Ludilo (prolog i ulazak Hora)

U zoru, ispred Ajantovog šatora u grčkom logoru na obali kod Troje, Odisej se šunjao, prateći tragove u pesku, kao pas na tragu. Jedan glas mu se obratio odozgo: boginja Atena, njegova zaštitnica, koju je mogao da čuje, ali ne i da vidi.

Rekao joj je šta traži: tokom noći, sva zaplenjena stoka vojske nađena je poklana, a s njom i pastiri; a jedan izvidnik video je Ajanta samog kako skače preko ravnice s krvavim mačem. Je li to istina?

Istina je, reče Atena. Ajant je, u besu što je izgubio Ahilov oklop, krenuo sam u noć da ubije Agamemnona i Menelaja i samog Odiseja; stigao je do samih vrata njihovih šatora. A ona ga je zaustavila: bacila mu je na oči lažne prikaze i okrenula njegov bes protiv stada i krda, plena vojske koji još nije bio podeljen. Bacio se na njih, ubijajući, sekući, misleći čas da sopstvenom rukom ubija dvojicu Atrejevih sinova, čas nekog drugog od zapovednika; a neke je živog odvukao kući u svoj šator, svezane, da ih muči — misleći da su ljudi.

Pokazaće Odiseju Ajantovo ludilo, da bi mogao da ispriča svim Grcima. Odisej se uplašio: nije hteo da ga vidi. „Šta? Zar se ne bi smejao svom neprijatelju? Nije li najslađi smeh smeh nad neprijateljima?“ Ali ona je pozvala Ajanta napolje.

Izašao je, krvav, likujući, još lud, i pozdravio boginju kao svoju saveznicu. Ubio je Atrejeve sinove, hvalio se; a Odiseja — „tu lisicu“ — svezao je unutra i nameravao je da ga izbičuje do smrti uz stub. Atena ga je, poigravajući se s njim, molila da poštedi jadnika; on je odbio i vratio se unutra svom mučenju.

„Odisej“ koga je bičevao bio je ovan.

Atena se okrenula Odiseju. „Vidiš li, Odiseju, kolika je moć bogova? Koga bi mogao da nađeš razboritijeg od ovog čoveka, ili boljeg u tome da učini ono što trenutak zahteva?“ A Odisej je, neočekivano, osetio sažaljenje: „Ne znam nikoga. Žalim ga u njegovoj bedi, iako mi je neprijatelj, jer je upregnut u zlu sudbinu — misleći na sebe ništa manje nego na njega. Jer vidim da svi mi koji živimo nismo ništa drugo nego utvare, ili prolazna senka.“

„Gledaj ovo, dakle“, reče Atena, „i nikada sam ne izgovori drsku reč protiv bogova, niti se naduvaj od ponosa ako nekoga nadmašuješ snagom ili bogatstvom. Jedan jedini dan obara i ponovo uzdiže sve ljudske stvari. Bogovi vole one koji znaju svoje granice, a mrze zle.“

---

Ušao je Hor: mornari sa Salamine, Ajantovog rođenog ostrva, njegovi verni ljudi. Čuli su glasine koje su letele kroz logor — da je njihov gospodar poklao stoku — i bojali su se i stideli. Odisej je taj, mislili su, koji svima šapuće te priče na uho. Mora da je neki bog udario njihovog gospodara. Neka izađe i pokaže se; i molili su ga da ustane i ne dozvoli neprijateljima da mu se smeju.