Prva knjiga: Marijana

Predstava je dugo trajala. Stara Barbara je nekoliko puta prilazila prozoru i osluškivala tandrkanje kola. Čekala je Marijanu, svoju lepu gospodaricu, koja je te večeri, u završnom komadu, obučena kao mladi oficir, oduševila publiku. Na sto je Barbara poređala poklone koji su stigli od Norberga, bogatog mladog trgovca koji je bio odsutan i hteo Marijanu za sebe: komad finog muslina, trake, kesicu za novac.

Marijana je ušla, još u oficirskom kaputu, i bacila se starici u naručje; ali kad joj je Barbara pokazala poklone i pomenula Norberga, odgurnula ih je. Za četrnaest dana Norberg će se vratiti; do tada je nameravala da pripada samo onome koga voli. Barbara se ljutila: Vilhelm je trgovački sin, mlad i zaljubljen i nema ništa svoje; Norberg je bogat i izdržavaće ih obe. „Volim ga!“ povikala je Marijana. Onda se začuo korak na stepeništu, ušao je Vilhelm, i ona mu je poletela u susret.

Vilhelm Majster bio je sin imućnog trgovca i trebalo je da pođe očevim stopama u posao. Ali od detinjstva je pozorište voleo više od svega; a sad je voleo Marijanu, i pozorište u njoj.

Kod kuće mu je majka rekla da se ocu ne dopada što svake večeri ide u pozorište. „A čija je to krivica?“ rekao je Vilhelm. „Ko nam je dao lutkarsku predstavu, onog Badnjeg dana?“ Majka se i sama toga sećala: kako se na Badnje veče u vratima druge sobe podigla zavesa, i tu je bila mala pozornica, s Davidom i Golijatom, Saulom i Samuilom i Jonatanom, malim figurama koje su se kretale i govorile, i kako su deca zurila. Vilhelm je pitao gde su sad lutke, i odneo ih u svoju sobu.

Te noći odneo ih je Marijani, i igrali su se njima, i Marijani se najviše dopao Jonatan; Barbara je poslala po ostrige i šampanjac; a Vilhelm je počeo da priča svoju priču. Kako je posle onog Božića ležao budan, žudeći za pozornicom, koja je ujutru nestala; kako je artiljerijski poručnik koji je napravio lutke nagovorio njegovog oca da dozvoli drugu predstavu, a on se prikrao iza pozornice i video žice i konce, i osetio da ništa ne zna dok ne razume celinu. Kako je našao ključ od ostave, gde se čuvaju ukradene dečje slasti, i krao suvo voće, i našao knjižicu s komadom o Davidu i Golijatu, i naučio je napamet, i sam je odigrao porodici, govoreći sve glasove — i od uzbuđenja ispustio Jonatana usred predstave. Kako je prešao na opere, s olujama i grmljavinom, i skupljao kostime dok garderoba nije postala veća od komada.

Pričao je kako su se on i prijatelji igrali vitezova, u oklopima od hartije, i pokušali da postave priču o Tankredu i Klorindi iz Tasovog Oslobođenog Jerusalima; ali dečaci nisu znali uloge, i na kraju su opet igrali Davida i Golijata, s ubačenim lakrdijašem. Kako je pisao komade, uvek počinjući od poslednjeg čina; kako ga je otac smestio u kontoar; i kako je jednom napisao pesmu u kojoj su se Muza tragedije i jedna brižna domaćica, koja je predstavljala trgovinu, svađale oko jednog mladića, a mladić je izabrao Muzu. Marijana je, umorna, zaspala u njegovom naručju dok je pričao; a Barbara je nalivala vino.

Vilhelm je bio srećan. Verovao je da ga ljubav čini novim čovekom; video je sebe kao budućeg osnivača nemačkog narodnog pozorišta. Marijana je, međutim, osećala teret svog siromaštva i svoje zavisnosti, i stidela se.

Kod kuće ga je posetio Verner, njegov prijatelj, sin očevog ortaka: razborit, vredan mladić koji je voleo red i dobit. Hvalio je trgovinu, dvojno knjigovodstvo, plemenitu veštinu trgovca; Vilhelm je odgovarao da želi da popravlja ljude, a ne da se okorišćava njihovim ludostima. Dva oca su odlučila da Vilhelm krene na put da naplati dugove od mušterija firme i kupi konja; a Vilhelm je u tome video ruku proviđenja. Otići će, i neće se vratiti. Povešće Marijanu, pridružiće se nekoj glumačkoj družini i postati ono što mu je suđeno. Te noći je Marijani ispričao svoj plan. Ona nije ništa rekla; samo je uzdahnula i poljubila ga. Kad je otišao, ležala je plačući u postelji, a Barbara joj je rekla da jednostavno mora da zadrži oba ljubavnika i da to krije od upravnika; a Marijana je, iscrpljena, rekla da će učiniti kako Barbara kaže.

Na putu, u kući jedne od mušterija firme, Vilhelm je čuo da je kći domaćina pobegla s jednim glumcem po imenu Melina; a sutradan je video kako par dovoze natrag na kolima, Melinu u lancima. U kancelariji sudije mlada žena se odvažno branila i pozivala se na višu pravdu. Vilhelm se sažalio na njih, zauzeo se za njih i nagovorio njenu porodicu da im dozvoli da se venčaju. Melina ga je zamolio da mu nađe mesto u nekom pozorištu; Vilhelm se trudio, i ništa nije mogao da nađe; i Melinovi su otišli.

Vratio se kući i napisao Marijani dugo pismo: otići će zajedno, venčaće se i početi nov život u pozorištu. Odneo joj ga je jedne večeri; ali bila je čudna i odsutna, i molila ga da je te noći ostavi samu. Otišao je, nesrećan, i lutao ulicama; a oko ponoći vratio se do njene kuće i stajao u senci pod njenim prozorom, pun ljubavi, i poljubio prag. Onda su se vrata otvorila, i jedan čovek u ogrtaču izašao je i šmugnuo.

Nije hteo da veruje. Otišao je kući; i kad je uzeo Marijaninu maramu koju je poneo sa sobom, iz nje je ispala ceduljica: „Kako te volim, ludice mala! Noćas ću opet biti kod tebe. Norberg.“