Dve sestre (prolog i ulazak Hora)

Pre zore, ispred tebanskog dvora, Antigona, Edipova kći, izvela je sestru Ismenu da razgovara s njom nasamo.

„Ismena, sestro moja rođena, sestro draga, znaš li za ikakvo zlo, od svih zala koja dolaze od Edipa, koje Zevs nije ispunio nama dvema dok smo još žive? Nema ničega bolnog, ničega pogubnog, ničega sramnog ili nečasnog, što nisam videla među tvojim i mojim jadima. A šta je sad ovaj proglas za koji kažu da ga je vojskovođa upravo objavio celom gradu?“

Ismena nije ništa čula od noći kada su njihova dva brata poginula jedan od ruke drugoga. Antigona joj je rekla. Kreont je naredio da se Eteokle, koji je poginuo braneći grad, sahrani sa svim počastima; ali Polinik, koji ga je napao, mora ostati nesahranjen, neoplakan, slatko blago kojim će se hraniti ptice. Ko god pokuša da ga sahrani, biće javno kamenovan. „To je naredba dobrog Kreonta, za tebe i za mene — da, i za mene. I uskoro ćeš pokazati jesi li plemenita, ili nisko dete plemenitih roditelja.“

Ona će sahraniti brata; hoće li joj Ismena pomoći? Ismena se užasnula. „Pomisli, sestro, kako nam je otac umro, omražen i osramoćen… i naša majka, njegova majka i žena, obe u jednoj, koja je okončala život upredenom omčom; i naša dva brata, u jednom danu, koji su ubili jedan drugog… A sada nas dve, ostavljene same, pomisli koliko ćemo najjadnije umreti, ako se suprotstavimo naredbi i moći kralja. Moramo se setiti da smo rođene kao žene, a ne da se borimo s muškarcima; i da nama vladaju jači, i da moramo slušati u ovim stvarima, i u još bolnijim.“

Antigona je neće ponovo moliti. „Budi ono što hoćeš da budeš; ali ja ću ga sahraniti. Plemenito je za mene da to učinim, i da umrem. Ležaću s njim, draga s dragim, počinivši sveti zločin; jer duže treba da ugađam onima dole nego onima ovde; jer tamo ću ležati večno.“ Ismena će čuvati njenu tajnu. „Oh, ne! Prokaži me! Biće mi mnogo mrža ako ćutiš i ne kažeš svima.“ „Vrelo srce imaš za hladna dela.“ „Znam da ugađam onima kojima najviše treba da ugodim.“ „Ako možeš. Ali ti si zaljubljena u nemoguće.“ „Onda ću, kad mi nestane snage, prestati.“ I Antigona je otišla. „Ideš bez razuma“, reče Ismena, „ali zaista draga onima koji te vole.“

---

Hor tebanskih staraca ušao je s izlaskom sunca, pevajući himnu pobede: „Zraku sunca, najlepša svetlosti koja je ikada zasjala Tebi sa sedam vrata!“ Pevali su o argivskoj vojsci koja je došla na njih, kao orao koji kliče nad zemljom, s belim štitovima i šlemovima s perjanicom; kako je odbijena od sedam vrata; kako su se dva brata, rođena od jednog oca i jedne majke, sudarila kopljima i obojica dobila udeo u zajedničkoj smrti. Neka sada zaborave rat, i neka idu u sve hramove bogova s igrom celu noć.