozirnom ogrtaču, pozirala na pesku; Abe je okretao ručicu kamere; Džudi je trebalo da upali svetlo, a nije. Senke su se šunjale bliže Li. Ona je ustala, ogrtač joj je skliznuo, i viknula je da ju je nešto dotaklo. Onda je svetlo blecнulo; stvorenja su pobegla u more; mreža je bačena preko jednog od njih; Greta se onesvestila; pucalo se; a svetlo se ponovo ugasilo.

Abe je krivio Džudi što je prekasno upalila svetlo, a Džudi se uvredila. Mornari su doneli stvorenje u mreži; poprskalo ih je nečim od čega su im ruke dobile plikove. Onda je Li našla jedan biser, i svi su sa baterijskim lampama pretraživali pesak, i na kraju je kapetanova kapa sadržala dvadeset jedan. Na povratku su se prepirali oko naslova: Fred je predložio Bejzbol Fred se bori s čudovištima; kapetan, Pretpotopna fauna na jednom pacifičkom ostrvu; Abe, U Posejdonovoj vlasti. A Li je imala novu priču: kraljica sirena koja se zaljubljuje u jednog ribara.

Posledice su bile sledeće. Uhvaćeno stvorenje držali su dva dana u Linoj kadi, a onda je uginulo, a onda je počelo da smrdi, i bačeno je. Ispale su samo dve fotografije: jedna Li kako čuči od užasa, i jedna gospode i Džudi, koja je zabranjena. Novine po celom svetu štampale su priču, s biserima na crnom somotu; Lina karijera bila je stvorena, i ona je radi Umetnosti odbila varijetee. Stručnjaci su rekli da su ta stvorenja daždevnjaci, a ne gušteri; profesor Dž. V. Hopkins s Jejla proglasio je fotografije lažnim, i stvar je bila zaključena. A Abe se oženio Džudi, na velikom venčanju, s Fredom kao kumom.

8. Andrias Scheuchzeri

Profesor Hopkins bio je veliki autoritet za gmizavce, i proglasio je celu stvar podvalom. Ali izveštaji o nepoznatim džinovskim daždevnjacima počeli su da stižu sa celog Pacifika: sa Solomonskih ostrva, s ostrva Šouten, s Butaritarija, Funafutija, Fakaofa, Pukapuke i desetak drugih ostrva čija imena niko nije umeo da izgovori. Bilo je leto, i u novinama nije bilo ničeg drugog. U Americi su morska čudovišta postala moda; jedna revija pod naslovom Posejdon išla je u Njujorku tri stotine izvođenja, s tri stotine tritona, nereida i sirena; a mladi ljudi u Majamiju i Kaliforniji išli su obučeni kao morski muškarci i sirene, što će reći u niskama bisera i vrlo malo čemu drugom. Kao odgovor, pokret protiv nemorala silno je ojačao na Srednjem zapadu, a u uzbuđenju je, kao što često biva, linčovano nekoliko crnaca.

Onda je u Nešenel džiografik magazinu izašao bilten ekspedicije Univerziteta Kolumbija, koju je finansirao Dž. S. Tinker, kralj konzervi. Autori su mu bili specijalisti za riblje parazite, prstenaste crve, biljke, trepljare i biljne vaši. Na Rakahangi su našli otiske jednog petoprstog zadnjeg stopala, i zaključili da životinje hodaju na zadnjim nogama; a pošto Rakahanga nema ni reke ni močvare, životinje moraju živeti u moru, iako nauci nije bio poznat nijedan daždevnjak koji živi u moru. Na Rakahangi nisu videli nijednu živu životinju, iako je gospodin Erero našao jednu novu vrstu stenice. Ali na Tongarevi su, posle zalaska sunca, iz vode izronile velike spljoštene glave; životinje su se izvukle na pesak i ustale uspravno, visoke nešto više od jednog metra; napravile su širok krug i počele da njišu zadnje polovine tela, kao da igraju. Doktor Klajnšmit je ustao da bolje vidi. Životinje su okrenule oči prema njemu, brzo mu prišle, šišteći i lajući, a ekspedicija je otvorila vatru. Dve su ostale mrtve na plaži. Treća, slomljene kičme, ispustila je zvuk kao ogod, i uginula kad joj je doktor Klajnšmit otvorio grudni koš.

Pokazalo se da su životinje repati vodozemci, najbliži japanskom džinovskom daždevnjaku i američkom helbenderu, ali s boljim čulima i dužim, jačim udovima. A njihovi kosturi tačno su odgovarali jednom fosilu koji je švajcarski lekar Johan Jakob Šojhcer našao u kamenolomima u Eningenu i objavio 1726. u jednoj knjizi pod naslovom Homo diluvii testis. Šojhcer je verovao da je fosil čovek udavljen u Potopu: nepogrešiva ljudska prilika, pisao je, kojoj nije potrebna mašta da bi se videla, spomenik nestalog roda starijeg od ijedne rimske, grčke ili egipatske grobnice. Kivije ga je kasnije prepoznao kao fosilnog daždevnjaka, i dobio je ime Andrias Scheuchzeri, i smatrao se odavno izumrlim. Šojhcer bi, kaže bilten, bio oduševljen da vidi kako njegov Adam iz Eningena oživljava.

Ostrvljani su govorili da su se životinje pojavile tek pre šest ili osam godina; da umeju da govore; da u tihim zalivima grade zidove kao male gradove, kopaju duge jazbine, noću kradu batat i jam i odnose alat; i da su se ljudi odselili zbog njih. Naučnici su to pripisali primitivnom sujeverju, izazvanom ružnoćom stvorenja i njihovim uspravnim hodom.

Uskoro je nauka svake nacije imala svog džinovskog daždevnjaka. Holanđani su otkrili Megatriton moluccanus; Francuzi, Cryptobranchus salamandroides; Englezi, Pelagotriton Spencei, od koga je jedan živ primerak poslat u londonski zoološki vrt. Usledile su beskrajne rasprave o imenima i prvenstvu; daždevnjake svake nacije napadali su učenjaci drugih; i tako stvar nikada nije naučno razjašnjena.

9. Endru Šojhcer

Jednog četvrtka, kad je londonski zoološki vrt bio zatvoren za publiku, čuvar Tomas Gregs čistio je rezervoare u kućici za daždevnjake, kad je jedan kreketav glas pitao: „Ujeda li?“ Gregs se osvrnuo. Bio je to veliki crni Andrias Scheuchzeri, koji je ponavljao stvari koje je čuo od posetilaca. Gregs mu je dao komadić kolača. Za nekoliko minuta daždevnjak je naučio njegovo ime, i neprestano ga ponavljao. Gregs, koji nije bio pričljiv čovek, rekao mu je da drži jezik za zubima, i obećao da će ga naučiti da govori kako treba. Uprava nije odobravala učenje životinja trikovima; zato je Gregs vežbao s Endijem tajno, posle radnog vremena. Niko nije smatrao čudnim njegove samotne večeri; bio je udovac.

Jedne večeri direktor, ser Čarls Vigam, obilazio je vrt, a kod rezervoara s daždevnjakom jedan glas mu je poželeo dobro veče i rekao da se zove Endi. Ser Čarls je pozvao Gregsa, koji je priznao da ga je naučio da govori, ali rekao da je Endi počeo. To se više ne sme ponoviti, rekao je ser Čarls.

Kasnije je ser Čarls razgovarao o inteligenciji životinja s profesorom Petrovim, koji je smatrao da je daždevnjak koji govori nemoguć: daždevnjacima je jezik pričvršćen. Ser Čarls ga je odveo do rezervoara. Tamo su zatekli Endija kako polako naglas čita večernje novine, dok je Gregs metao. Smenjuju se, objasnio je Gregs; dao je Endiju novine da prestane da brblja, a Endi je naučio sam da čita. Endi im je rekao svoje ime, i da čita novine svakog dana; zanimaju ga sudski procesi, konjske trke i fudbal, iako nikada ništa od toga nije video. Pitao je da li će biti rata, i govorio o podmornicama i zracima smrti, i preporučio nekoliko izvrsnih engleskih proizvoda. Profesor Petrov je razdraženo pitao da li bi mogli da mu pokažu životinju koja ne čita novine.

Jedna komisija učenjaka ispitivala je Endija. Kako se zove? Endru Šojhcer. Koliko mu je godina? Ne zna; preporučuje jedan korset. Koji je dan? Ponedeljak; lepo vreme; a Gibraltar trči u subotu u Epsomu. Tri puta pet? Zašto? Navedite engleske reke: Temza. Vladar Engleske: kralj Džordž, Bog ga blagoslovio. Najveći engleski pisac: Kipling; nije ga čitao; kako se gospodi dopada Mej Vest? Engleska istorija: Henri Osmi, najbolji film poslednjih godina; preporučuje Ford Bejbi. Šta bi najviše voleo da vidi? Trku veslača. Koliko ima delova sveta? Pet: Engleska i ostali — boljševici, Nemci i Italija. Gde su Gilbertova ostrva? U Engleskoj. A kad su mu pregledali jezik, posavetovao ih je da peru zube jednom određenom markom paste.

Zapisnik je imao šesnaest strana, a komisija je zaključila: prvo, da Endi ume da govori, kreketavim glasom, služeći se s oko četiri stotine reči, i da govori samo ono što je čuo ili pročitao, bez sopstvenih misli; drugo, da čita samo večernje novine, i ima gledišta prosečnog Engleza; treće, da njegova inteligencija nije veća od inteligencije prosečne osobe njegovog vremena, i da je ne treba precenjivati. Endi je postao senzacija zoološkog vrta; ljudi su se gurali oko njega da razgovaraju o vremenu, ekonomskoj krizi i politici, i hranili ga s toliko čokolade i bombona da je dobio strašan katar želuca. Kućica za daždevnjake je zatvorena; ali bilo je prekasno, i Endi je umro od svoje popularnosti. Slava, izgleda, demoralizuje čak i daždevnjake.

10. Vašar u Novim Strašecima

Gospodin Povondra, portir u kući G. H. Bondija, provodio je odmor u svom rodnom gradu Novim Strašecima, a slučajno je bilo vreme vašara. Izašao je sa svojim sinom Frantikom, od osam godina; grad je mirisao na kolače. Na trgu, pored tezgi s medenjacima, stajala je jedna šatra od cerade, a jedan mali suvi čovek na merdevinama kačio je natpis: „KAPETAN J. VAN TOH I NJEGOVI DRESIRANI DAŽDEVNJACI.“ Gospodin Povondra se setio jednog krupnog, teškog čoveka s kapetanskom kapom koga je jednom pustio kod gospodina Bondija, i bilo mu je žao što je tako nisko pao. Drugi natpis je glasio: „DAŽDEVNJACI KOJI GOVORE! NAJVEĆA NAUČNA SENZACIJA! Ulaz 2 krune, deca pola cene.“

Gospodin Povondra je oklevao, ali je zaključio da dečak treba da nauči nešto o životinjama dalekih zemalja. Pitao je malog čoveka za kapetana van Toha. Mali čovek je rekao da je on sam van Toh, i pokazao sidro istetovirano na zglobu. Gospodin Povondra je sumnjao; kapetan koga je on znao bio je krupan čovek. E pa, rekao je mali čovek, daždevnjaci su u svakom slučaju daždevnjaci kapetana van Toha. Australijski gušteri.

Unutra je jedna vrlo debela žena za stočićem uzela tri krune. U šatri nije bilo ničega osim jedne cinkane kade, a u njoj je nepomično ležalo jedno veliko crno stvorenje veličine starog soma, s mlitavom kožom koja se nadimala iza glave. Dakle, to je praistorijski daždevnjak iz novina, mislio je gospodin Povondra, i osećao se prevarenim. Frantik je hteo da zna zašto živi u vodi, šta jede, i zašto je tako ružan. Mali čovek ga je bocnuo štapom, i ono je ustalo, škrge su mu trzale, svezalo čvor na jednom kanapu, i pokušalo da udara u bubanj, ali je ispustilo palicu u vodu. Onda je reklo „Guten Morgen“, i dobro jutro na češkom, i nešto na italijanskom; i da je šest puta sedam četrdeset dva; i da je danas subota. Nije moglo da kaže u kom je gradu, jer je bilo umorno. Onaj drugi, rekao je mali čovek, uginuo je.

Onda je mali čovek ponudio da im pokaže svoju ženu, Marušku, nekada najdeblju ženu na svetu, koja je podigla suknju da pokaže nogu u crvenoj vunenoj čarapi: osamdeset četiri centimetra u obimu gore, a više nije bila najdeblja žena na svetu samo zbog konkurencije. Gospodin Povondra je požurio s Frantikom napolje. Je li nešto naučio? Jeste, rekao je Frantik. A zašto ta gospođa nosi crvene čarape?

11. O ljudima-gušterima

Daždevnjaci koji govore sad su bili tema dana, iako su novine imale i rat koji dolazi, ekonomsku krizu, sport, vitamine i modu. Profesor Vladimir Uher s brnskog univerziteta pisao je u Lidovim novinama da je sposobnost daždevnjaka da podražava govor naučna sitnica. Prave zagonetke su ove: odakle je Andrias Scheuchzeri došao; gde je preživeo kroz sva geološka doba; zašto je do sada bio nepoznat; i zašto se sad tako brzo množi po ekvatorijalnom Pacifiku? To je jedini poznati morski daždevnjak; a možda priroda nadoknađuje izgubljeno vreme. Završio je s divljenjem pred stvaralačkom snagom evolucije.

Jedan čitalac, J. V. Najman, kupio je kuću u Časlavu, i na tavanu našao kutiju starih naučnih časopisa s početka devetnaestog veka; u jednoj od knjiga, kao obeleživač, bio je jedan požuteli novinski isečak, koji je poslao profesoru. Bio je štampan starim pravopisom, i pričao je kako je jedan engleski pomorski kapetan, na jednom malom koralnom ostrvu u australijskom moru sa slanom lagunom, video čudna stvorenja kako izlaze iz vode: kao daždevnjaci, sluzava i bez krljušti, velika kao foke, koja hodaju uspravno i igraju duž obale. Mornari su dva ustrelili, prevukli lagunu mrežom i pobili ostale, a dva su živa uneli na brod u kacama s morskom vodom, da ih donesu u Englesku; ali blizu Sumatre stvorenja su izašla iz kace, noću otvorila jedan okrugli prozor, i skliznula u more. Bila su pametna i lukava, brbljala su i mljackala usnama, i nisu bila opasna za čoveka; a pisac je predložio da ih nazove ljudima-gušterima.

Profesora je ljutilo što isečak nema datum, ni brod, ni ostrvo, ni ime kapetana. Ali izračunao je: jedna izolovana laguna čuvala je stvorenja vekovima kao navijenu oprugu koja ne može da se odvije; pobegli par stigao je do ekvatora, s hranom u izobilju, i počeo da se množi; a sad, oslobođeni, mogli bi brzo da se razviju, u ko zna šta — u neku vrstu miocenskog čoveka. Napisao je nov članak, „Imaju li daždevnjaci budućnost?“ Novine su ga odbile. Ljudima su dosadili daždevnjaci.

12. Sindikat daždevnjaka

G. H. Bondi je, kao predsedavajući, otvorio vanrednu glavnu skupštinu Pacifičke izvozne kompanije, i objavio, pre svega, da je kapetan Jan van Toh, osnivač kompanije i njen prvi kapetan, umro početkom godine, na kompanijinom brodu „Šarka“, kod ostrva Faning, od kapi, na dužnosti. Skupština je ćutke ustala. Gospodin Bondi se u sebi pitao da li su telo prosto bacili preko palube; i setio se da je van Toh imao dobre plave oči.

Direktor Volavka podneo je izveštaj. Tržište bisera bilo je u lošem stanju: posle rekordne berbe, cene su pale čak za šezdeset pet odsto, a oko dvesta hiljada bisera ležalo je neprodato u Amsterdamu. Nekoliko bisernih ležišta bilo je iscrpljeno. Trgovina tekstilom, emajliranim loncima, radio-aparatima i rukavicama s ostrvima išla je nešto bolje. Dividenda se ne može očekivati; upravni odbor se odrekao svojih honorara.

Usledila su pitanja. Treba li kompaniju likvidirati? Zašto skupljanje bisera nisu nadzirali agenti na licu mesta? — Tri stotine agenata koštalo bi previše, i i njih bi trebalo nadzirati. Može li se verovati daždevnjacima da predaju svaki biser? Gospodin Bondi je primetio da je ime kompanije izabrano tako da ne privlači pažnju, i da se daždevnjaci prvi put otvoreno pominju; jemčio je za njihovo poštenje i marljivost. Pukovnik Brajt je rekao da ih je van Toh razmazio prvoklasnim noževima i skupom hranom. Gospodin Gilbert je odgovorio da je kapetan imao lične obaveze prema daždevnjacima. A koliko sad ima daždevnjaka? Oko šest miliona, rekao je gospodin Bondi; svaki par daje oko stotinu mladih godišnje; i treba ih hraniti. Nisu dobri za jelo, a koža im ne vredi ništa.

Onda je gospodin Bondi ustao. Gospodo, rekao je, ova kompanija je nekada isplaćivala dvadeset tri odsto. Njene metode su iscrpljene. Biserni posao kapetana van Toha bio je romansa, priča iz Džeka Londona ili Džozefa Konrada; a to doba je prošlo. Trgovina je, gospodo, umetnost; potrebna joj je mašta, kao i poeziji, ali nova mašta. Sindbad je mrtav. Šest miliona daždevnjaka, koji se množe kako se množe, za tri godine bi bilo tri stotine miliona, a zatim petnaest milijardi. Šta ćemo s njima? Neko je doviknuo, neka pocrkaju. Gospodin Bondi je rekao da je svaki daždevnjak radna snaga; ali petnaest milijardi nezaposlenih daždevnjaka progutalo bi kompaniju. Preuzeo je odgovornost na sebe, i ponudio da otkupi akcije od svakoga ko želi, po punoj vrednosti. Bila je pauza od deset minuta.

Posle nje, gospodin Brinkelar je predložio da se daždevnjaci prodaju kao radna snaga svakome kome je potreban rad pod vodom, po tri stotine franaka za par. Direktor Volavka je nabrojao poslove: brane, lukobrani, luke, kanali, jaružanje, oblikovanje obala, stvaranje novog kopna. Doktor Hubka je predložio da se izdaju u zakup u radnim grupama. Daždevnjaci se ne mogu čuvati, rekao je Volavka; mnogi su već ukradeni za zoološke vrtove. Pukovnik Brajt je predložio da se prodaju samo mužjaci; gospodin Gilbert je rekao da mužjaci držani sami postaju lenji i umiru od melanholije. Gospodin Vajsberger, iz društva za zaštitu životinja, tražio je human postupak, a gospodin Gilbert je obećao obučeno osoblje.

A onda je gospodin Bondi izneo pred skupštinu predlog upravnog odbora: jedan trust, Sindikat daždevnjaka, koji bi ujedinio proizvođače patentiranog alata za daždevnjake, jedan hemijski i prehrambeni kartel da proizvodi jeftinu hranu za daždevnjake, brodarske kompanije s njihovim patentiranim higijenskim rezervoarima, jednu osiguravajuću grupu da osigurava daždevnjake, i banke; s početnim kapitalom od četiri stotine miliona funti sterlinga. Dvanaest hiljada daždevnjaka već je gradilo nove dokove i molove u Sajgonu. I naslikao je sliku preoblikovanog sveta: nova ostrva, mostovi između kontinenata, nova kopna u okeanima, koja grade radnici mora. Upravni odbor je obećao dividendu od najmanje deset odsto, iz rezervi. Osamdeset sedam odsto akcija glasalo je za, trinaest protiv; i Sindikat daždevnjaka je osnovan.

Posle je Sigi Vajsberger čestitao gospodinu Bondiju na govoru, i pitao šta ga je nadahnulo. Gospodin Bondi je priznao da je to delom učinio zbog van Toha: kapetanu je bilo stalo do tih stvorenja, a Bondi nije hteo da se s njima rđavo postupa. Ali to su, zapravo, štetočine, i dobre su samo za nekakvu utopiju. A kako daždevnjak zapravo izgleda? pitao je Vajsberger. Gospodin Bondi je rekao da nema pojma. Nikada se nije potrudio da pogleda.

Ovoj knjizi Čapek dodaje dodatak, „O polnom životu daždevnjaka“, parodiju učenog pisanja. U njemu se izveštava da se daždevnjaci pare u proleće a ženka polaže jaja u gomilama; da je, prema eksperimentima jednog istraživača, oplođenje izazvano hemijskom promenom u vodi a ne mužjakom kao takvim, tako da je mužjak samo bezličan činilac; da noćnu „igru daždevnjaka“ mužjaka na obali jedni tumače kao versku, drugi kao erotsku; i da izvesni Čarls Dž. Pauel iz svega toga zaključuje da su daždevnjaci društvo mužjaka, čiji je tehnički i organizatorski dar polna osobina, tako da je daždevnjak „animal faber“, koji bi jednog dana mogao nadmašiti čovečanstvo.