Imanuel Kant

“Smela kosmologija mladog Kanta: Mlečni put je spljošteni disk zvezda, slabašne „magline“ su drugi takvi sistemi, a Sunčev sistem je nastao po čisto mehaničkim, Njutnovim zakonima iz prvobitnog oblaka rasute materije — prva verzija „hipoteze o maglini“. Stvaranje, tvrdi on, nikada nije završeno, već se beskrajno širi kroz beskonačni prostor; a završava razmišljanjima o stanovnicima drugih planeta.”

“Elegantan ogled mladog Kanta, pisan više kao posmatranje ljudske prirode nego kao filozofija: o dve vrste „finijeg osećanja“ — za uzvišeno, koje potresa, i za lepo, koje očarava — kako se pokazuju u prirodi, u ljudskim osobinama i temperamentima, u odnosima polova i u karakterima naroda. Njegova poslednja dva odeljka odražavaju predrasude svog doba.”

“Kant pita šta um može da sazna bez iskustva i odgovara „kopernikanskim obrtom“: prostor i vreme su oblici našeg opažanja, a kategorije, poput uzroka i supstancije, pravila su našeg razuma, tako da svet možemo saznati a priori onakav kakav nam se pojavljuje — ali nikada kakav je sam po sebi. Pokušaji uma da sazna dušu, svet kao celinu i Boga završavaju se prividom; zato se saznanje ograničava, da bi se napravilo mesta veri.”

“Kantovo kratko, jasnije ponovno izlaganje „Kritike čistog uma“, pisano za predavače i čitaoce kojima je Kritika bila preteška. Probuđen Hjumom iz „dogmatskog dremeža“, on pita kako su mogući čista matematika, čista prirodna nauka i metafizika — i zaključuje da metafizika može postati nauka samo kroz kritiku.”

“Kantov kratki, čuveni ogled određuje prosvećenost kao izlazak čoveka iz nezrelosti za koju je sam kriv — nesposobnosti da se služi sopstvenim razumom bez tuđeg vođstva — i daje joj geslo: „Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“ Njen uslov je sloboda: sloboda da se razum javno upotrebljava u svim stvarima.”

“Kantovo kratko temeljno delo iz etike traga za vrhovnim načelom moralnosti. Polazeći od misli da ništa nije dobro bez ograničenja osim dobre volje, dolazi do kategoričkog imperativa — postupaj samo po onoj maksimi za koju možeš hteti da postane opšti zakon; postupaj s čovečnošću uvek kao sa svrhom, a nikada samo kao sa sredstvom — i zasniva ga na autonomiji i slobodi umnih bića.”

“Druga Kantova Kritika pokazuje da čisti um može biti praktičan: da je moralni zakon, koji bezuslovno zapoveda, „činjenica uma“ kroz koju znamo da smo slobodni. Dužnost, a ne sreća, temelj je morala; poštovanje zakona je njegov jedini motiv; a nada da se vrlina i sreća na kraju mogu sjediniti navodi um da postulira besmrtnost i Boga. Završava se zvezdanim nebom iznad nas i moralnim zakonom u nama.”

“Treća Kantova Kritika nastoji da premosti jaz između prirode i slobode pomoću moći suđenja. Ona pita šta znači nazvati nešto lepim ili uzvišenim — dopadanje bez interesa, važeće za svakoga, bez pojma — istražuje genija i lepu umetnost, a zatim pita kako možemo da razumemo živa bića kao svrhe, a celu prirodu kao da ima krajnju svrhu u čoveku kao moralnom biću.”

“Kant pita šta ostaje od hrišćanstva kada se čita samo umom. U ljudskoj prirodi nalazi „radikalno zlo“ — sklonost da se samoljublje stavi iznad moralnog zakona — koje se može prevladati samo preokretom srca; Sina Božjeg tumači kao ideal moralnog savršenstva u našem umu; crkvu opisuje kao „etičku zajednicu“ na putu ka čistoj religiji uma; i kao „lažnu službu“ osuđuje svaki pokušaj da se Bogu ugodi bilo čime osim dobrim životom.”

“Napisana u obliku mirovnog ugovora, Kantova kratka knjiga izlaže uslove za trajno okončanje rata: preliminarne članove koji zabranjuju tajne rezerve, stajaće vojske i mešanje u poslove drugih država; i tri definitivna člana — republikansko uređenje u svakoj državi, savez slobodnih država i kosmopolitsko pravo na gostoprimstvo. Sama priroda, tvrdi on, jemči da će mir doći.”

“Kantov zreli sistem etike i prava, izgrađen na načelu postavljenom u „Zasnivanju“. Učenje o pravu izlaže prava ličnosti, svojinu, ugovor, državu i kaznu, međunarodno pravo i nadu u večni mir; Učenje o vrlini izlaže dužnosti koje imamo prema sebi i prema drugima, kao svrhe koje smo dužni da usvojimo — sopstveno savršenstvo i sreću drugih.”

“Kantova popularna predavanja o ljudskoj prirodi, držana tridesetak godina i objavljena pred kraj njegovog života: o čulima, uobrazilji, pamćenju, snovima i geniju; zadovoljstvu, dosadi, ukusu i umetnosti zajedničkog obeda; osećanjima i strastima; temperamentu i karakteru; i o ljudskom rodu, kome je suđeno da se u društvu kultiviše, civilizuje i moralizuje.”

“Kantova predavanja o vaspitanju tvrde da je čovek jedino stvorenje koje mora biti vaspitano i da samo vaspitanjem može postati čovek. Ona opisuju stupnjeve discipline, kulture, civilizovanja i moralizovanja; daju praktične savete o nezi i telesnom vaspitanju dece, negovanju duha i oblikovanju moralnog karaktera; i postavljaju središnje pitanje: kako negovati slobodu pod prinudom?”