Odgovor na pitanje: Šta je prosvećenost?

U decembru 1783. jedan berlinski sveštenik, Johan Fridrih Celner, upitao je u jednoj fusnoti uz članak u „Berlinskom mesečniku“: „Šta je prosvećenost? Na ovo pitanje, koje je gotovo isto toliko važno kao i ‚Šta je istina?‘, trebalo bi svakako odgovoriti pre nego što se počne s prosvećivanjem!“ Odgovorili su i Mozes Mendelson i Kant. Kantov ogled, datiran „Kenigsberg, 30. septembra 1784“, pojavio se u decembru. Napisan je pod Fridrihom Velikim Pruskim, čiju relativnu trpeljivost u stvarima vere i štampe Kant hvali. Ogled je kratak i nepodeljen, pa je ovde dat, gotovo ceo, kao jedna epizoda. Prevod je nov. Kantove sopstvene fusnote su izostavljene.

Prosvećenost je izlazak čoveka iz nezrelosti za koju je sam kriv. Nezrelost je nesposobnost da se služiš sopstvenim razumom bez tuđeg vođstva. Za ovu nezrelost čovek je sam kriv kada njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u nedostatku odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg vođstva. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! — to je geslo prosvećenosti.

„Sapere aude“ — „Usudi se da budeš mudar“ — potiče od rimskog pesnika Horacija (Poslanice I.2). „Unmündigkeit“, ovde prevedeno kao „nezrelost“, doslovno znači stanje maloletnika, koji još nema pravo da govori u svoje ime.

Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki deo ljudi, pošto ih je priroda odavno oslobodila tuđeg vođstva, ipak rado ostaju nezreli celog života; i zbog kojih je drugima tako lako da se postave za njihove staratelje. Tako je udobno biti nezreo. Ako imam knjigu koja umesto mene ima razum, dušebrižnika koji umesto mene ima savest, lekara koji umesto mene određuje moju ishranu, i tako dalje, onda uopšte ne moram da se trudim. Ne moram da mislim, samo ako mogu da platim; drugi će umesto mene rado preuzeti zamorni posao.

Da najveći deo ljudi — uključujući ceo lepi pol — korak ka zrelosti smatra ne samo mučnim nego i vrlo opasnim, staraju se oni staratelji koji su ljubazno preuzeli nadzor nad njima. Pošto su najpre zaglupili svoju domaću stoku, i brižljivo sprečili ova mirna stvorenja da se usude da načine ijedan korak izvan dubka u koji su zatvorena, pokazuju im zatim opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sama. Ova opasnost, doduše, nije tako velika, jer bi posle nekoliko padova najzad naučili da hodaju; ali jedan takav primer ih plaši, i obično ih odvraća od svakog daljeg pokušaja.

Kantova usputna primedba o „celom lepom polu“ prenosi kako staratelji gledaju na žene, iako odražava i pretpostavke njegovog vremena. „Dubak“ (Gängelwagen) bio je okvir na točkićima u kome su mala deca učila da hodaju.

Zato je svakom pojedincu teško da se izvuče iz nezrelosti koja mu je postala gotovo priroda. Čak ju je zavoleo, i zasad je zaista nesposoban da se služi sopstvenim razumom, jer mu nikada nisu dozvolili da ga okuša. Pravila i formule, ova mehanička oruđa razumne upotrebe, ili bolje zloupotrebe, njegovih prirodnih darova, jesu okovi večite nezrelosti. Onaj ko bi ih i zbacio, ipak bi i preko najužeg jarka načinio samo nesiguran skok, jer nije navikao na takvo slobodno kretanje. Zato ima samo malo onih kojima je uspelo da sopstvenim negovanjem duha izađu iz nezrelosti i ipak koračaju sigurnim korakom.

Ali da publika samu sebe prosveti, mogućnije je; štaviše, ako joj se samo ostavi sloboda, to je gotovo neizbežno. Jer uvek će se naći neki koji misle svojom glavom, čak i među postavljenim starateljima velike gomile, koji će, pošto su sami zbacili jaram nezrelosti, oko sebe širiti duh razumnog vrednovanja sopstvene vrednosti i poziva svakog čoveka da misli svojom glavom.