O ljubavi

Poslednja od tri povezane priče iz 1898, poznate kao Čehovljeva „Mala trilogija“, posle „Čoveka u futroli“ i „Ogrozda“. Učitelj Burkin i veterinar Ivan Ivanič još borave kod Aljohina u Sofinu, gde se „Ogrozd“ završio; ovog puta priču priča njihov domaćin. Kratka je i nepodeljena, pa je data kao jedna epizoda, gotovo cela; engleski tekst se drži blizu Čehovljevih reči i prati, s izmenama, prevod Konstans Garnet iz javnog domena; srpski tekst preveden je s tog engleskog prepričavanja.

Sutradan su za ručak bile vrlo ukusne pite, rakovi i ovčiji kotleti; a dok su jeli, došao je kuvar Nikanor da pita šta bi gosti hteli za večeru. Bio je to čovek srednjeg rasta, podbulog lica i sitnih očiju; bio je izbrijan, i izgledalo je kao da mu brkovi nisu obrijani, nego iščupani iz korena.

Aljohin im je ispričao da je lepa Pelageja zaljubljena u tog kuvara. Pošto je pio i bio nasilne naravi, nije htela da se uda za njega, ali je bila spremna da živi s njim i bez venčanja. On je bio vrlo pobožan, i verska ubeđenja nisu mu dozvoljavala da „živi u grehu“; uporno je zahtevao da se uda za njega, i ni na šta drugo nije pristajao, a kad bi se napio, grdio ju je i čak tukao. Kad god bi se napio, ona bi se sakrila gore i jecala, i u takvim prilikama Aljohin i sluge su ostajali u kući da bi je u slučaju potrebe branili.

Nikanorovo nasilje prema Pelageji u izvorniku se pominje samo usput, kao i ovde.

Počeli su da razgovaraju o ljubavi.

„Kako se ljubav rađa“, rekao je Aljohin, „zašto Pelageja ne voli nekoga ko joj je sličniji po duhovnim i spoljašnjim osobinama, i zašto se zaljubila baš u Nikanora, tu ružnu njušku — svi ga zovemo ‚Njuška‘ — koliko su pitanja lične sreće važna u ljubavi — sve je to nepoznato; o tome se može misliti kako ko hoće. Do sada je o ljubavi izrečena samo jedna nesumnjiva istina: ‚Tajna je ovo velika.‘ Sve ostalo što je o ljubavi napisano ili rečeno nije zaključak, nego samo postavljanje pitanja koja su ostala bez odgovora. Objašnjenje koje bi, kako se čini, odgovaralo jednom slučaju ne važi za desetak drugih, i najbolje bi, po mom mišljenju, bilo objašnjavati svaki slučaj pojedinačno ne pokušavajući da se uopštava. Trebalo bi, kako kažu lekari, svaki slučaj individualizovati.

Mi Rusi iz obrazovanog sloja imamo slabost prema tim pitanjima koja ostaju bez odgovora. Ljubav se obično poetizuje, ukrašava ružama, slavujima; mi Rusi ukrašavamo svoje ljubavi tim sudbonosnim pitanjima, i to biramo najnezanimljivija među njima. U Moskvi, dok sam bio student, imao sam jednu prijateljicu s kojom sam delio život, dražesnu damu, i svaki put kad bih je uzeo u naručje, ona je mislila koliko ću joj dati mesečno za kuću i kolika je cena funte govedine. Isto tako, kad smo zaljubljeni, nikad nam ne dosadi da sebi postavljamo pitanja: da li je to časno ili nečasno, pametno ili glupo, kuda nas ta ljubav vodi, i tako dalje. Da li je to dobro ili ne, ne znam, ali da smeta, da ne zadovoljava i da nervira, to znam.“

Izgledalo je kao da hoće nešto da ispriča. Ljudi koji žive usamljeno uvek imaju u srcu nešto o čemu žude da govore. U gradu neženje idu u kupatila i restorane namerno da bi razgovarali, i ponekad pričaju najzanimljivije stvari kupališnim poslužiteljima i konobarima; na selu se, po pravilu, ispovedaju svojim gostima. Sad se s prozora videlo sivo nebo, drveće mokro od kiše; po takvom vremenu nisu mogli nikuda da idu, i nije im ostalo ništa drugo nego da pričaju priče i da slušaju.

„Dugo živim u Sofinu i bavim se gazdinstvom“, počeo je Aljohin, „otkako sam završio univerzitet. Po vaspitanju sam gospodin, po naravi lenjivac, ali kad sam došao ovamo, na imanju je bio veliki dug, a pošto se moj otac zadužio delom i zato što je mnogo potrošio na moje školovanje, odlučio sam da ne odlazim, nego da radim dok ne otplatim dug. Odlučio sam to i prionuo na posao, ne, moram da priznam, bez izvesne odvratnosti. Zemlja ovde ne rađa mnogo, i ako čovek neće da gazduje s gubitkom, mora da upotrebljava kmetski rad ili nadničare, što je gotovo isto, ili da gazduje na seljački način — to jest, da sam obrađuje polja, sa svojom porodicom. Srednjeg puta nema. Ali tada se nisam upuštao u takve tananosti. Nisam ostavio nijednu grudvu zemlje neprevrnutu; okupio sam sve seljake, muškarce i žene, iz okolnih sela; posao je išao strahovitim tempom. Sam sam orao i sejao i žnjeo, i dosađivao se pri tome, i mrštio se od gađenja, kao seoska mačka koju glad natera da jede krastavce u bašti. Telo me je bolelo, i spavao sam u hodu.

Isprva mi se činilo da mogu lako da pomirim taj radni život sa svojim kulturnim navikama; za to je, mislio sam, potrebno samo održavati izvestan spoljašnji red u životu. Smestio sam se ovde gore, u najboljim sobama, i naredio da mi tamo posle ručka i večere donose kafu i liker, a kad bih legao, čitao sam Vesnik Evrope. Ali jednog dana došao je naš sveštenik, otac Ivan, i popio mi sav liker odjednom; a Vesnik Evrope je otišao popovim kćerima; pošto leti, naročito za vreme kosidbe, nisam uopšte stizao do svog kreveta, nego sam spavao u saonicama u šupi, ili negde u šumarevoj kući, kakve su bile šanse za čitanje? Malo-pomalo preselio sam se dole, počeo da ručavam u kuhinji za poslugu, a od moje nekadašnje raskoši nije ostalo ništa osim slugu koji su služili mog oca, i koje bi bilo bolno otpustiti.